Блез Паскал - заборављени херој духа

Као факултетску обавезу, почетком овог семестра добио сам задатак да прикажем етику француског филозофа Блеза Паскла. Нисам веровао да ће ме дела овог познатог научника, математичара и физичара толико заинтересовати, јер ко би уопште посумњао да чеовек попут њега може имати тако дубока и мистична размишљања. 

Рекох, Блез Паскал је код нас поптуна непознаница. Тачније, познат је по својим научним достигнућима, али врло мало је познат као велики мислилац, филозоф и теолог. Он је на неки начин предвидео пропаст западног Хришћанства, покушавајући да упозори на недопустиве компромисе и приближавање Цркве људима на потпуно погрешан начин. Уместо да се људи прилагођавају Цркви и њеним правилима, Црква се прилагођавала људима, тако губећи свој смисао. Директна последица тога јесте данашње време, у коме је све допуштено, у коме људи имају право на све. Оглушивши се о Паскалова упозорења, западна Црква је потпуно изгубила свој духовни смисао, поставши оно што је данас, обична световна и политичка институција. На нама је да добро протумачимо оно што је Паскал говорио, погледамо судбину западног Хришћанства и у шта се оно претворило, и да покушамо да спречимо да сутра и наша Православна Црква крене овим путем.

Својим животом, мученичком судбином и непрестаном борбом за Истину, Паскал је заслужио да се о њему говори много више него што је то данас случај.

Сам Паскалов живот јесте у великој повезаности са његовом филозофијом, па је тако да би смо у потпуности разумели неке његове ставове неопходно знати и ток Паскаловог живота.

Паскал је у себи имао две, наизглед противречне природе. Једну рационалистичку, математичку, истраживачку и другу, ирационалну и мистичну. С једне стране је био опседнут науком, егзактиним подацима, истраживањима и експериментима, а с друге стране је имао сањарску и филозофску, побожну и меланхоличну. Како је уопште ујединио у себи ове две природе? Паскал се бавио тим питањем и покушао себи да га објасни математичким и оштроумним духом, који се налазе у човеку, о којима прича у ''Мислима''. Да ли је на крају дошло до цепања у њему самом, и да ли се једној приклонио више него другој? У раном периоду свог живота Паскал је био приклоњен само науци и истраживању. Касније се у њему развила религијска свест, да би у последњој деценији његовог кратког живота она преовладала. Паскал и сам то каже у ''Мислима'', где отворено даје предност науци у моралу испред природних наука: ''Знање о спољним стварима неће ме утешити за незнање о моралу у часу потиштености; али знање о добрим наравима утешиће ме увек за незнање о спољним стварима.''

Паскалов унутрашњи преокрет десио се под притиском живтоних околности. Младост је провео посветивши се науци, иако је било назнака о почецима размишљања о мистичним стварима. После очеве смрти, сестра му се замонашила а он добио ццелокупно наследство. Паскал је тада живео богато, имао слуге а време проводио уз пиће, жене и коцку. Ипак, овакве ствари ни тада нису испуњавале Паскала. Преломан тренутак у његовом животу догодио се када је у једној несрећи умало изгубио живот. Кочије у којима је био пале су преко ивице моста. Паскал је преживео, али се онесвестио од страха. Тада, увидевши колико му је смрт била близу, Паскал се потпуно посветио религији. Тада су и настала два његова дела - Мисли и Писма провинцијалцу.

Паскал је уопштено био јако слабог здравља. Здравствене проблеме имао је од саме младости, рано је оболео од парализе, ходао је помоћу штака, имао тешке главобоље... Јако слабо здравље вероватно је утицало на то да се његов живот јако рано завршио. Пред крај живота се јако тешко разболео, Одбијао је помоћ лекара, тврдећи да је за Хришћанина патња нормално стање, те је зато нерекидно водио аскетски начин живота и поред таквог здравственог стања. Последње дане живота провео је у јаким боловима и примао огромне дозе лекова. После смрти установљено је да је имао и оштећења на мозгу, сматра се од превише јаких умних напрезања.

Његово учење о моралу повезано је са током његовог живота, а такође и неодвојиво од хришћанске религије. У свом делу ''Писма Провинцијалцу'' Паскал се обрачунава са Језуитима, у тада актуелној њиховој препирци са јасенистима. Паскалу је сметао морални релативизам који су Језуити заступали, па их је тако, под маском писама пријатељу из провинције, побијао и раскринкавао њихову истинску намеру. У делу ''Мисли'' после његове смрти састављени су одређени одломци и делови текстова које је Паскал бележио, желевши да од тога напише књигу ''Одбрана хришћанске религије''. Ова два дела показују Паскалов оштар став о моралним питањима.

Проживевши и сам одређени број година у овоземаљским задовољствима, Паскал је схватио да такав живот не може да испуни човека. Човеков живот на земљи неумитно представља патњу, јер се одвојиввши од Бога, човек осудио на патњу овога света. Какво је биће заправо човек? Паскал, чини се, превише песимистички гледа на живот. Човекова несавршеност је огромна и све на овом свету заправо само показује како смо несавршена и бедна бића. Пуно спуштања гордог човека може се пронаћи у Паскаловим ''Мислима''. Велики део ове књиге заправо је сам показатељ ништавности људске природе, који понекад прелази у мизантропију. Паскал је пун осуде према људској гордости. Паскал указује на беду, али у исто време и на величину човекову. Све у нама и око нас одаје нашу немоћ: наше трошно тело, ограниченост нашег разума и наших чула...Бескрајне по својој тежњи, наше способности су ограничене у свом домаку. Колико год тражимо истину, налазимо неизвесност, тражимо срећу, а у овом свету добијамо само патњу и смрт. Главни извор свих заблуда нашег живота је машта и навика. Две варљиве силе које стоје изнад сваког човека и онемогућавају му истину и срећу. Никаква земаљска добра, колико год их стекли, не могу задовољити човека ако не задовоље његову машту. А то се никад не дешава. Машта је незадржива у својим жељама и самим тим неиспуњива. Свој живот одређујемо по навици, а не по истини. По навици постајемо оно што јесмо, бирамо занимања и циљеве. Нико не покушава да сагледа истину, јер је сваки човек и превише охол да би могао да пред собом буде искрен. Чак и најправеднији човек не би сам себи могао да буде праведан судија. Људско самољубље је најјача и неуништива сила у сваком човеку и оно га наводи на свако деловање у овом животу.Одатле произилази лицемерје, једна од главних људских особина, о којој Паскал доста прича. Људи се непрекидно труде да обману друге о својој вредности, тежећи одликовањима и признањима. Једина ствар која спречава људе да спознају своју беду је разонода. Људи се плаше спознања своје беде, па зато и траже забаву, а Паскла то објашњава примерима да у лову на зеца није циљ уловити зеца, већ сам лов за њим. Тако када би неком краљу одмах дали тог зеца, он би био незадовољан. Исти би био и случај са коцкаром, коме би унапред понудили новац који би освојио, он би одмах одбио тај новац. Човек постаје несрећан када је принуђен да мисли о себи, и када му од тога ништа не одвлачи пажњу. Зато стално тражи забаву, јер се плаши спознаје сопствене беде.

Ипак, парадокс човекове природе је што поред своје беде, он има и своју величину. Његова величина налази се у души. Паскал је спојио беду и величину људску као два крака на теразијама. Величина проистиче из беде, а беда из величине. Без једне нема ни друге; ако се један тас од теразија не спушта, други се не може уздићи. Једино оправдање те интелектуалне и моралне беде и величине даје хришћанска догма о праотачком греху - коју наука зове наслеђем. Потпуно решење овог проблема Паскал види у личности Богочовека, Исуса Христа. ''Познавање Бога без познавања своје беде ствара охолост;познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање. Познавање Исуса Христа чини средину, јер у њему налазимо и Бога и своју беду.'' Паскал религијске истине објашњава и доказује на филозофски и рационалан начин. На крају, долази до тога да људи морају да направе избор да ли верују или не верују у Бога. Ту Паскал даје своју чувену опкладу зашто је добро веровати. Ако Бог постоји, ако смо веровали у њега добијамо вечну награду, ако не, вечну казну; док ако не постоји,а ко смо веровали у њега наш губитак је коначан, али коначан је и добитак ако у њега нисмо веровали. Тако Паскал доказује да је једино рационално решење да овоземаљски живот, који је пун несреће и патње, краткотрајних задовољстава која нам касније доносе још вечћу патњу, посветимо вери у Бога као једином решењу.

Паскал је, дакле, био јако строг према људским слабостима. Наравно, сваку критику слабости треба почети од себе. Зато Паскал даје јединствену формулу: ''Треба волети само Бога, а мрзети само себе.'' Мрзети себе, Паскалу значи мрзети све оне малопре наведене људске особине. Човек је грешан, а наш грех је Христос искупио својом крвљу. Баш због тога ми треба да мрзимо све оно што нас чини грешним и одваја од Бога. Бог је једини који нам доноси срећу, а овоземаљске ствари доносе патњу и нама и другима. Читајући Паскала, чини се да он према људима гаји мржњу. Заправо, једино што он мрзи јесте људски грех, и зато се његова филозофија чини јако критична, мрачна и песимистична. 

Овакав Паскалов етички став дубоко се косио са ставом тадашњих језуита, који су пропагирали јако блага морална учења. Критици језуита Паскал је посветио дело Писма провинцијалцу. У овом делу Паскал на ироничан и подсмехљив начин критикује њихова морална начела. Језуити су се водили ''теоријом вероватноће'' која је дозвољавала да нешто учинимо па макар било и најмање вероватно да је то исправно. Ако је прилично вероватно да је то неисправно, а постоји и најмања вероватноћа да је исправно, мирне савести можемо то да учинимо. Језуити су тако, под изговором да је то једини начин да људе привуку Цркви, били јако попустљиви према људском греху, и често оправдавали најгора дела, која Свето Писмо и црквени оци осуђују. Паскал тако износи мноштво смешних случајева и недопустивих оправдања грехова. Сви ови појединачни напади требало је да предоче општу климу распусности до које доводе језуитске максиме и да покажу њихову потпуну супротност са темељним хришћанским начелима. Иза ове невороватне и често противречне попустљивости према људским гресима, доказивао је Паскал, стајао је јединствени и сасвим светован план, један чисто политички циљ: жеља да се придобије што већи број присталица и да се помоћу људских слабости овлада светом. Касније, иронија и хуморни тон све више уступају место огорчењу. Почев од Једанаестог писма, пријатељ из провинције се не помиње, јер Паскал ступа у директну полемику са оцима језуитима. Језуити су Паскалу замерали да критикује и исмева хришћанску религију, и да један Хришћанин не би смео тако подругљиво да се односи према својој религији. На овакве замерке Паскал је доказивао да се он не руга хришћанским начелима, већ онима који их искривљују и лажно представљају, те да их он на тај начин брани. Својим списима Паскал је дао велики допринос борби против језуита у Француској. 

