Ја мислим,
Боже, да си ти створио овај свет и све што је створено с њим подарио људима, да
то користе, да уживају у плодовима овог света, да уживају у Љубави. Подарио си
нам толике лепоте којима требамо током овоземаљског живота да се служимо и
толику благодат што ћемо после њега вечно бити с тобом. Ја веројем у Тебе, као
Бога Доброте, да ти овај свет ниси створио за патњу, за бол, за мржњу, да овај
свети ниси видео као тамницу, већ као дар људима. Шта се то десило у људима па
су овај твој дар упропастили, па су од места на коме би требали да живимо створили
тамницу, патњу за душе праведника, уместо Радости и Лепоте створили грамзивост,
похлепу, разузданост, уместо Љубави створили сујету. Зар је ово Твој дар? Није,
сигуран сам! И не кривим тебе! Верујем да ни ти ово ниси желео! Дао си људима
слободу, јер праве Љубави нема без Слободе, та узвишена Слобода свему даје
смисао, и хвала Ти на њој. Али људи су је злоупотребили, прекројили Твоју вољу
и одбацили Твоје дарове. Они су од света који си нам подарио створили пакао,
они који Тебе оптужују да нас горе на небу чекаш са паклом створили су га овде
на земљи! Има ли већег пакла од света огрезлом у гресима, у људима који су
спознали новац пре него што су спознали себе, света где се лицемерје и лаж
проглашавају пословним подухватима, где се лоповлук назива политиком и
патриотизмом, гсе се праведност сматра глупошћу, где су милиони гладни, где
теку сузе родитеља док гледају беду из које не могу да извуку своју децу, где
иста та деца од стварности беже у алкохол, наркоманију, криминал, где на сваком
кораку влада опасност, где морате ићи наоружани храброшћу или оружјем, где су
милиони погрешних путева а онај један исрпаван камуфлиран и сакривен? Шта је
пакао ако не сва та патња, сви уздаси, све сузе, сви погубљени, ужаснути,
немоћни погледи. Па овим светом потече више људских суза него река које си
створио! Где се окренеш свуда је патња, погрешне одлуке, пропаст... Нико више
не верује, нико се више не нада... Живе своју патњу, саживели су се са њом.
Праведност и жртву заменише за сујету, поштење претворише у преваре, а не
својом злом намером, већ из своје немоћи и слабости. Убила их је патња, убио их
је овај свет! Верујем, Боже, да га ти ниси створио као тамницу, али људи су га
у то претворили.
И много пута ми дође мисао да побегнем од њега. Желим да будем
ближе Теби, а даље од људске сујете. Да ли је у праву Светац из Ничеовог
''Заратустре'', што је побегао од људи, и заволео Тебе? Зар мора тако? Зар је
исправан његов одговор на Заратустрино ''Ја волим људе'', зар је исправно рећи
да баш због тога и треба побећи од њих? Не желим да верујем да јесте, али ме
они у то убеђују сваким даном! Хтео сам много пута да кренем, да побегнем од
света, негде где ћеш бити само Ти, где ћу моћи у потпуности да Те спознам и заволим,
да Ти се у потпуности посветим а да ме у томе не ометају обавезе наметнуте у
овом свету. Желео сам да ти отворено тада кажем, поштујем твоју заповест о
Љубави према Теби, а о Љубави према људима сам желео, али више не могу! Али то
још нисам рекао! Нешто ме спречава у томе...
И у тренуцима
највећег очајања и песимизма, када мислим да је више бесмислено покушавати,
увек се нађе неко ко ме из тога извуче, неко ко ми да веру. У маси грамзивих,
полуделих људи видим један благи поглед мале девојчице, невин и чист. Видим
искреност у очима неког дечака на улици. Осетим искреност у загрљају пријатеља,
погледу девојке, веру у њиховим речима. Тада ми се врати вера. Вера да ћемо ми
сутра изградити наш свет, где неће бити сујете и завости, где нећемо једни
друге поткрадати и оговарати, већ ћемо, као и сада стајати храбро један уз
другог. Да наше породице неће бити дом свађе и насиља, већ слоге, да деца од
њих неће морати да беже и тражити утеху на улици. Верујем да се моје дете неће
будити са сузама у очима, већ да ће радосно чекати сваки нови дан. Да ћемо
једног дана сви заједно славити нашу Победу, а то ће бити Победа над светом
сујете и гразивости, лажи и лицемерја.
Молим те Боже
само за то да у сваком таквом тренутку, када сагледам и превише овог света и
паднем у очајање због тога, да увек имам бар један разлог да ми се вера врати.
Молим те да увек буде ту неко ко ће ми само једним погледом вратити веру у
Победу! А Победу ћемо сами изборити, само ако будемо имали довољно вере!
Нема коментара:
Постави коментар