Живот је леп када затвориш очи и стрпаш у себе који милиграм...

Мрачна, прљава соба... Паучина и буђ развлаче се по трошним зидовима... Смрад устајалог ђубрета шири се собом... Мишеви и бубашвабе јуре по прашњавим стварима. У једном углу је ненамештен кревет. Поред њега паковање ризли, препуна пиксла, два шприца, кашичице, упаљачи... 

Пре десет година то је била уредна дечија соба. У њој је одрасло дете из сиромашне породице, са много проблема. Родитељи су се трудили да га подигну и усмере на прави пут. Упркос сиромаштву, био је добар и весео, трудио се и помагао родитељима. Тренирао је фудбал и сатима се јурио са другарима на игралишту. Често се враћао кући са поцепаним панталонама или ољуштеним коленима. Завршио је основну школу са свим петицама. Средња школа довела га је до прве љубави, али га је девојка оствила због неког богатог ''баје''. Отац је добио отказ, остали без пара, сјебао оцене у школи... Друштво из основне школе се растурило и више се није чуо са њима. У новој школи упознао је лоше друштво које га је брзо повукло. После неколико дана пробао је цигаре, а после месец дана узео марихуану. Стварност је била лепша! Допао му се овакав живот. Побегне са часова, нађе другаре, надува се... Заборави на проблеме, беспарицу, оцене, болесну мајку... Све ређе је ишао на часове, све мање времена је проводио код куће. Често није ни доручковао него је задње паре које му оставе родитељи трошио да ''заврши'' пакет. Мајка се стално бринула за сина који је изгледао болесно, често одсутан. Приметила је чудно понашање али отац није хтео себи да призна могућност да му је син наркоман. Испитивала га, молила и плакала, али он је бежао од ње. Кући је почео да долази само да јој тражи паре. Мајка све чешће није имала, трпела његово викање и претње. Почео је да се задужује код рођака, пријатеља... Убрзо је изгубио свако поверење код људи. Више није знао да седне, прича, дружи се, дан му се састојао од јурњаве за парама, а онда куповином дроге. Продао је доста ствари из куће, почео са крађама. Ни смрт једног другара док су крали бакар са једне куће није га одвратила са тог пута. Кад му је мајка завршила у болници ваљао се по трави у парку. Имао је седамнаест година и већ је кренуо са тежим дрогама. Сазнао је да му је мајка тешко болесна тек после два дана. Кад је стигао мајка му је била мртва. Очеве сузе и вриштање су му тешко пали. Све се срушило! Мајка лежи мртва због њега, отац је сломљен, уништио је породицу, погазио сав њихов труд, године рада, патњи, жртве и одрицања. Своје животе су подредили томе да њему створе будућност. Гледао је оца, мислио о свему што је прошао због њега. Рат, шверц бензина, радио је по петнаест сати код неког приватника на црно... Седа коса, изборано лице показивали су сву муку кроз коју је прошао. Никад није дошао кући пијан, никад подигао глас, никад није био бесан, а имао је због чега... Све је трпео. А сада, гледа мртву жену и сина наркомана... Није издржао, јутро је дочекао обешен у дворишту...

Ова прича је измишљена, али није далеко од истине. Много је сличних, несрећних судбина за које је одговорна дрога... Наркоманија је тренутно један од највећих, али и најпрећуткиванијих проблема у Србији. Слаба медијска пажња овом проблему одаје слику да је Србија земља у којој је наркоманија маргинализована појава, свакако мање битна од евро-интеграција, партијских препуцавања, промена пола... Ипак, свако ко се креће нашим градовима, познаје људе и упознаје различите људске судбине зна да је дрога изузетно заступљена у нашој земљи. Нећу о званичним подацима, нећу ни да се трудим да их тражим и пишем. Изађите на улице, у школе, кафиће, дискотеке... И знаћете оно што знају и сви! Деца су изложена наркотицима на сваком кораку. Родитељии су преокупирани материјалним проблемима, борбом за опстанак, поверавају децу школи, школа упире пристом у државу, а држава не брине о својим грађанима. Зато се викендом увече продају тоне марихуане по дискотекама и кафићима. Зађите у неки улаз од зграде и наћићете шприцеве и ризле. Много је сјебаних и разочараних којима је живот леп само када се надувају. Марихуана као да је легализована данас. Стално можете да виђате огрлице са знаком марихуане, мајице и капе са заставама Етиопије или Јамајке. Свима је јасно да то више није обележје музике, или културе, свима је јасно да онај ко носи такву огрлицу сигурно петком увече не иде у музеј или у биоскоп, већ завршава траву. У многим реп песмама јасно се помиње дрогирање, потенцира као нешто добро и позитивно. Те песме су данас доступне деци по основним школама јер се објављују без икакве контроле (битно је само да су политички коректне). Понавља се фраза да на траву ''не можеш да се навучеш'' што није тачно! Када млад човек пун проблема узме траву, њему су ти тренуци лепи и опуштени. Заборавља на проблеме, и жели да му што чешће буде тако. Временом, дан почиње да му се своди на то да дође до пара за марихуану, да би касније прешао и на теже ствари.