Овакви жестоки обрачуни са језуитима су логична последица Паскалове етике. Његово етичко учење заснива се на ржњи према људским слабостима и љубави према Богу и ономе што је у човеку божанско - души. Паскал је такву своју етику и оправдао личним животом, посвећености Хришћанству, аскетизмом и љубављу према Христу. Свој животни век посветио је сталном истраживању и борби за одбрану Хришћанства. Њему омражен овоземаљски живот напустио је јако рано, оставивиши иза себе достигнућа у науци, али пре свега велике мисли о религији и филозофији. 

Због целокупног његовог живота, учења и достигнућа, као и томе што је у филозофији и религији остао заборављен као неко незанимљив или непожељан, назвао сам Паскала у наслову заборављеним херојем духа. Јер све оно што је Паскал оставио човечанству и у науци и у филозофији јесте херојски и на томе би морали да будемо много захвалнији. Ипак, онај ко је схватио Паскала, наслутио би да он вероватно од људи ништа боље није ни очекивао. Он је свој крст успешно носио, па је сада далеко од овог света који му је донео само бол и патњу, на месту вечне среће!

Његошева религија и филозофија

''Откако су се појавили Његошеви списи, пре свега, „Горски Вијенац" и „Луча Микрокозма", пре више од 150 година, они не престају да изазивају дивљење и коментаре истраживача, теоретичара књижевности, песника, филозофа, богослова...

Написане су читаве библиотеке мудрих и учених књига међу којима се, по многим добрим познаваоцима Његошевог дела, издваја студија епископа Николаја Велимировића, „Религија Његошева", објављена пре више од једног века. Чак је и Јован Скерлић, водећи српски књижевни модерниста, био одушевљен Велимировићевим тумачењем Његошеве поетске, филозофске и религиозне визије, оценивши да оно не заостаје много за Његошевим стиховима.

Користећи делове студије епископа Николаја Велимировића „Религија Његошева", од коментара аутора студије и одабраних Његошевих стихова, настала је документарна емисија која показује особеност и снагу Његошеве поетско филозофске визије. „Његош је од своје душе, одређене судбином да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену на којој је репродуковао драму целе васионе".

Ауторска екипа документарног програма РТС, уредник Божидар Николић, редитељ Татјана Феро, музички уредник Ана Павловић, монтажер Марко Драгојевић и директор фотографије Васко Васовић, сачинила је својеврсни филмски есеј у којем се преплићу снага изговорене речи и слике дивљих и питомих предела Србије и Црне Горе, манастира и црква, као и традиционалне и модерне духовне музике.''


Емисија ''Његошева религија и филозофија'':

http://www.youtube.com/watch?v=XHlP9BQBmZE

Да ли је философија потребна данас?

Поводом дана философије

Да ли је проглашавање 20. новембра као светског дана философије само лицемерно доношење венца на споменик заборављеног хероја? Да ли ће пар речи на медијима о философију (ако их уопште буде било!) бити само лицемеран говор угојених политичара и налицканих сужбеница на том споменику? Да ли је данашњем свету прекривеном лажним сјајем, маркетингом, новцем, медијима, модом заиста потребна та мрачна философија? Зашто би поред свих тих апликација на андроиду, поред свих тих ријалитија и разних забавних емисија, поред свих тих бљештавих зграда, скупог накита, лудих излазака и провода, зашто би ико морао да размишља о неким тако глупим темама? Кога брига за некакву сврху, етику, Бога, бивствовања и сличне празне приче? ''Ово је век индивидуализма! Сви те гледају кроз паре, све се рачуна, кога брига за то што ти студираш?'' - рече ми једном један саговорник. ''У праву си'' - мирно сам одговорио!

Заиста, овом модерном и убрзаном свету, философија је само нека мрачна прошлост, нешто беспотребно и небитно. Наравно, имате свуда по неке замајане лудаке, који идаље студирају и маторе, излапеле професоре који им баљезгају глупости које им у животу више неће требати. И половина тих студената који су философију уписали јер бодове за друге ''популарне'' факултете нису имали, врло брзе ће се ''сморити'' на предавањима, схватити да су им професори луди, да треба да прочитају хиљаде страна које не разумеју, да је све уврнуто и побећи ће да се запосле у прву трафику, само да више не чују ни за какво бивствовање. А и шта ће има када сам тим факултетом, сви тако кажу, сутра неће моћи да се запосле, зашто би онда уопште и студирали?

Савременом човеку философија више није потребна! Ту је наука, она даје одговоре на сва питања, и она све може да разоткрије. Довољно је напредовала да ћемо ускоро моћи да схватимо да нема никаквог Духа, све је физика и биологија, све је механизам. Чак и они које мало размишљање вуче ка дубљим темама, врло лако ће се изгубити у јурњави по банкама, завршавајући своје послове и бринући о рачунима. Када се пребрину све те егзистенцијалне бриге, наш човек 21. века опустиће се уз неки занимљиви ријалити, или пак уз неку лаку књигу да би брзо заборавио на свој мизерни живот. Тако се људи губе у трци са временом и новцем, нестају и тону. Немају времена... Журе... А где? Немају кад себи да поставе то питање!

Схватили смо, дакле, да живимо у једном анти-философском лудилу, у веку маркетинга и новца у коме је битан изглед и тело, а Дух запостављен. Тако живимо међу себичним, грамзивим и похлепним људима, у суровом времену индивидуализма. Софисти обучени у угледна одела са лажним осмесима поново протерују Сократа из 21. века. Још двадесет пута да је дошао, сваки пут би га отровали.  Модерно доба сахранило је метафизику! Човек је постао мера свих ствари. Нема Истине и Правде, све то људи одређују онако како њима одговара. Имам утисак да нам се у лице смеју кад изговарају такве свете речи, исти они који их први газе. 

''Мрачни'' средњи век донео је човечанству највеће умове и најјаче мисли. Развитак људског духа достизао је максимуме, сви су свесно тежили једном вишем циљу. Модерно доба плаши се тог ''мрака''. Наука нас је просветлила. Човек је технолошки напредовао, а духовне се срозао испод самог дна. Модерном времену треба слепа маса, а не философски наастројени људи, који ће испитивати ''истине'' сервиране путем медија. Зато ми је и тако лицемеран овај ''светски дан философије''. Ко ће га обележити? Можда исти они који су философију из овеог света протерали...

Зато је овај свет тако тужан. Модерни, лепи, нахрањени и налицкани људи, изгубили су оно највредније. А једног дана, појавиће им се ''граничне ситуације'' у којима ће себи поставити истинска питања и у себи потражити одговоре. А шта ће наћи у себи осим бескрајне празнине? Спознали су све ријалитије и све трачеве из света славних, али... нису спознали себе! Ето, зато је ово и век депресије. Људи су почели да се губе у времену пре него што су сазнали сврху свог живота, а онда се надају да ће им помоћи психологија, која је данас немоћна, па се своди на прописивање лекова за смирење. Ето порекла данашњег изгубљеног човека!

Није човечанство изашло из Платонове пећине. Не, само се још дубље установило у њој. Мало је још оних који су се отргли окова и изашли из ње. А када су пожелели да се врате и пренесу осталима да су у заблуди? Вековима се дешава исто! По томе се овај век и не разликује много од прошлих, довољно је само мало боље се загледати у људску историју и схватићемо како пролазе они који су хтели да објасне вечне истине, који су ''бацали бисере пред свиње''. Прогнани, затворени, отровани, убијани, разапињани на крст... Такло су се затвореници кроз целу историју односили према онима који су желели да их ослободе окова и покажу излаз из пећине. Тако повратници у пећину живе живот пун неразумевања, и тако одбачени, живе у пећини, али су им очи уместо за сенке приковане за Светлост која долази са излаза. За њих заиста ништа не значе све сенке на зидовима којима се остали затвореници клањају, Њих не погађају приче затвореника, нити величање онога што виде на сенкама. Они су свој живот уместо ка сенкама окренули вечној Светлости.

Људи који су остали у пећини никад неће моћи да разумеју философе. То су они људи који у уметности виде само песму уз коју ће се провеселити, у религији само скуп обичаја, а у филозофији само празно и бесмислено брбљање. Ипак, философија ће вечно живети.

Превише је оних који су своје животе посветили философији, који су трпели прогоне и кажњавања, који су својим херојским примерима философију уздигли много изнад осталих наука. Философија је заправо много више од науке, којој ће формално припасти један дан у години или се установити неке формалне и лицемерне награде, философија представља читав живот за оне који је разујеми и који знају шта значи имати истинску Љубав према Мудрости! Зато ће философија трајати вечно, а све остало је panta rei, настаје и нестаје. Зато, без икакве везаности за материјални и пропадљиви свет, подучени примерима хероја Духа, храбро изађите из пећине и пригрлите најлепши Божији дар људима – философију!

Будите храбри - чините добро!

Истинска храброст заправо је она упорност у чињењу добрих дела. Колико је само упорности потребно да истрајете у чињењу добра! 

Врло често ствари не крену како треба, поставите себи сувише далеке и нереалне циљеве. Не бојте се, ако су они исправни, успећете, ако будете дали све од себе. Нека вас не узнемире потешкоће на том путу, док год сте сигурни да чините добро, нема разлога за бригу. На крају увек успете у својој намери, па макар у најчуднијем и најнеобичнијем сплету околности. Деси се много пута да се помисли о одустајању од циља или проналажењу лакшег начина, али не дајте да вас било шта одстрани од ваше намере. Само треба да верујете да ћете успети и успех сигурно неће изостати. Говорим ово као неко коме се све то потврдило безброј пута. Кад год сам тежио томе да учиним добро дело, увек сам уз упорност успевао на необјашњиве начине. Некако се увек све поклопи и среди, све што је потребно је добра воља и вера. Добра воља као предуслов чињења добрих дела мора да постоји јер нас она и покреће да чинимо добро. Вера је неопходна јер је баш то тај мистични део нашег успеха, људском разуму необјашњив. Зато вам ово што сад причам и не могу доказати. Потребно је да поверујете и видећете и сами. Увек успе! Сетите се тога следећи пут када хоћете да учините макар и најситније добро дело!

