Дража, Љотић, Недић - витези, мученици, издајници?

Да истотрију пишу победници србски народ се најбоље уверио после Другог светског рата. Победа анти-србских снага, комуниста, донела је и данас оставила многе недоумице. Многе су решене, а многе идаље стоје у народу.

У другом светском рату, тадашња Краљевина Југославија је водила битку против окупатора. Испоставило се да је значајнија битка била борба националних снага против комунистичког зла. Историја је показала да је комунизам касније нанео нашем народу много више зла него нацизам.

Ко су уствари биле националне снаге?

Три имена која су најзначајнија у Србји у другом светском рату су Дража Михаиловић, Димитрије Љотић и Милан Недић.
Шта их спаја? Спаја их борба против комуниста, борба за Србију, и то што су сва тројица са доласком црвене окупације проглашени за ''издајнике и сараднике окупатора''.

Оно што нас историја није научила и данас нам се обија о главу! Међу националистима и данас постоји раздор на четнике и љотићевце.

Њих тројица су уствари водили одвојену борбу али са истим циљем.

.

Драгољуб Дража Михаиловић био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата, генерал Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини у Другом светском рату. Стрељали су га комунисти 17. јула 1946.

Рођен је у Ивањици 1893. Још није завршио Гимназију, а већ је у Србији почео рат. Дража је учествовао у оба Балканска рата. У Првом светском рату истакао се својом храброшћу и пожртвовањем, често је предлаган за виши чин. Првог дана пробоја Солунског фронта, Дража је унапређен у чин поручника. После рата добио је још неколико медаља за храброст.

Почетак рата дочекао је на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске у Сарајеву. После априлског бомбардовања Београда организује прелазак јединица у Србију, а прву борбу имао је са Усташама у Деренти.  Дража 11. маја стиже на Равну Гору где је основао команду Југословенске војске у Отаџбини. Још пре почетка рата стање у Краљевини је било нестабилно. У Хрватској се појачавало про-усташко расположење, а активност комуниста у Србији постајала је све већа. Усташе су прогласили НДХ где су почињена једна од најстрашнијих зверстава у историји човечанства. Комунисти организују своје паравојне формације, и под изговором борбе против окупатора, а уз подршку комунистичког СССР-а, почињу борбу са легалном Краљевом војском. На почетку, Дража је желео да заједно са партизанима ратије против Немаца, али му је врло брзо јасно да је циљ комуниста уствари – реузимање власти, па су тако четници добили још једног, испоставило се највећег, непријатеља. Равногорски покрет није био спреман за грађански рат, нити је био организован ни близу као комунисти. Они су били војнички покрет, а комунисти војно-политички. Док је су начела под којима су се борили партизани била она партијска, Равногорски покрет није имао свој програм. Програм Равногорског покрета је био ослобођење и јединство србског народа.

Комунисти су у почетку имали подршку СССР-а, а четници као легална војска подршку западних савезника (Енглеза и Американаца). Кључ четничког пораза у грађанском рату заправо је била издаја савезника 1944. али исто тако и говор Краља Петра Другог. Преко Радио Лондона, за свој двадесет први рођендан, када су четничке јединице очекивале речи подршке, вероватно најтеже речи стигле су до њих. Краљ је од њих тражио да се прикључе партизанским одредима и да се са њима боре против окупатора. Многи официри ово нису издржали, неки пуцали у радио, неки у себе... Био је то за Дражу тежак ударац, али је наставио са борбама. Послао је следећу депешу: ''Најтежи и најстрашнији удар нанео нам је краљ, чијим смо се именом заклињали. Бог и народ нека му суде.'' Нажалост, уз подршку западних савезника комунисти су успели да стигну до власти, па су заједно са Црвеном Армијом ушле у Београд. Дража Михаиловић је ухапшен и стрељан. Историја не памти такав терор над једном војском као што је био терор комуниста над остацима Краљеве војске. Не постоји тачан број четника који су побијени, а неки, попут Војводе Ђујића избегли су из земље у САД одакле су остали сведоци овог тешког периода наше историје.

Ђенерал Милан Недић, борац у Балканским и Првом светском рату, председник Владе Националног Спаса, спаситељ 500 000 србских живота а на крају анатемисан као издајник и сарадник окупатора.

Милан Недић је рођен у сиромашној породици, живели једно време у Крагујевцу, а касније се преселили у Београд. Уписао је Војну Академију из жеље да служи Краљу, а и због материјалног стања. Са два брата учествовао је у Балканским ратовима. Одрастао је у строго патријархалној и патриотској породици, па је то било и очекивано. Први светски рат затекао га је на положају шефа железничке инспекције у Врховној команди. Имао је задатак да направи план повлачења војске и народа до Грчке. По повратку у Отаџбину добија службу у Загребу. Тада је осетио колико је анти-србско расположење међу Хрватима. После убиства Краља Александра, Недић постаје Министар војске, морнарице и ваздухопловства. Недић је био у лошим односима са тадашњим председником владе Драгишом Цветковићем, што је касније резултирало оставком. Одбио је да 1940. пошаље војску на југ, и истакао да је морал војске у јако лошем стању и да су потпали под утицај комуниста, који су војску подбадали против Краља.