Греше сви. Родитељи морају да упозоравају децу и усмере их на исправан пут. Није довољно оставити дете испред компјутера и обезбедити му храну. Децу треба васпитавати и пазити на њихово понашање. Треба разговарати с њима у сваком животном добу кроз који пролазе, све док се не формирају као зрела и одговорна личност. Не треба стварати размажене појединце којима се све угађа, већ их од најранијих година треба науити да је живот борба, и да морају да буди истрајни и храбри. Професори такође треба да проводе време у разговору о озбиљним темама. Није довољно само написати формулу, издиктирати дефиницију. Постоје и много важније лекције од фотосинтезе или гласовних промена. Професори не смеју да раде због плате него из љубави. Не смеју да окрећу главу када се на десет метара од њих продаје трава, или кад се у школским ве-цеима мотају џоинти. Полиција не сме да наркоманију третира као јавну тајну, а дилере пушта да слободно шетају улицама и траже нове жртве. Држава мора да се избори са овим проблемом и схвати колико је он битан. Ни појединци ни заједница не смеју да жмуре пред овим проблемом! Сви знамо, а сви ћутимо! Знамо да нам је комшија дилер и ћутимо, али онда се шокирамо кад чујемо да је наше дете дувало траву.

Дрога је за слабе људе. Дрога није решење, већ продубљење проблема. Јак човек ће се сукобити са сваком невољом, а слаб ће затворити очи и повући дим. А проблеми остају... Колико год стање било тешко, ситуација црна, морамо да се боримо. Само борба са проблемима може нас довести до победе. Много је лепих ствари у животу које могу да нам пруже задовољство. Друштво, музика, спорт, религија... Зашто стварати вештачку слику и тражити лажну срећу. До ње можемо доћи и када не повучемо дим!

*Наслов је део из песме Six Packa
**За србски превод клипа кликните на сс

Турбо-фолк (не)култура

''Каква је музика у држави, таква је и држава.''

Платон

Цитат старог Грчког филозофа најбољу потврду добио је у – Србији. Доминантна култура, музика, систем вредности и понашање које носи са собом, најбољи је одраз опште пропасти и посрнућа србског народа. Двадесет година иза нас време су највеће декаденције свих правих вредности и наметање ужасне културе, коју је са собом понела врста музике – турбо-фолк.

 

Појава и експанзија турбо-фолка

Осамдесетих година, у тадашњој СФРЈ, дошло је до експанзије рок музике. Велики број бендова, сталне свирке продаја плоча у огромним тиражима... Ускоро су се развили и разни правци у рок музици, многи су почели да свирају поп баладе, панк, или метал. Народна, тј, кафанска музика постојала је у Србији и ранијих година. Песме су се слушале највише по кафанама, а текстови били најчешће о љубави, алкохолу, кафанском животу... Мелодија је била традиционална, са етно мелосом, као у старијим народним песмама. Управо на ову врсту музике, на неки начин, бачена је љага појавом турбо-фолка, који је настао ''надоградњом'' овакве музике.

Деведесете је обележила диктатура Слободана Милошевића и тиранија његовог режима, ратови, губици територија, колоне избеглица, унутрашњи проблеми, цензура медија, изолација, санкције и тешка економска ситуација у земљи и драстичне социјалне разлике. Све то је довело до појаве криминала, са којим је у пакету ишла и турбо-фолк музика. Не може се рећи да ли је музика вукла лоше стање у земљи, или је таква музика произишла из лошег стања, али је сигурно да једно без другог – нису могли.