Две стране медаље

Замислите како треба да намотате траку око нечега, правећи круг сличан точку. Мотајући тако, круг постаје све већи што више мотате. Упалимо свећу са једне стране круга. Видећемо да што је веће светло на светлој страни, то је већа и површина коју прекрива тама са друге стране.

Сваки човек рођен је са различитим способностима. Током историје, постојало је безброј људи који су дошли и прошли кроз овај свет некако мирно и нечујно, одживели су свој животни век не задуживши човечанство ничим. Неки су стварно били добри, поштени и честити, али се једноставно нису истакли ничим посебно великим. Неки су били најобичнији паразити, живели на туђ рачун, поткрадали, лагали, и на крају нестали као да их никад није ни било... Али постојали су и људи чија имена се понављају и много година после смрти. Људи који су запамћени у историји, чији је живот оставио неизбрисив траг за човечанство. То су били људи који су се истакли невероватном храброшћу и витештвом, које није задовољило сакривање и чување главе, већ су чинили велика и херојска дела. Исто тако и људи који су оставили неизбрисиве трагове у било којој области науке. Али има ту и оних других, који су своје име у вечности обезбедили најгорим суровостима и злоделима. Њих нису задовољиле ситне крађе, лажи и преваре, већ су досегли саме врхунце људскога зла.

Ако између двоје људи влада љубав, која траје доста дуго и постане заиста велика, можете ли да замислите шта би било да нешто ''пукне'' између њих двоје? Могу ли они да се врате на ону почетну равнодушност? Може ли момак са истим осећањем да посматра девојку коју је много волео, сада, након растанка? Наравно да ће се тај однос из велике љубави претворити у фанатичну мржњу. Неће више никад ту бити равнодушности. Тај круг који су они заједно намотали моћиће да буде или велика љубав, или оно супротно. Велика љубав или остаје вечно велика, или се претвара у велику мржњу.

Често се чудимо како неки људи доживе наглу промену. Како је неко од највећег олоша и злочинца, човека за избегавање, постао добар и племенит човек, бољи од свих у околини. А са друге стране, имамо неког кога су сви хвалили као ретко доброг човека, а он одједном пропадне и постане гори од оних за које сте до сада мислили да су нагори. Како то да их нешто толико преломи, да одједном пређу у ону другу крајност? Све је то последица тог круга, који сваки човек целог живота мота. Неки људи су рођени способни за мала дела. Њихов круг је мали. Они нису способни да нанесу велику штету, али нису способни ни за велику врлину. А постоје и они други, рођени за велика дела, чији круг је много већи од осталих. Разлика је само у странама круга. Могу они цео живот да мотају гледајући светлу страну круга, али да их једна ситуација преломи да пређу на другу, тамну страну. И њихова тамна страна је, без њиховог знања, већ намотана, било је само питање одлуке да ли ће прећи на њу.

Сваки човек у себи има обе стране. Питање је човекових могућности колико ће допринети човечанству, а питање одлуке на који начин. Велика љубав рађа велику мржњу. Што више волите неког, више мрзите све што може по њега да буде опасно. Ако сте равнодушни према неком човеку, нећете се много нервирати ако га видите како срља у грешке. Али ако волите тог човека, ваш бес због тога биће велики колико и ваша љубав. Велико знање рађа велико незнање. Они који имају мали круг знања, мали је и круг њиховог незнања. Али што више ширите ваше знање, схватаћете колико је још ствари које не знате. Није ли онда јасно зашто најмудрији Сократ тврди како ништа не зна?

Кроз ову причу о странама круга, сагледајмо сво трагедију неких људи око нас. Погледајте све те људе који чине велика зла себи (наркоманија, алкохолизам) и другима (крађе, убиства, злочини). Један наркоман, који себи тренутно убризгава хероин, заправо је могао да буде велики уметник, коме би се многи дивили, само да му је неко пружио подршку и разумевање. Један алкохоличар који се тренутно ваља испред продавнице заправо је био пун љубави према некој жени, која није желела да му љубав узврати. Можда момак који у три ујутру упада у продавницу и износи ствари из ње или криминалац који се јури са полицијом по напуштеној згради, имају храброст достојну неких хероја из великих ратова? Шта је то што њих тера да је користе на погрешан начин? Неке околности одлучиле су да у преломним животним тренуцима, који се кад-тад десе код сваког човека, ови људи пређу на тамну страну круга. Можда је то била једна једина погрешна реч, један сплет несрећних околности или погрешно предвиђање. А онда погледајте колико је таквих људи око нас, и замислите шта би било да је бар већи део њих одабрао светлију страну! А онда се потрудите, прво да ваш круг буде што већи, да своје способности што више развијете, али друго, још битније, да одаберете праву страну са које ћете тај ваш круг мотати.

Душу нам краду!

Позната је већини људи прича о Христовом уласку у Храм и избацивању трговаца из ''дома свог оца''. Овај вандалистички и недемократски чин Спаситеља заправо је прича о нечему што се, као и већина прича из Библије, и данас дешава. Осим трговине стварима, материјалним добрима, у овом материјалистичком времену на продају је стављено све! Не тргује се више само кромпиром, јабукама, телевизорима или компјутерима. Данас своју цену имају Љубав, Поверење, Истина, Правда, Слобода, Отаџбина, Верност, Част... Како је то могуће? Како смо уопште дошли до тога?

Сигурно највеће зло које нам је донело модерно време нису ни ратови, ни глад, ни медијска пропаганда, чак ни материјализам и индивидуализам, већ корен свих тих појава - убијање вредности! У трци за бољим животом, материјалним обезбеђивањем и уживањима, људи више не бирају средства. Тако је врховна вредност по којој се све мери постао - новац. Празне су приче како ипак није тако, јер већина људи себи не жели да призна да људе процењује управо на тај начин. За кога ћете пре рећи да је успешан човек, за директора фирме, или уличара који скупља картон? Тако је дошло до тога да су и све остале вредности срозане и постале само средство да се дође до оне врховне.

Да ли је баш тако? Наравно да јесте! Пођимо од Љубави. Љубав једноставно мора да искључује сваку промишљеност и трговину, Љубав мора да буде ''луда'', да не види било какве препреке и проблеме, она мора да буде изнад свега. А какво је размишљање данас? Прво да се материјално обезбедимо, школа, посао, каријера, па онда може о Љубави да се размишља... Окренут је редослед, уместо да се све остало ради из Љубави, она је на последњем месту. Брак, као круна Љубави, постао је само један грађански уговор. Колико их је само склопљено из неког ''вишег'' интереса, за добијање пасоша, имања, из освете, љубоморе, зависти... Љубав је добровољна жртва зарад неког кога волите, а колико се само бракова распало због ''изневерених очекивања''. Најлепше могуће осећање сада смета људима, кочи их да постигну успех у школи, на послу, не могу да се посвете себи.... Колико је само глупих изговора! И вођење љубави је толико банализовано и искомпромитовано да ту више нема ни трунке љубави, већ само перверзије, ваљда је зато и смишљено хиљаду глупих термина за тај чин. На крају имате разочарану и изневерену омладину, која са свијих двадесетак година одавно више не верује у љубав, јер је имала много лоших искуства. ''Волим те'' је сада само средство да девојку одвучете у кревет, да би се сутра неком хвалили због тога.  А колико је мало људи који би заиста могли да стану иза тих речи, јер код већине би одговор на то могао да буде једноставан: ''И шта сад хоћеш од мене''? И како онда да верујете неком? Како да верујете да неко заиста има искрене намере када је око вас хиљаде примера који све те намере демантују. Преваре, лажи, сплетке... Тога је одувек било, али чини ми се да је све то сада некако легализовано. Не законом или уставом, већ неким неписаним правилима. И да причате некоме о поштењу, и да вам поверује да то заиста искрено мислите, ипак ће уследити одговор: ''Схватићеш једном да не може тако... '' Изневерени људи постају неповерљиви. Реците човеку кога је жена оставила јер су кола кренула низбрдо коју реч о Љубави, видећете како ће да вам одговори. Реците човеку који се вратио са ратишта без руке коју реч о Србству... Обратите пажњу на његов поглед. Причајте о Србству гладним људима пуним брига, и једино што ће вам рећи је: ''Шта још хоћете од мене. Знам ја те приче...''? Мислиће да тражите да гласају за вас или прилог за гладне на Косову који ће отићи ко зна где. Неће веровати да искрено мислите то што причате. Много су пута до сада изневерени. Ништа им неће значити ни слике светаца и мученика, ни косовски мит... Виде само кућу неког ратног профитера са Косова. Узалуд ћете ви причати о Православљу. Само ће вам показати на кола неког свештеника. Причајте човеку поломљеном од пендрека деведесетих о револуцији. Насмејаће вам се у лице. Не зато што вас мрзи, већ зато што је изневерен. Све оно што је било вредно борбе и жртве, други су продали. Све оно лепо и вредно донело је зараду. Све оно што је некоме свето, некоме је само био начин да се обогати. Тако су све вредности деградиране, својим ништавним и поквареним животима на њих су бацили љагу. То је основа једног страшног нихилизма који је захватио модерну Европу. Украли су нам душу! Све је стављено на цену! Ништа више није свето, све је на продају!

Како то да променимо, како да се изборимо са тим? Ако вас заиста ужасава то уништавање вредности, ако вас мучи што више нико не гледа човекову душу већ само стање на рачуну, онда не смете да се предате и кажете да не можете ништа и да је такво време дошло! Дошло је, али дошли смо и ми да га променимо. Морамо да покажемо својим животом да нам је оно у шта верујемо прече од свега. Да када причамо о Љубави, причамо јер то заиста мислимо. Да не волимо народ само у предизборној кампањи, веч стално, да се за њега сваки дан боримо и да нећемо продати своје идеале за радно место и ли чланску карту неке странке. Дакле, не боримо се причом, већ личним примером! Само тако можемо учинити да нам људи поново верују, али не да би веровали нама као људима, већ да би им вратили веру у вечне вредности.

Есхатон - Трубе Јерихона

Eсхатон - ТРУБЕ ЈЕРИХОНА

Шта су те научили?
Мало живота и смрт?!
Зар све је прах нема вечности?!

'Тај' не спава,
Јер време кратко је...
Он само жели да му верујеш!

И ко је сада слободан? У вери или невери?
То срце које није твоје чека да га освојиш!

Трубе Јерихона чују се !
Крај му се пиближава -- назире...
Седми дан - време близу је...
...кад трубе Јерихона руше зидине!

Губиш се у трци
простора и времена.
Градиш куле невидљиве...

Све што очи виде,
те лажне слике,
кад руке загрле,
у прах претворе!