Оно што је уследило били су најтежи дани како за  цео србски народ, тако и за Милана Недића лично. После смрти сина јединца, његове жене и детета, потпуно се повукао и није излазио из куће. Комесарска управа је поднела оставку, а избор за председника Владе пао је на – Милана Недића. Недић није желео да прихвати тај задатак и поред молби са свих страна. Пресудила је упорност његовог брата Божидара који га је на коленима молио да се прихвати дужности. Милан недић је тако на себе преузео тешко бреме. Спасавање србских живота од Усташког ножа, али и од немачке војске, а посебно комунистичке најезде. Недић је спасао 500 000 Срба избеглица из НДХ-а, одржавао односе са Немцима и тако спасавао Србе одмазда које су уследиле због комунистичко-четничких напада. После Хитлеровог ултиматума састао се са Дражом Михаиловићем. Ултиматум је био ужасан, јер је претио да ће Србију расподелити Мађари, Хрвати и Бугари. Схватио је колико је опасност ако у Србији завлада комунизам и помагао све покрете који су се борили са црвеним бандама.

Војвода Ђујић сведочи да је Милан Недић помагао Равногорски покрет, и да су Недић и Дража радили заједно:

''Милан Недић је имао тешку улогу. Да је мене неко питао на почетку рата, хоћеш ли са Миланом Недићем, или са Дражом у шуму, ја бих отишо у шуму. Јер у шуми је било лако, ми смо били своји господари, а у Београду се требало клањати пред Немцима, и спашавати Србију да је не раскопају Бугари, Арнаути, Мађари''

Октобра 1944. расформирана је Влада Националног Спаса. Милан Недић је убијен 4. фебруара 1946. тако шт је бачен са прозора. Комунисти су то касније преставили као самоубиство.

Да је знао да ће бити проглашен за издајника доказују речи Милана Недића:

''Лако је за Отаџбину дати живот, то боли свега неколико секунди, али је тешко дати част, то боли и у гробу''.

И заиста, Милан Недић је поред Калабића један од најоклеветанијих Србина овог века. Ипак, остало је сведочење о његовој борби за србски народ и он ће остати упамћен као велики мученик.

''Ђенерал Милан Недић, то је највећи српски син свих времена. Нико и никад није спасао толико живота колико Недић. То је српско сунце које ће у Српству вечито сијати. Недићева душа је била спаситељска, која је српске сузе сушила и лечила тешке српске ране ... Српска мајка, то је био Милан Недић ... Пред његовим ликом нека се поклони сваки поштени Србин и свака Српкиња.''

Чедо Мамула, равногорац

Димитрије Љотић, упамћен као фашиста, а уствари утемељивач Светосавског национализма. Борац у Балканским ратовима, Првом светском рату, оснивач ЈНП ЗБОР, велики Хришћанин и политичар. Остаће упамћен по сјајним говорима и текстовима који и данас представљају штива србских националиста. Сарађивао са Немцима у Другом светском рату, али не зато што је био фашиста, већ зато што је схватио опасност од комунизма.

Још као као млад се интересовао за Хришћанство и војску, што је касније спојио у једно. Као младић доста пута мењао идеологију, али увек је све посматрао са Хришћанског становишта. Учествовао у оба Балканска рата, а онда отпутовао на службовање у Париз. Када се вратио на одмор, у Србији је почео Први светски рат, гдее је и сам узео учешће. По завршетку рата ушао је у политику. Основао је ЈНП ЗБОР 1935. Септембра 1941. основао је Добровољачки покрет – СДК. СДК се борио против комуниста. Најчвршћи отпор пружили су у Црној Гори где су ратовали заједно са Ђуришићевим четницима. Иако су се доста пута борили и против Дражиних равногораца, крајем рата су се заједно повлачили у Словенију, где је Љотић планирао да оснује анти-комунистички фронт.

Војвода Ђујић је лепим речима говорио и о Љотићу:

''Ја сам са њим први пут разговарао у Словенији, али тврдим: јесте био велики човек… Знате, да није било Љотића не би било Недића. А да није било Недића, Србство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави.''

Иако су се борили уз подршку Немаца, Љотић није био нациста, већ је мислио да је тај пут бољи за Србију. Борили су се за Краља, иако нису имали подршку Краља. То су правдали тиме да Краљ није у Отаџбини, да Енглези њиме манипулишу и да нема праву слику о стању у земљи. Љотић је и писао Краљу и захтевао да га Радио Лондон не проглашава издајником јер то штети покрету који се бори за Краља. Након повлачења у Словенију, током стварања националног анти комунистичког фронта, када је кренуо на састанак са Патријархом Гаврилом, погинуо је у саобраћајној несрећи. Владика Николај одржао је говор на њеоговој сахрани.

''Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Србству. Он сада припада Небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.''

Дража, Љотић и Недић су три велика мученика. Можда су се борили на различите начине, али је њихова борба била заједничка – то је била борба за Србију. То никад не смемо да заборавимо. Не смемо да понављамо историјске грешке. Не смемо поново да се делимо. Наравно да њихова политика није била иста. Исти је био њихов циљ, а различити путеви којима су до њега желели да дођу.
Зато ни један србски националиста не сме да кеже да је неко од њих тројице издајник. Они су били србски витези. Њихова величина је изашла на површину после њихове смрти! Тада су постали прави мученици! Све те клевете којима су их частили комунисти, наквећи злотвори нашег народа, само доказују да је њихова борба била исравна. Зато морамо да пратимо њихов пут, а не да се раздвајамо.

Оно што њима није успело да остваре је било потпуно јединство у борби против комунистичког и усташког зла. Хоћемо ли да поновимо њихове грешке? Да ли нас је њихов пораз нечему научио? Хоћемо ли дозволити нових 50 година тираније? Не, ми то не смемо да дозволимо, јер овога пута то србски народ не би преживео! А преживео је управо сећањем на Краља Петра, Дражу Михаиловића, Владику Николаја, Милана Недића, Димитрија Љотића, Николу Калабића... Њихова имена су се годинама ћутке изговарала, а сада ми немамо право да их заборавимо!

''Сви сложно, сви заједно, сви у један фронт, ради одбране Србије и србства!''