С са буђењем, али и погрешним каналисањем националне свести, требало је и подићи морал народу који је страдао зарад интереса власти. Тако су многи успели да се обогате снимајући песме у којима су упућиване претеће и ''духовите'' поруке осталим народима. Тако су многи уз ракију и такве песме у кафанама просипали своје велико српство и претили буквално свима. Са почетком ратова било је све више песама ''за подизање морала''. Тако је дошло и до вереватно највеће ироније нашег народа да су многи су у рат против Муслимана полазили уз турску музику!

Млади су тих година били у потпуном безнађу. У распаду од државе, требало је пронаћи себе и своје место. Многе породице су биле растурене, родитељи све више забринути око материјалног опстанка, док су деца препуштена улици. Криминал, дрога, лака зарада и угодан живот привлачио је многе. Осећала се огромна несигурност и дошло је до борбе за опстанак, у којима многи нису бирали средства ради сопствене егзистенције.

Тада су настали – дизелаши, својеврсна поткултура, коју је пратио криминал и турбо-фолк. Ова гарнитура људи лудовала је уз ту музику по сплавовима, дискотекама и кафићима, уз пуцњаву, насиље, дрогу и пијанства. Песма сама по себи више и није била циљ, а о уметности се не може ни говорити. Било је потребно створити нешто што прихватљивије, простије и вулгарније, али са што веселијим ритмом. Песме спотови су били пуни еротских сцена, оружја и насиља. Настајала је управо из овог круга људи, необразованих и простих, криминалаца, ратних профитера, дилера дрогом и спонзоруша. Млади који су желели да уђу у овај круг људи, морали су и да му се прилагоде. Изласци у дискотеке и безобзирно расипње пара било је обавезно, као и спремност да се у сваком тренутку уђе у сукоб с неким. Тако је тих година утврђен систем вредности у култура турбо-фолк музике.

У нормалним друштвима, оваква музика би постала популарна само код најнеобразованијиег слоја становништва. На жалост, тада је у нашој земљи такав слој постао – елита, па је тако и турбо-фолк постао доминантна музика у Србији. Режиму је овакво стање и одговарало. Власт, уско повезана са криминалцима, давала је подршку оваквој култури. Тако су ови извођачи имали отворен пут. Били су пропагирани на телевизији и медијима који су били под контролом режима. Сами по себи, нису били опасни по власт јер су њихови текстови ишли у другом смеру. Стварали су омладину која је прихватила да се истребљује међу собом, опија и дрогира, па је као таква и безопасна по режим.

ПИНК телевизија – гробар културе у Србији

Турбо-фолк је тако апсолутно преузео примат на музичкој сцени у нашој земљи. Преломна година за турбо-фолк сцену била је 1998. Ове године почела је са радом Гранд продукција. Ова музичка кућа ће током наредних година промовисати цео систем вредности и турбо-фолк музику. Песме идаље неће имати никакву уметничку вредност, али ће, најчешће певачице, бити врло оскудно обучене, покушавајући да својим изгледом и игром надокнаде мањак музичког квалитета. То је Гранд продукција прихватила, па се у изборима за Звезде Гранда појављују управо овакве девојке, које за све то имају подршку породице и пријатеља! Јасно је да се већина уопште том музиком не бави из љубави, већ из чисте користи. Велика могућност за зарадом уз јако мало труда, то је оно што је Гранд продукција пружила. ПИНК, као телевизијска кућа са огромним буџетом, имала је и велики утицај свих ових година, па је и преузела примат у испирању мозга и пропагирању некултуре међу српском омладином. ''Шпанске серије'', ријалитији, и пропагирање турбо-фолка кроз различите емисије, постале су обележје ове телевизијске куће. У тим ријалитијима се, углавном, појављују исти људи као и у  осталим музичким емисијама. Тако је створена нова ''музичка елита''. Више циљ и нису песме, већ и само понашање изглед, скандали. Направљен је цео један нови свет који као да живи сам за себе, и онда то приказује народу, који, као хипнотисан, све то посматра. Тако се поједине певачице не скидају са телевизије, сатима дају интервијуе по различитим емисијама, појављују им се слике у новинама. Више песме и музика и нису у првом плану. Сада се истурају и ствари из њиховог приватног живота, па се често у новинама могу наћи текстови преко целе стране само о једној хаљини коју је обукла нека певачица. Око њиховог изгледа ствара се већа полемика него око песама. Музика је постала подређена изгледу, одећи и спотовима. Онда се и између певачица рађају неки измишљени сукоби па су данима новине затрпане њиховим ''инталигентним'' препуцавањима о јако битним темама. Ту су и расправе певачица и издавача, и сличне бесмислице. Народ ипак, све то прати, иако иста та елита незаслужено живи много боље од њих. 