Отвори срце Истини! Одувек чека...
Кад уђе, ко има ухо нека чује како руше...

...трубе Јерихона зла зидине.
Када дође време чуће се
седам громова који говоре!
Блажени су који спашће се...

Ипак су те одвели у топлу, крваву реку,
обукли као лутку, ставили жиг на руку...
Да ли знаш ко си и зашто то 'уже' носиш?
М о ж е ш њ и м е д а с е о б е с и ш !

Јеси рођен слободан, не и имун на грех.
Није на корист све што пожелиш...
А н е к а д н и с м е х . . .

Трубе Јерихона, већ чују се...

...речи седам громова изговорише!!!

Д о л а з и Д а н !
В р е м е ј е ! В е р у ј е м .
Н е б о ј и м с е ј е р в е р у ј е м !


http://www.youtube.com/watch?v=SkU5--CkuZM

''Имам право''

Стална прича о људским правима и заштити истих, заправо је један од извора трагедије данашњег човечанства. Бројна права, могућности да будеш овакакв или онакав заправо су маска која одводи човека у безнађе и зло. Тако у 21. веку сви инсистирају на својим правима и сви имају право да буду шта год хоће, не питајући се ни на тренутак да ли је то што бирају увек добро, већ хистерично насрћу на сваког ко им гуши та силна права да је заостао, ограничен, затупљен... 

Човек је сам по својој природи слободан. За сваки поступак који учини сигурно ће касније одговарати и све што му се дешава последица је његовог ранијег слободног избора. Дакле, само постојање човека значи сталне одабире, човек током читавог живота бира између добра и зла. Постоје људи који зраче врлином, који су до савршенства довели своју спознају добра и зла, и који једноставно и лако препознају све што је зло за човекову душу. Исто тако постоје и они мање искусни, које је увак лако преварити и обманути, који леко наседају на сва зла. Постојала су времена у којима се знало шта значи часно и поштено живети, времена у којима се врлина ценила изнад свега, и свако се трудио да је достигне. Век у коме живимо заправо постао је век толеранције према злу. Стално инсистирање на толеранцији води управо према толеранцији свега што није нормално и природно, према одступању од правих вредности и према оправдавању девијација и болести. Све оно што није нормално постаје друштвено прихватљиво у име прогреса и напретка човечанствва, а свако ко би се супротставио томе етикетира се као ограничен и заостао, као неко ко жели да се врати у мрачно доба у коме нема никаквих права. А управо је реченица ''Имам право'', која је постала обележје модерног времена, заправо погубна по људске душе. На свако ''Грешиш'', млад човек увек може, као робот, изговорити догматско ''Имам право'' и тако се заувек закопати у својим грешкама. Онај ко упозорава на грешке постаће бездушни тиранин који ти не даје никаква права на било шта у животу, који те спречава да живиш како ти желиш, али зато онај ко ти каже да имаш право на све постаје твој велики пријатељ који ти је отворио очи. Тако се помоћу те кобне реченице милиони и милиони деце широм света одлучују да крену лошим путем и оправдавају себе тиме да им модерно време даје сва могућа права. А онај ко те упозорава, ко хоће да те извуче из грешке, њега је већ модерно време окарактерисало као заосталог злочинца који кочи и твој прогрес и прогрес целог човечанства.

Када би се и сваки појединац као и цело човечанство колективно, запитали да ли им баш сва та силна права која су им дата иду на корист, када би се запитали да ли је заправо све што је модерно и прогресивно нужно добро и корисно за човека, можда би схватили да је реченица ''Имам право'' само шарени чамац који те неповратно одвози у реку која завршава водопадом. Да сте само послушали оног досадног старца са обале који вам је говорио да не улазите у тај чамац, можда се и не би тако страшно кајали док вас водопад неповратно баца на дно.

Против модерног фудбала

 ''Бијемо битку за себе, и за фудбал - битку за праве вредности, за традицију, за понос и верност - битку против новца.''

Зашто ''Против модерног фудбала''!?

Сви сте сигурно слушали приче старијих o фудбалу некад и сад. ''Е, то је био фудбал, не ово сад'', ''Некад се играо прави фудбал, играло се из љубави...''. Наравно, све је то тачно. Комерцијализација је учинила своје. Игра се за новац, не за лепоту! Кад сте задњи пут видели дриблинг на који цео стадион одушевљено скаче!? Када сте последњи пут видели волеј!? Да ли сте осим на старим снимцима видели како играч прелази цео терен одједном и дрибла десет играча!? Нисте!? Тешко да ћете видети. Нема више лепоте у фудбалу. Губи се све што је лепо, а преовладава тактика, затварање у казнени простор, игра да се не прими гол. Да ли сте видели децу како јуре по ливадама за лоптом!? Ретко! Погледајте у играонице? Сви седе загледани у компјутере и играју најновији ПЕС. Да ли ФИФА мисли да ускоро прави Светско првенство у игрању игрице!? Хоће ли се фудбал играти, на ''Д', ''С'', стрелице или ногама. Хоће ли уопште постојати трибине на стадионима или ће се утакмице гледати само на ТВ-у!? Изгледа да ФИФА ради на томе!

Некад се заиста играо фудбал... Играо се за раднике, они који раде целе недеље а онда одмор користе да се забаве уз фудбал. Касније се све претворило у једну велику игру, која је окупирала планету. Нема човека који је равнодушан према фудбалу. И наравно, као и у све остало, и у фудбал се уплео новац. Фудбал је данас све мање игра, а све више посао. Милионски трансфери, намештање утакмица, кладионице, трговина играчима, ТВ права, стадиони... Видевши фудбал као одличну шансу да зараде или оперу новац, богаташи почињу са куповином клубова, уплитањем у рад фудбалских савеза, контролом кладионица и фудбаслког тржишта. Око једне предивне игре, сада је настао цео систем послова, у коме се губи сама суштина игре. Губи се спортски дух, поштено и икрено надметање, борба за свој град, крај или државу, и на крају свега, губи се - љубав. Част, понос, традиција, верност, борба, све то нестаје под налетом новца неког азијског милијардера, који је неки вештачки клуб направио на шампиона државе. Уколико се настави овим путем, фудбал ће се потпуно удаљити од своје суштине. Ипак, постоје они који фудбалску игру бране од насртаја новца и модернизације, они који се супротстављају корумпираним управама, манекенима од играча, статичној и позерској публици на трибинамаа, лоповима у фудбалским савезима, они који су трн у оку Система, власти и медија. То су они који живе за свој клуб, који тешко трпе поразе, који скачу и певају деведесет минута, који прелазе километре и километре због једне утакмице, који често више желе победу од самих играча, који остају уз клуб и када прођу сви тренери, чланови управе или играчи. Они су ту и када је добро и када је лоше. То су навијачи. Они се боре против модернизације фудбала, против зла који та модернизација доноси. Они воде последњу битку за опстанак фудбала, навијања, традиције и љубави. Баш због тог отпора они су обележни као највећи непријатељи савеза и управа, против њих се дижу медији и полиција. Лоповима у управама не одговарају навијачи које ће искрено потресати пропаст, распадање и пљачка њиховог клуба. Они не желе инциденте ако виде да њихов тима лоше игра. Не треба им хорда дивљака која ће утрчати у терен после утакмице. Зато све чине да такве отерају, под изговором како због таквих ''нормални људи не могу да иду на утакмице''. Управо такве ''нормалне људе'' они и желе, оне којима је то само поподневна забава, или убијање времена, који због тог клуба неће бити спремни да жртвују ништа, нити ће желети да се буне ако виде да је клуб у распаду. Такву ''цивилизовану публику'', на својим комфорним стадионима имају по Западној Европи. Фудбал више није забава радничке класе, већ привилегија оних који дају стотине евра на карте. На Западу су богати власници већ успели да са својих трибина уклоне навијаче и доведу циркузанте и размажене богаташе. На Истоку то идаље није случај, што због јачег отпора источноевропских нација, што због лошијег социјалног стања.

Светска првенства су већ постали циркуси! На трибинама више не можете видети праве навијаче који ће певати, бодрити репрезентације, већ разне циркузанте који везе са фудбалом немају, са офарбаним лицима, шеширима као цела глава, често и у купаћим костимима. Дошли су ''да се забаве, стекну нова пријатељства...'' Њихов тим је изгубио они се кезе, загрљени са противничким ''навијачима'', одушевљено скачу и машу само када их прикажу на видео биму... Таква публика, не бих да кажем навијачи, одговара ФИФИ, и свим осталим организацијама. Такви ''навијачи'' се неће бунити кад тим пропада, кад лопови праве хаос у њему, неће бити туча, инцидената.

Непрекидни су покушаји да се фудбал отргне из руку навијача. У неким земљама је то успело, надајмо се да у Србији никад неће! Надајмо се да ће увек постојати они који ће се одупирати модернизацији, новцу, корупцији а које ће водити искрена љубав према клупским бојама!

Разум и емоције

Ако боље сагледамо наш душевни живот, видећемо да се он састоји од деловања две ствари - разума и емоција. Да ли су разум и емоције у вечитом сукобу, да ли искуључују један другог? Ко води срећнији живот, онај кога воде само емоције, или само разум?

Много сам пута (самосажаљење је део људске природе, наравно) чуо од људи причу како је њима много тешко јер су осећајни. Одговорно ти људи тврде да би им било много лакше у животу кад не би тако размишљали, кад их не би све погађало, него као ''тај и тај'' да их баш брига за све. С друге стране, имате људе којима живот може у дигитрон да се претвори. За њих је све прорачун, стално извлачење неке користи, увек рационално размишљање. А онда такви људи у једеном тренутку схвате да нису имали за шта да живе и да их ништа не испуњава у животу.

Има ли онда решења? Да ли је боље да нам живот води разум или емоције, и има ли смисла, када су у сваком случају, и једни и други на крају несрећни?

Није проблем ни у разуму ни у емоцијама. Не треба одстрањивати разум нити емоције из живота, нити је и једно од та два зло само по себи.  Само је неопходно, као и у другим стварима, пронаћи средину. Наравно, овако речено делује лако, али када се мало боље сагледамо у свој живот видећемо да и није тако.