Систем вредности и утицај на омладину

Систем вредности који је повезан са турбо-фолк музиком данас је најпопуларнији у нашој земљи. Подржан од стране власти већ годинама уназад, пропагиран преко медија као једини прихватљиви модел понашања, јер се остали сатанизују, турбо фолк је идаље популаран у нашој земљи. По дискотекама и кафићима се идаље пуштају хитови из деведесетих, стил облачења све више подсећа на јунаке филма ''Ране'' а деци су идоли све чешће из филма ''Видимо се у читуљи''.

Турбо-фолк деведесетих идаље се слуша. Дискотеке су идаље пуне, идаље се возе скупа кола, носи скупа одећа, пију скупа пића. Најчешћи стил облачења су скупе спортске тренерке, ланац око врата (кајла), и ''ер макс'' патике, са ваздушним ђоном. Такви људи морају да глуме изузетно опасне момке, да имају претећи поглед и буду спремни да стално ускачу у неку тучу. Насиље је најчешће њихов пут до тога да се остатак улице, краја или града њих плаши. Понашају се агресивно, возе кола брзо уз изузетно гласну музику. Најчешће се баве криминалом, продајом дроге, па зато много пара и троше на провод. У дискотекама се труде да се понашају бахато, како би што више скренули пажњу на себе. Никад не желе да избегну неки инцидент, већ се труде да га започну. Попреки погледи, опасни ставови, оружје и увек се иде у групама. Галаме што више да би их се сви плашили. Сви су набилдовани и ошишани на кратко. Такви људи су обично склони и насиљу над слабијима како би се доказали пред другима. Такво понашање започињу још у основној школи, када глуме ''опасне момке'' а касније се заиста претварају у то.

Ако се мушки део угледа на Кнелета, Пинкија или Швабу, онда су девојкама у Србији идоли певачице и остала ''елита''. Певачице и остале из тог круга људи не полажу много на знање, и интелектуалне вредности, већ на изглед и ''оштар језик''. Очекује се да буду прекривене пудером и шминком, оскудно и сексипилно обучене, носе високе штикле, да гледају или играју провокативно, као и да не бирају речник. Пошто нема цензуре, деца на телевизији често могу да слушају приче о сексу. Наравно, да би успеле, не смеју да имају границе, стид нити принципе. Све је дозвољено! Што је више непристојна, толико јој се публика више диви, што је оскудније обучена, толико је модернија. Једна од битних ствари су и изазивања скандала. Када ураде нешто неочекивано, о томе се данима прича на телевизији и пише у новинама. Дакле, девојке, чак и једва пунолетне, улазе у механизам са неколико песама, и тако се даље пробијају на тржишту. Што више скандала, емисија, већа је и популарност, али и зарада телевизијских кућа.