Да прво сагледамо обе крајности. Какав је живот човека кога кроз живот воде само емоције? То је, као што напоменух на почетку, осећајан човек, који или јако воли неког, или јако мрзи. Осећања су тада врло оштра и неконтролисана. Такав човек се врло лако радује, али и врло лако тугује и пада у депресију. Јако мале ствари могу му донети огромну радост, али исто тако и јако мали животни потреси, разочарења, могу га одвести у тешку, безизлазну депресију. Такве људе погађа свака реч и лако плану. Пошто их воде емоције, често могу да буду непромишљени и фанатични у љубави или мржњи. Свако осећање код оваквих људи доживљава своју крајњу форму. Од највеће радости до најдубље депресије, од највећег беса до потпуне среће. Поступци таквих људи често су у афекту и обично се могу објаснити само - тренутним осећањем. Живе ли овакви људи испуњен и срећан живот? Тешко. Њих јесте лако усрећити, али их је исто тако лако и разочарати. Емоције итекако умеју да заслепе људе па тако и оне попут љубави не умеју да ''ќонкретизују''. Својим непромишљеним поступцима, такви људи често, несвесно, наносе штету онима које воле. Дакле, живот у коме вас воде само емоције није користан за друге, ни за саму ту особу која тако живи. Та особа жели да усрећи људе које воли и жели да подели своја осећања, али не само да најчешће то и не успе, већ неретко то преокрене и у супроност.

С друге стране, какав је живот особе коју кроз живот води искључиво разум? Таква особа спремна је на жртвовање свега и свих да би стигла до користи за себе. Она је потпуна супротност првом примеру, итекако је промишљена и рационална у свим својим поступцима. Емоције су потпуно искључене да је не би спутавале на том путу. Таква особа, без емоција, може жртвовати све око себе да направи комбинацију за остварење личног успеха и засићења својих прохтева и жеља. Може ли таква особа да опстане у животу? Наравно, и то се итекако добро бори са свим проблемима који јој стају на пут. Али, где се јавља проблем? Та особа не може да живи срећан и испуњен живот! Можда у почетку тог ''пута'' има привид среће, али та срећа је пролазна. Због изостанка емоција, такву особу нема шта да испуни у животу. Оно што људе покреће да раде и стварају јесте Љубав, а ако ту емоцију одстранимо из живота, ако нам срећу не причињава брак, породица, дечији осмех, радост пријатеља, шта ће нас онда испунити? То је оно што недостаје рационалној особи.

Несрећно се завршавају оба оваква живота, јер кратки привиди среће и успеха, не представљају један испуњен живот. Зато је потребно пронаћи средину, ускладити емоције и разум. Емоција је наша покретачка снага, оно што нам даје вољу за живот, за било какво деловање, а разум је тај који треба да усмери те емоције, да промисли шта би у ком тренутку било најбоље урадити и како најбоље и по околину најкорисније деловати. Дакле, ни једна од крајности, већ склад разума и емоција води ка испуњеном, праведном и корисном животу.

Маскенбал

Замислите један велики максенбал. Огромна сала, препуна људи, и велико такмичење за што бољу маску. Тај скуп је толико велики да је готово цело човечанство ту. И сви су се маскирали.

Зграда је огромна, са доста спратова. Свуда су столови са послужењем, пије се, једе и прича о маскама. За једним столом десет средњовечних жена попреко гледају према другом, мало скромнијем столу и причају о томе како се само не уклапају боје на маскама тих људи преко пута. За столом у ћошку седи старији човек, убеђен да је његова маска толико лепа да друге не треба ни да погледа. И стално прилазе другим столовима, заглеђују једни друге, и разматрају шта би требало да поправе на тим својим маскама. На неколико места је чак и избила свађа и неки су се потукли око тих маски. 

Колико само брину о тим својим маскама! Препуни су тоалети, стално неко упада са шминком, поправља боје, намешта маску да лепше стоји, упија приче других и према њиховим мишљењима обликује маску што боље, да би био прихваћен за њихов сто. Ено једне девојке која плаче јер јој је маска била сувише лоша за једно друштво на другом спрату. Један момак се малопре бацио с прозора јер су му нека два другара цело вече исмевала маску. Малопре је настала гужва око последњег огледала у тоалету, јер једна госпођа већ пола сата појачава шминку на својој масци, док неколико њих у реду нестрпљиво чека да поправи своју.

Замислите сада шок који настаје, када на маскенбал уђе неколико људи без маске! Какви ужаснути погледи према њима! Како су се само усудили да дођу такви!? Како их само није срамота да такви шетају около? Зашто их неко не избаци? Ређају се осуђујући погледи према људима без маски који слободно шетају по сали. Ретко ко се усуђује да им приђе. Ипак, за скоро сваким столом постају једна од тема. Негде их сажаљевају, негде осуђују и прете, а негде их исмејавају. Један старији човек са најугледнијом маском управо је рекао тако смешну фору на њихов рачун, цео спрат се тресе од смеха. Две госпође презриво проклињу те лудаке, док већ петнаест минута седе пред огледалом и муче се са неком шминком. 

Сви они јавно осуђују и исмевају те лудаке без маске. Ипак, у себи, сви они им завиде. Завиде им, јер могу тако слободно да шетају, не бринући шта ће им неко рећи за њихову маску, да ли ће их неко осудити или исмејати јер је ставио погрешне боје. Њима њихове маске представљају нужан терет, а ови људи не морају да брину о томе. Колико год их јавно исмевали, потајно многи би желели да се прошетају без маске, али страх их кочи и поново везује за своју маску.

''Истинска Побуна'' на фејсбуку

''Истинска Побуна'' је блог који је настао као идеја да све своје текстове саберем на једно место и тако их сачувам од заборава. Временом, блог је постао све посећенији а текстови добијали све боље критике.

Текстови су различитих тема, од филозофских, православних, до друштвене критике, али заједнички је циљ, критика духа времена и наметнутог система вредности, и повратак правим вредностима, попут Истине, Правде, Слободе и Љубави.

Овај блог не треба да представља догматско, идеолошко или религијско ''испирање мозга'', већ треба људе да наведе на размишљање о поменутим темама, а одвоји их од свакодневних будалаштина... Као што Сократ каже: ''Нико од мене ништа није научио'' тако и циљ овог блога није да вас научи нешто или вам усади неко знање, већ натера да размислите својом главом. Ако и један човек у томе успе, ја сам свој циљ остварио!

Линк на фејсбуку:
www.facebook.com/pages/Истинска-Побуна/149884948528054 

Грех

Грех је као рана на телу. Када почнеш да је чешеш, осећаш се лепо, а лоше кад прекинеш са чешањем. Временом те све више вуче да је чешеш. све је мањи ужитак током чешања, а све већи бол кад престанеш.

Питајте неког алкохоличара, да ли он ужива у алкохолу? Нема ту више уживања у чаши ракије, пије је зато што мора. Другачије не уме. Претеривање у било којој страсти доводи до губљења у њој. Тада не можемо без ње. Зато се треба чувати неумерености, јер она води у ропство телесним страстима. Нема ништа лоше у томе што понекад попијемо коју чашу алкохола, што волимо да поједемо мало више хране, али је опасно када не можемо без тога. Оно што се мора, не причињава задовољство, тако и оно што је некад било задоољство, сада престаје то да буде.

Робовање стварима

(наставак на: ''Духовна или материјална задовољства'')

Живимо у веку технологије. Стална напредовања на том пољу довела су до тога да данас огроман проценат људске популације користи мобилне телефоне, компјутере, интернет, а телевизор већ има готово свака кућа. У основи, циљ свих ових апарата јесте да људима олакшају живот и свакодневне посове. Заиста, лакше је чути се и договорити када имате мобилни телфон, лакше је доћи до информација када имате интернет. Ипак, свуда где има употребе има и - злоупотребе. Тако се дошло до тога да велики део човечанства данас - робује стварима!

Како је дошло до тога да уместо да ствари служе нама, ми служимо њима? Да ли је то заиста тако? 

Колико сте пута чекали у реду да платите телефон? Колико сте пута ишли од шалтера до шалтера да пријавите неки квар? Колико сте времена изгубили јурећи да поправите компјутер? Колико вам тешко падне то да је нестао сигнал за интернет и да га неће бити целог дана? Да ли заиста имате шта да радите без тач-скрин телефона и игрица на њему?

Оног тренутка када осетите да не можете да функционишете без неке од свих овох ствари, знајте, постали сте њихов роб! Гледајући људе колико брину о свом тач-скрин телефону, колико се плаше да га не изгубе и колико би се потресли кад би се то десило, постаје ми их жао! Толика брига око једног комада пластике! Да ли је он толико вредан, вреднији од човека? Многи не желе да признају, али заиста јесу везани за све те ствари. Ту не говорим о сентиметалној повезаности, када се на пример, неко веже за предмет који му је поклонила драга особа, јер је то везаност за то особу, а не ствар. Ово је конкретно везаност за баш те комаде пластике, који одређују наше расположење, наше време, наше животе. Телефон који је ту да нам уштеди време, сада заправо чини да сате проводимо у реду да би стигли до шалтера да пријавимо квар. Компјутер и интернет, који је ту да нас орасположи, сада нам је нанео целодневну нервозу јер јуримо да га поправимо. Ко ће провести цело вече без фејсбука?

Тако су ствари које у основи треба да служе нама, успеле да загосподаре човечанством. Како сада некоме објаснити да може да изађе са друштвом и без слике на фејсбуку, да може да се забави и без игрице на тач-скрину, да може да прича са људима и без интернета. Није неопходно (а ни пожељно) одрећи се свега што нам је напредак технологије донео. Али потребно је наћи границу измешу тога када ствари служе нама, а када ми њима.

Духовна или материјална задовољства

Када момак својој девојци купи омиљену чоколадицу, она осећа велику срећу. Ипак, да ли је та срећа због тога што ће појести чоколадицу, или због тога што јој је драга особа поклонила? Када вас током неке добре вечери друг части још једно пиво, јер сте остали без пара, да ли ће те бити срећни само због пола литра течности или збoг тога што ћете још неко време провести у лепој причи и расположењу? Замислите момка који седи кући и ждере парче пице, колаче и сок, и замислите с друге стране како два другара деле један скромни сендвич. Ко је од њих срећнији?

Јесу ли духовна задовољства већа од материјалних? Којима од њих човек треба да тежи, и да ли једна искључују друге?

Духовна задовољства заиста јесу већа од материјалних. Она девојка сигурно воли да поједе ту чоколадицу, али њој срећу причињава не сама чоколадица, већ што се њен момак сетио да јој је баш та омиљена. Колико се пута деси да имате пиво, новац и све што треба, али опет вам атмосфера не буде добра и раније одете кући? Није дакле, ствар у томе колико има пива, хране, већ са ким сте. Деца док су мала воле играчке. Али ипак, њима више значи то што ћете им поклонити мало пажње, што ћете се играти с њима, причати им приче, него да им купите пуна колица најквалитетнијих играчака. Не вреде им, ако немају са ким да их поделе.

Трчећи за материјалним задовољствима, све више гудимо она духовна. Што више размишљамо о томе колико имамо, грабимо за себе, бринемо шта ћемо да једемо, и кријемо сваки динар, то ћемо мање бити испњенији и срећнији. Сигурно свако зна пример неке особе која има све што пожели, има и храну, новац, најновију технику, најјачи компјутер, најбржи интернет, најбољи телефон, али опет је несрећна! А с друге стране имате сиромашне породице, које једва састављају крај с крајем, али ипак су сви насмејани, јер живе у љубави и слози. Њима причињава задовољство то што су заједно, што воле једни друге. Тако је и за ораво другарство. Не можете осетити право другарство док год бринете о сваком динару који понесете са собом, рачунате и прерачунавате се. Када научите да делите то што имате, имаћете мање за себе, али бићете истински испуњени. Нема тих речи које могу да опишу задовољство и испуњеност када некоме помогнете у невољи. Осећај који имате када видите осмех сиромашног детета коме сте помогли не може да се упореди ни са каквом храном, одећом или мобилним телефоном који ћете купити. Осмех другара коме сте купили још једно пиво не може да замени ни гајба коју би попили сами. Сећам се како ми је једном другарица причала шта сам за све ове паре које сам ''бацио'' на пиво испред продавнице могао да купим. Она би каже, те паре штедела, па би купила мобилни. Тај исти мобилни она ће сутра да заборави у аутобусу, а ја ћу заувек да имам друаре са којима сам попио те силне литре пива, сећања на приче и доживаљаје са њима.

Материјална задовољства су, дакле, на нижем нивоу од духовних. Она су само средство којима ми можемо постићи духовно задовољство. Чоколадица, пиво, или сендвич не вреде ништа док некога њима не усрећимо.

Сазнање или ''легализовано трачарење''

''Сви људи по природи теже сазнању'' - ово је прва реченица Аристотелове ''Метафизике''. Ову тврдњу многи ученији или образованији људи би одмах похрлили да оспоре бројним примерима људи који не показују никакву заинтересованост за било какво знање, који нису завршили никакву школу, у животу нису прочитали ни неколико књига, које једноставно ништа не интересује. Ипак, ова Аристотелова тврдња апсолутно је тачна! Сви људи у својој природи имају одређену радозналост, само је пресудно на шта ће је усмерити.

Постоје људи који све своје снаге уложе у науку. Није битно коју, од историје до хемије. Све њихове снаге коцентрисане су на један циљ - напредовање у тој области. Колико само задовољство неком историчару представља читање о неким биткама, разгледање археолошких ископина и музеја. Колико задовољство биологу представља посматрање природе, хемичару експерименти у лабараторији, филозофу размишљање... Свака нова информација, ново откриће доноси радост. Долази до сталног уздизања, напредовања у знању. Заиста, сви ће се сложити да су то људи који теже сазнању, који су живот посветили управо том циљу. Али, колики је њихов број? Врло мали у односу на оне друге, којима књиге служе само да у њима држе уштеђевину. Чиме онда они хране своју радозналост? Да ли је могуће да баш ни о чему не размишљају? Они су своју радозналост окренули у другом смеру - ка трачарењу. Ти људи које ''смарају'' неке књижурине, који не воле да слушају тешке теме, избегавају дуге и напорене разговоре о неки тешким питањима, одмах ће поскочити када чују да се нека комшика ''смувала'' са три године старијим ликом! Са коликом ће само знатижељом они испитивати сваки детаљ из живота других људи, са којим ће ентузијазмом оговарати особу која је до пре 5 минута ту седела, и са колико ће само узбуђења слушати шта је то неко неком рекао ''у поверењу''! Познато!? Да, свуда су около такви људи! Сви ће вас слушати ако пођете да кажете неку информацију о томе зашто су двоје раскинули, или како су се свађали пред свима, али ће сви окренути главе ако с неким започнете причу о, на пример, Француској револуцији! То смара!

Вероватно је и Аристотел имао на уму баш такве људе када је написао ову чувену реченицу. Да, постојали су, и постојаће увек такви људи. Али зашто ''легализовано трачарење''? Ваљда би свако разуман желео да смањи број таквих људи у друштву, да људе уздигне до вишег степена знања? Али, да ли је лакше манипулисати људима који теже знању или овим ''трачарама''? Зато су данас људи преплављени стварима које ће њихову пажњу усмерити управо на трачарење. Почевши од фејсбука! Дозвољено вам је да уђете у туђе животе, да једним кликом сазнате ко је с ким у вези, ко се како осећа, с ким је изашао... Можете сатима да се замајавате гледајући слике особе којој се једва јављате на улици, али ипак знате с ким излази и које јој је омиљено пиће! Сви ти људи су сада доступни! Не морате више ни да трагате и да се распитујете за информације, све пише на том екрану! Види се и ко коме стално ''лајкује'' статусе, и шта пишу по коментарима! Сатима је мозак једне особе закован у екран хранећи своју радозналост таквим информацијама! Зашто то време које је трошио скачући од профила до профила није искористио да прочита неку књигу или одгелда неки документарац, или бар размисли о нечему што је данас чуо на часу!? А Велики Брат, а Фарма? Толико ствари се дешава!!! Па данима може да се прича о томе! Тако је забавно сатима гледати неку свађу, а онда размишљати о томе ко је био у праву, ко је у целој тој тако замршеној причи исправно поступио. А све те новине у којима можемо да сазнамо све о томе где је ручала нека певачица и колико јој се само целулита види на слици!? А што су певач и глумица сликани заједно на журци? Па где ћете корисније информације од тога!?

Ето, како је лако у данашње време нахранити своју радозналост. Колико је само ондаа тешко таквим људима ако један дан буду без интернета, ако се један дан ништа не дешава по граду, ако нико није раскинуо... ''Смарање''! 

Сви људи су, дакле, радознали! Што више се та радозналост усмери ка правом и вредном знању, то ће се више гадити трачарење, Фарме и Велики Брат. Што се дубље загази у трачарање, то ће вас више ''смарати'' неке озбиљне теме.

Да ли живот има сврху?

Колико ћемо корисних моралних порука извући проучавањем појава Божијег света! (Св. Ава Јустин Ћелијски)

Јесте ли некад имали времена да се загледате мало боље у природу? Јесте ли икад оставили сву журбу, рачуне, послове, телевизију, компјутере и све остале саставне делове модерног живота и погледали око вас, али не у зграде, раскрснице и семафоре, већ природу, онај део који човек још није уништио? Вероватно не, јер зашто би губили време бленући у једно дрво или реку, кад нас очекује толико битних ствари, или кад за то време можемо да играмо игрицу, или прочитамо нешто занимљиво на ''фејсбуку''.
Е, да се савремени човек мало боље загледа у природу и природне појаве око себе и замисли о њима, нашао би одговор на једно од питања које га највише мучи у периоду размишљања између посла и телевизије, питање које му пада на памет у тешким часовима депресије, или усамљености, па на крају, и у тренуцима пред самоубиство. Нашао би одговор на питање да ли његов живот има сврху!
Загледајмо се сад у природу, у оно неукаљано и несискварено, где уместо људских владају Божији закони. Приметићемо како је свака ствар на своме месту. Сваки лист на дрвету има своју сврху, његов облик има своје значење за то дрво, како сваки део дрвета обавља своју функцију и како дрво савршено расте. И то дрво има своју сврху у тој шуми, та шума у целој природи. Свака животиња налази се у свом простору. Никад нисте видели мрава да узима оно што припада пчели и тако спречава опрашивање. Сваки поточић улива се у своју реку, сваки камен у тој реци је на свом месту, и обавља своју дужност. Све је на свом месту, обавља свој посао и не жали се. Никад један лист се није бунио што се налази баш на том месту, нити је због тога престао да упија сунчеве зраке. Нити се једна пчела буни што баш она да узима полен са тог цвета. Све, баш све, од најмањих мрава и осице, до највећег дрвета и најбујније реке има своју сврху.
А онда, видимо човека, најсавршенију творевину Божију, како у свом очајању тврди да његов живот нема сврху! Тада се потеже за алкохолом, дрогом, или на крају, самоубиством. Јели заиста могуће да је живот једног мрава испуњенији и са више сврхе од живота једног човека? Или је само човек превише слаб да испуни своју сврху у овом животу, а тај мрав је пожртвовано и без очајавања испуњује? Нема сумње да постоје људи чији су животи донели много мање користи од живота једног мрава, али то је заиста кривица њих самих. Они су избегли своју улогу у овом свету, пронашли себи изговор и оправдали своје слабости, па су тако њихови бескорисни животи и завршени у патњи и незнању.
Човек је рођењем постављен у одређено време и место, које припада њему. Свако време носи своје последице и дух који влада у њему, и свако место носи заједницу, околину и људе који је сачињавају. Самим доласком на свет, човек постаје нераскидив део своје заједнице и његова судбина постаје несраскидиво повезана са животима осталих људи у његовом окружењу. Његов живот престаје бити само његов, од њега зависи и остатак заједнице. Пре свега, он постаје члан своје породице, преко ње део неког града, део неког народа, а преко тога и део целог човечанства. Његов живот временом постаје неизоставни део живота његове породице, пријатеља, људи са којима је мање или више у контакту. Свака ситуација у којој учествује постаје део вечности и одређује даље судбине осталих људи.
Покушајте сада, после проживљених 15, 20, 30 или више година да свој живот извучете из историје, да замислите шта би било да се ви нисте родили. Наравно да не можете, ни један проценат ствари у вашој породици не би био исти. Погледајте пријатеље које сте током живота стекли. Где би они сад били да није било вас? Колико су битних одлука донели уз вашу помоћ? Колико се људи никад не би упознало да није било вас да их ''спојите''? Сетите се како је на вас у неком преломном животном тренутку утицала нека реченица коју је рекао неки ваш пријатељ, а које се он више и не сећа? Како можете да тврдите да баш неки ваш поступак кога се више и не сећате није одредио даљи ток нечијег живота? Колико наизглед небитних ситница преломе нечије животе! Само једна мала одлука, да ли ћете позвати неког да вечерас изађе са вама, може њему да одреди даљи живот. Можда баш у друштву где сте га позвали упозна будућу супругу? Можда би се у тренутку када сте позвали старог пријатеља да се видите, он спремао да изврши самоубиство, због усамљености? Можда је неки ваш поступак спасао стотине живота, а нисте тога ни свесни! Исто као што ни онај лист није свестан колико баш његово упијање сунчевих зрака одржава целокупни живи свет!
Ваш живот, дакле, има сврху! Не само ваш, већ сваки! Сваки човек је дошао на овај свет са неком сврхом! Може је остварити баш у том времену у које је стављен и баш међу тим људима који га окружују. Зато не треба кукати и тражити изговор у времену или месту рођења. ''Био бих ја храбар да сам рођен у време Цара Душана, била бих верна и поштена да сам рођена у неком дугом веку, био бих ја добар мајстор у некој другој земљи, али овде ме нико не цени...'' Све ово само су изговори! Не испуњавање сврхе свог живота најлакше је оравдати ''тешким временом'' или ''тешком ситуацијом у земљи''. Дат нам је овај живот, у оваквом времену какво јесте и међу људима који нас окружују. Ту смо постављени и ту је наш задатак. Бог зна зашто нас је ту поставио, и не можемо ми да одредимо дали би своју сврху боље остварили у неком другом времену, међу другим људима. Бог је способан да процени сваку ситуацију, а ми смо ту само да сагледамо делиће целокупне истине... Према томе, овај живот који нам је дат треба да искористимо и оставимо нешто иза себе, а не да га проедемо у кукању и патњи, јер он нема сврху. Сваки наш дан који проживимо, сваки поиступак има своју сврху и зато је боље да мислимо о томе шта наши поступци остављају за собом.