Такве особе, које не бирају средства да би стигле до циља, постају узор девојчицама у Србији још од најранијих школских дана, и оне временом попримају њихове особине и карактеристике. Деца имају могућност да прате ''Гранд'' и од малих ногу им се усађује таква музика, и, што је још горе, такав стил. Временом почињу да прате и остале емисије и ријалитије, читају часописе који пишу о детаљима из живота певачица и других ''естрадних звезди'', текстове који су често вулгарни и са разним еротским садржајима. Ипак, све је то легално и дозвољено, јер понашање наше ''културне елите'' ничим није ограничено. Музика и текстови не шаљу никакву исправну поруку која би могла да развије ту децу и утиче на њихове животе у правом смеру. Тако имамо пример да девојчице које слушају такву музику певају песме о томе како заводе момке у дискотеци, а тек су у петом разреду основне школе и пола текста и не разумеју. Уместо образовних емисија, ова деца одрасла су гледајући ''Фарму'' или ''Великог Брата'', па тако не знају тачно ко је био Цар Душан, али изузетно добро знају да ли се Ани Николић видео целулит у суботу на журци. Уместо књига, јуре да купе ''Гранд ревију'' и прочитају где ће летовати њихов омиљен певач или какву је кућу купила нека певачица. Они тако основно образовање замењују небитним и погрешним стварима. Понашање тих девојчица временом све више и више поприма сличности са њиховим ''звездама''. Соба им је облепљена постерима разголићених певачица у провокативним и еротским позама. А онда и саме пожеле да тако изгледају. Ту почињу проблеми! Девојчице које су тек у пубертету почињу да у потпуности копирају изглед турбо-фолк певачица. Облаче се врло оскудно и провокативно, стављају све више шминке, почињу да носе штикле, и све више времена проводе поред огледала. Тако се долази до тога да девојчице у осмом разреду изгледају као двадесетогодишњакиње. Све више пажње поклањају спољашњем изгледу и дотеривању, опет занемарујући духовне вредности као и образовање. Користе сваку прилику да се сликају у позама са горе поменутих постера певачица, па тако деца у дворишту основне школе позирају као да се сликају за ''Плејбој''. Временом почну и изласци у дискотеке, сусрети са момцима, често пуно старијим, али и богатијим, а онда улазе у тај свет из кога се тешко излази. Лак живот, уживање, леп изглед који привлачи мушкарце – коначно имају оно о чему су слушале у песмама. Друже се са ''опасним момцима'' и нико им ништа не може. Возе се таксијем, пију скупа пића, а често пробају и наркотике. Тако девојке уместо да размишљају о оснивању породице размишљају да постану ''шефице подземља''. Наравно и први секс долази јако рано, али тога се и не стиде. Напротив, што више партнера имаш, већи ти је углед. Тиме се хвале и желе да што више људи сазна за то, јер ће тако остати пожељне.

Пошто је оваква музика и стил живота најпопуларнији, ретко ко жели да буде ''отпадник''. Не желе ни да размишљају већ прихватају наметнуту културу. Није им више битно знање већ само изглед. Народ је тако залуђен погрешним вредностима, а идоли им постају они којих би требало да се клоне. Новац им је битнији од свега па тако долазе до тога да циљ оправдава средства. По угледу на своје идоле са телевизије, ни они не желе да зарађују поштено, да раде, већ желе само да добијају.

Индиректно, друштво подржава овакав наказан и изокренут систем вредности, тиме што му се не противи. Он почиње са једном врстом музике – турбо-фолком, али не стаје на музици, већ постаје читава једна култура и начин живота. Одређује изглед, понашање, став и размишљање. Зато пропагирање кича и шунда по медијима доводи до моралног пропадања генерација уназад. Ипак, доноси велику зараду медијским кућама, али и онима који се баве овом врстом музике и који припадују ''естради''. Ако је већ продукт деведесетих и Милошевићевог режима, зашто онда и данас, дванаест година после Милошевића, идаље траје? Зато што свакој власти и сваком систему одгоавара таква омладина, која неће представљати опасност по власт и коју политика неће занимати. Тако ће уместо проблема у држави, они бити заокупљени сликањем за фејсбук, уместо да помогну породици и држави, они ће само узимати, и тако научити да живе лако и безбрижно. 

Родитељи, заокупљени проблемима, не примећују на време понашање своје деце, па тако буду врло изненађени кад има четрнаестогодишња ћерка вриштећи тражи мини-сукњу, шминку и мобилни са камерицом. Тек се тада запитају где су погрешили. А грешка је начињена у старту и више исправке нема. Деца попримају систем вредности у коме је исправно бити ''опасан момак'' или спонзоруша, где је исправно не радити а имати новац, опијати се, дрогирати, где је пожељно и прихватљиво насиље, где није мерило вредности знаће већ мишићи или изглед, где је исправно мењати партнера свако вече и имати први секс још у основној школи. Једном речју, где грех постаје врлина, а срамота постаје понос.

О музичким укусима не треба расправљати. Свако треба да има свој, али и да поштује туђи музички укус. Ипак, турбо-фолк је одавно прерстао границе музике. Када је музика неквалитетна а текстови лоши, прости и вулгарни, такву музику не можете да поштујете. А када таква музика носи и погубан утицај по омладину, онда морате да је критикујете. Оваква музика, која се пропагира путем медија уништила је неколико генерација уназад, али идаље ретко ко диже глас против ње.