(Не)васпитање модерног времена

Колико је данашњи систем вредности искривљен и погрешан може се најбоље приметити баш у васпитању деце. Под васпитањем рачуна се не искључиво школа, која представља само један део тога, већ и кућно васпитање, одређивање исправних вредности и правог циља у животу детета. Већ је много пута поновљено да нашу децу васпитавају телевизијске емисије и комппјутер... Ипак, какав је зуаправо однос родитеља према деци, какве им вредности они усађују од најранијих дана? За шта би деца требало да се боре и како да се понашају? Кога им наводе као узоре и какво понашање хвале код своје деце?

Да данашњи свет почива на материјализму, то није ништа ново речено. Ситуација која искрено погађа сваког искреног Православца али и друге верујуће и честите људе широм планете има корен управо у данашњем васпитању и образовању деце. Свако ко јесте или очекује да некад буде родитељ треба да се запита неколико питања:

Да ли је за његово дете битније да буде добар ученик или добар човек?

Да ли његово дете учи због знања и радозналости или због оцена?

Да ли више брине да прехрани и обуче своје дете или о његовом размишању и ставу?

Да ли жели да његово дете заиста буде паметно и образовано или само да се хвали пред људима његовим успехом?

Размишљао сам о овоме гледајући свакодневне ситуације током свог школовања. Схватио сам током свих ових година поражавајућу чињеницу: у великом броју случајева, што је већи успех у школи, што су боље оцене, бољи просек, већа достигнућа и успеси, то је човек лошији!

Никад не треба правдати нерад и неодговорност. Ипак, нешто горе од тога заправо су преамбициозни људи! То су они који у својој тежњи за што бољим успехом или просеком грабе свим средствима, који залепљени успехом и каријером запостављају све праве вредности овог живота. То су они који се на сав глас хвале, чијим се дипломама, успехом и каријером хвали породица по славама и сличним окупљањима, то су они којима се сви диве како су се ''прогурали'' до неке функције, како су они сналажљиви и паметни.

Амбиција, каријера, новац, функције... Колико само људи изгубе душу да би стигли до тога! Колико им само похлепа прекрије све врлине! А где је корен томе?

Корен је у самом почетку, када се инталигенција и воља детета усмере у погрешном правцу. Пошто од знања ''нема леба'', родитељи још на самом почетку школовања саветују деци да трче за оценама, намећу им притисак јер другачије морају да ''успеју'' у животу. А да ли је то заиста успех? Да ли је заиста упех то што пише у сведочанству или индексу? Није! Успех је оно што је човек постао кроз све те године! Успех је знање, успех је врлина, а оцене, диплома и функција су безвредне ако су прва два изгубљена у трци за њима!

Зато децу не треба присиљавати да уче како би сутра ''било нешто од њих''. Добар човек можеш да будеш са било којим успехом. Децу треба усмерити да знање стичу ради самог знања, не због оцена. Тако ће се са деце скинути тежак притисак. Не треба им саветовати да се ''угурају или провуку јер данас не може другачије''. Не треба их прилагођавати поквареном духу времена, нити им најгоре особине представљати за најбоље, само зато што доносе ''успех''. Од њих треба направити добре људе а не добре такмичаре.

А где је ту улога данашњег школства? Оно што школа представља данас бедна је слика оног што би требало појам школе заиста да представља! Уместо пре свега правим вредностима, данашње школство деци усађује управо вредности модерног времена. Данас заиста циљ оправдава средства. Уместо врлина, деца се од првих година школе духовно деградирају. Ђаци не уче због знања већ због оцена, а професори не раде из искрене жеље да деци пренесу знање већ због плате. Школе данас јесу уточиште лицемерја, нерада, корупције, себичности, и као такве деци усађују те особине. Из њих деца излазе као безлична гомила испраних мозгова, постајући нове слуге поквареног Система. Знање је моћ, а школе данас чине све да ту моћ што више отупе. Гасе сваку слободу размишљања, учи се само оно што ти је написано, и пошто напамет у главу утувиш оно што други хоће, добијаш своју оцену због које и јеси ту. Онај мали број који се отргне убрзо постаје етикетиран и одбачен од већине која ову школску игру игра по већ устаљеним правилима. Мало је професора и ђака који то мртво море данашњег образовања покушају да узбуркају и већина прође безуспешно. А ту се опет враћамо на оно са почетка! Хвале вас само ако имате добре оцене, које да би имали морате играти по правилима. У супротном, следи вам одбацивање, јер сте превише раззмишљали својом главом, а хвалиће се онај ко је играо по правилима. Док се такав погрешно усмерен начин васпитања не промени, деца ће се идаље претварати у безличну руљу жељну само новаца и каријера, а људи који желе да исправно допринесу друштву биће спутавани и склањани у страну.

Слободан човек и брз живот

Једног зимског поподнева био сам у шуми изнад града. Стајао сам тако на једном видиковцу, испод кога је био аутопут. Био је хладан дан, падао је снег, тако да нигде у шуми није било ничега осим снегом прекривених стаза и дрвећа. Гледајући призоре око себе, осетио сам се као да се налазим на граници. На граници два света. Један свет био је у шуми, други доле на аутопуту. Замисло сам себе као усамљеног монаха који шета по снегом прекривеној шуми. Шетао сам тим стазама гледајући у савршенство испред себе. Мир и тишина! Призор и осећај тешки за описивање... Осетио сам се слободним!
Погледао сам испод себе. Каква супротност! Довољно је било да направим неколико корака ка видиковцу и већ сам се осетио као на прелазу из раја у пакао. Стотине аутомобила, аутобуса, камиона јурили су аутопутем. Журба, јурњава, свирају једни другима, претичу се... Замисло сам се у њиховој кожи, како журим да одвезем неку робу, причам телефоном, касним на састанак, бројим новац, рачунам... Схватио сам колика је супротност између монаха који слободно корача стазама по шуму, и пословног човека са ташном или лаптопом у руци како жури на састанак. Схватио сам колико је монах који је одбацио сва лажна задовољства овог света срећнији од директора неке фирме. Схватио сам да је једино што људе чини несрећним заправо - брз живот!

Ех, да су и остали могли да буду у прилици као ја, да замисле и виде ову разлику. Да осете срећу на једној и несрећу на другој страни. Када би само могли да у тренуцима највеће журбе, бриге и оптерећености помисле на монаха у шуми, како безбрижно доноси воду из бунара... Кад би само могли да осете слободу! Праву слободу! Размишљао сам шта их у томе спречава. Зашто себе уништавају брзим животом, зашто се трују нездравом храном, цигаретама, енергетским пићима и лековима за смирење? Шта их то вуче да брзо живе, шта им то доноси стресове и патњу. То су наметнути материјални циљеви овога света. Јурњава за новцем, положајима, славом и успехом. Стално размишљање о заради, о куповини, о материјалним стварима. Губитак или недостатак тога доноси патњу. Колико само стресова када се изгуби скупи мобилни телефон! Због комада пластике неко је данима у депресији! Везују се за ствари, за пропадљиво и ломљиво. Успех и положаји наметнути су деци још од најранијих година. Стресови због оцена, брига око уписа на факутете, брига око запослења. Све би урадили само да буду на некој листи. Гутају се лекови за смирење уместо да се смири и размисли, пију се енергетска пића уместо да се одмори. Свет је постао стална јурњава, сви журе, брину и страхују. Зашто? Због пара, одговориће сваки човек. Мора од нечега да се живи, мора да се купи ово или оно. Зашто? На крајње ''зашто'' нико неће наћи одговор. Одговор је да су људи сами тако изабрали. Изабрали су као циљ - материју, предали се њој у службу. Имају сада и новац и положаје и храну, али немају срећу. Живот им пролази у јурњави, у гледању на сат, у састанцима, у вештачком смиривању и буђењу. А онај монах идаље слободно шета својом стазом... Он нема пицу за вечеру, или хамбургер за доручак, није попио виски, не вози се најновијим колима и нема брз интернет, нити тач-скрин телефон... Али он је срећан! А онај човек и поред свега тога не може ни да размисли о томе, јер опет негде касни...
Срећа је у слободи, а слобода у одбацивању материјалних ствари! 

Смрт Свету (текст)

Смрт Свету *

Последња истинска побуна је смрт свету. Бити разапет између света и света за нас.
Са семеном незадовољства, дубоко усађеним у срца данашњег друштва, побуна је била мали кључ за откључавање врата промена. Али побуна коју свет зна није у потпуности истинита.

Како је наше време дошло до тачке када ствари не могу да буду много горе, они љубитељи Истине који су остали морају да погледају дубоко у себе и још дубље у саму Истину – али да бисмо дошли до те тачке потребна је револуција. Револуција у срцима ових љубитеља Истине. Револуција која поништава сво земаљско и људско размишљање и која негује начин размишљања који није са ове планете. Због тога оно што је телесно телесно је, а оно што је духовно - духовно је.

Потребан је и гроб за ову вечну револуцију, само тако може да успе. Јер како би неко могао да помогне свету пуном гнојних рана док сам не излечи своје ране? Када се ова духовна операција заврши, истинска побуна је Идеал који је достижан.

У овом добу препуном збуњености и уништења, обавезна разлика између доброг и злог је опасно збуњива. Резултат овога је - нихилизам. Филозофија ничега, да не постоји потпуна Истина. У нихилизму не постоји љубав или мржња, добро или лоше, живот или смрт. Резултат овога је идеја која уништава душе, а то је да Бог не постоји.

Природна реакција за ово је вечита побуна душа, зато што душа не може да порекне сопствено постојање. У случају љубитеља Истине, побуна се манифестује као крајња побуна против корумпираног света. Оваква побуна је исправна, али много је људи који ту стану. Без даљег тражења, како би неко очекивао да открије одговоре? Истинска побуна неће се зауставити ни на чему у борби за добро у свету, за добро другима, и за сопствено добро ма у ком начину се манифестовало. Потребно је водити револуцију у срцу циљајући на то да се зло победи добрим. Ово је таква врста побуне која мора да постоји, у супротном уопште и није побуна.

Некада је постојала контра-култура чија је основна сврха била побуна против света. Ова контра-култура је била исправна због тога што се њена филозофија заснивала на препознавању корумпираности света. У овоме лежи пола истине. То представља укаљану истину коју свет никад не би признао. Али ова контра-култура се не треба зауставити на овоме, већ мора до смрти тражити крајност у Истини.

 Ова контра-култура Панка је нешто у чему се људи жељни истине могу лако препознати, зато што је веома јасно да свету долази крај. Бити прави панкер јесте немати ништа са елементом који убија, повређује и узрокује бол, већ треба излечити ране. Бити у свету, али не припадати му.

У стварности, прави идеали Панка још нису лично представљени панкерима, као употпуњавање њихове побуне. Ови идеали и ова филозофија је најчуванија тајна света. Тајна која се налазила у срцима ових љубитеља Истине још од почетка времена. Ова филозофија Панка је постојала вековима у срцима и душама истинитих панкера - монаха.

Монаси су они који су се хиљадама година бунили против покварености овог света, одсекавши све везе које су их повезивале са светом. Они су побегли овом узалудном свету да би живели у пећинама, рупама у земљи и да би становали у пустињама. Да једу можда једанпут дневно, или недељно, да носе исту одећу док се она тотално не распадне, и да ретко спавају зато што је проузрокованост важнија од задовољства у овом свету. У овим лишавањима и патњама они би схватили једну ствар: Уопште не постоји права патња, осим непознавања Бога.

Ова је последња истинита побуна. Напустити свет и сам загрлити Бога.

*http://deathtotheworld.com/articles/death-to-the-world-issue-1/
Ово је слободан превод текста са сајта Death to the World. Текст је изашао у овом часопису.

Филозофија лакшег и тежег пута

Замислите два столара. И један и други почињу да праве сто који желе да продају. Први столар почиње са напорним радом, пажљиво обрађује дрво, лепо припрема и спаја све делове. Онда додаје фиоке испод стола, урезује украсе у дрво, учвршћује делове и на крају, после много труда добија прелеп и велики сто. Други столар бира лошије дрво, не труди се да га добро припреми, безвољно саставља делове... Не труди се да украси сто само како би што пре завршио и на брзину продао сто. Обојица оду на пијацу да продају своје столове. Први прода свој сто и  заради доста на њему. Други тешком муком и уз доста ценкања прода сто и заради много мање него што је очекивао.
Ова прича заправо представља целу једну филозофију живота, борбу између лакшег и тежег пута.
Заиста, ова борба је присутна током целог нашег живота, и она заправо и представља наш живот. Сваким својим поступком ми бирамо: хоћемо ли кренути лакшим путем - који води у пропаст, или тежим - који води у вечност. Да је све заиста тако лако бирање, да ли би онда ико био луд и изабрао пропаст? Ипак, несрећа је у томе што већина људи заиста и бира пропаст. Кривац томе управо је лакши пут, коме се површни људи врло брзо одају. Свака пропаст једног појединца или читавог народа заправо је заслуга - лакшег пута! Од најситнијих свакодневних дилема, до нејкрупнијих и пресудних животних одлука  увек стајемо пред исти избор. И исход је увек исти. Увек је лакши пут онај примамљив, пут којим крене већина, али пут који се врло брзо и несрећно завршава. Увек је тежи пут онај неизвеснији, препун муке и страдања, пут који мало људи препозна и пут који на крају донесе победу. Заиста тако је од најситнијих детаља, који се завршавају најситнијим победама, па све до одлуке којим ће путем ићи наш живот, хоћемо ли ништавно животарити, или се борити и победити.
Где ми то бирамо између лакшег и тежег пута? Кад се нама поставља тај избор! Већ вам се поставио пре неколико минута! Размишљали сте да ли да прочитате овај озбиљан текст, или да једноставно пребаците на фејсбук или укључите игрицу. Да сте кренули лакшим путем и укључили игрицу, краткотрајно би сте се забавили, а овако већ почињете да размишљате о важнијим животним стварима. Када човек има велики и тежак проблем, он има избор. Хоће ли бежати од њега или се суочити с њим. Ако жели да побегне, узеће алкохол или дрогу. Заиста, цело то вече биће му лакше. Али то неће мислити сутра када се пробуди са мучнином и боловима, и са проблемом који је остао и још постао већи. Ако жели да му се супротстави кренуће тежим путем. Ипак, на крају ће се изборити и уз мање или више муке решити проблем. Када се ова дилема чешће понавља, и сам пут се продубљује. Човек кјоји је мањи проблем ''решио'' заобилажењем тек ће се намучити када му наиђу нови проблеми. Стално ново кретање лакшим путем заправо само продубљује тај пут и све више приближава пропасти. Та пропаст оличена је у депресији, наркоманији и алкохолизму. Тако завршавају људи који су више пута кретали лакшим путем. Њима повратак изгледа немогућ, и свој пут све више продубљују. Они који су кренули тежим путем заправо су свесни свега, свесни муке и страдања које доноси тај пут али су свесни да као што напоран рад доноси велику зараду, тако и страдање на крају доноси награду. Они знају да ће се све исплатити и само још више продубљују свој пут. Њима сада изгледа немогуће да крену лакшим путем! Али има ли тог преломног тренутка у животу? Има! То су они тешки тренуци који свима нама једном наиђу. Тренуци очајања и немоћи. У таквим тренуцима видимо испред себе пример некога коме све иде ''лако'' у животу. Слаби људи тада ''схвате'': зашто не би и они тако, кад се већ то исплати. Зашто би се мучио да радим и муком зарађујем, или да се школујем, када онај дилер тамо и без рада и без школе, без икакве муке у животу, ипак ужива и има све. Тешко је заиста када се види њихов несрећан и тужан крај. А можете их видети свуда. То су они о чијој смрти пише у новинама, то су они који су од најбољих ученика и узорне деце постали ситни криминалци како би нашли новац за дрогу или алкохол. То су они који у годинама када треба да стварају породицу пропадају по градским улицама или затворима. То је, када се дубље сагледа, донео тај лакши пут. А тежи пут? Донео је подсмехе оних који су кренули лакшим. Људи који су кренули тежим путем препознали су стварност и пронашли смисао свог живота. Тежи пут донео је борбу и одрицање. Човек који је кренуо тежим путем препознао је свог непријатеља, а то је све оно што га води у лакши пут. Препознао је да проблем неће решити у алкохолу, да знање неће доћи играјући игрицу, да се само страдањем и напорним радом може стићи до вишег циља. Такав човек пронашао је своје спасење!
Али шта је са нацијом? Кад то нација креће лакшим путем? Када већина људи не крене у борбу за јачање свог народа, већ линијом мањег отпора, у кукавичлук и склањање од проблема. Како изгледа просечан човек који је кренуо лакшим путем? То је човек који ради за неку малу плату, ради без воље и без љубави. Мучи се на послу, а онда свој бес исказује према недужним укућанима уместо према онима који га муче. Да би заборавио све те проблеме, укључује се у шаренило ТВ програма, залуђује многобројним сервираним глупостима који му размишљање одвлаче далеко од црне свакодневнице. Тако затупљен, човек се клони ос сваког дубљег размишљања, и као такав постаје робот којим се служи Систем. Такви људи уместо да своју енергију пребаце на нешто креативно, троше је на бесмислене будалаштине, уместо да схвате узрок својих проблема траже ''вентиле'' у изласцима, цигарама, алкохолу... Велики је број таквих људи, безопасних за Систем, који лако управља њима. Одбијајући да размишљају о ''тешким темама'' заправо себе све дубље увлаче у нове проблеме и све више тону у пропаст, не видевши то, замаскирани серијама, ријалитијима, и фејсбуком. Такви људи своју несрећу замаскирају на весељима, лумпују уз народну музику желећи да се иживе бар једно вече, уваљујући себе још дубље у понор. Ипак, јак човек нема потребу да замаскира и побегне од проблема. Он се суочава са њима, своју енергију и знање не троши на оговарања, коментарисање туђих живота и поступака, или гледање телевизије, он своју енергију троши на рад и стицање знање, а свој револт уперује у праву страну, према Систему. Такав човек је права претња за Систем који влада изманипулисаним масама, али када су такви људи у мањини, онда цела нација пропада. Већина не жели борбу, склања се у страну и бежи од стварности. Тако једна нација постаје заведена од стране групе људи која влада масом људи која је изгубила сваку свест и вољу за борбом (мислим да се то зове демократија).
Које су кључне ствар за одлуку да се крене лакшим путем? Првенствено, лакши пут обећава бржи долазак до циља и уз мање мука. Тако се креће тим путем. То је тренутак када се човек први пут напије због проблема, запали цигару или проба дрогу. Други, неизоставни карактер лакшег пута је - оправдање. Тада оправдавамо себе за то што ррадимо, оног тренутка када схватимо да је то лоше. Тако од алкохоличара увек можете чути добре разлоге како пије због несрећне љубави, наркоман ће вам увек објаснити да трава није дрога, криминалац ће вам рећи да у оваквом друштву не може другачије да се успе... Свако има добар разлог зашто идаље пуши, пије, свако има оправдање зашто сате проводи гледајући у компјутер. Увек можемо да пронађемо неког другог, ко је много гори од анс, он је такав и такав, и то нас сигурно оправдава што ми пушимо само паклу дневно. Оправдање запараво јесте тај кључни корак ка забетонирању себе у несрећама лакшег пута. Убрзо оправдања постају све достижнија и схаватамо како постоје за баш све, и како се њима може стићи до свега. Трећа карактеристика, која у споју са другом доводи до коначне пропасти, јесте компромис. Компромисе праве слаби људи, како би тиме оправдали своју неспремност да дођу до крајњег циља. Компромис је онај тренутак када одлучимо да не престајемо са пушењем, него ћемо да пушимо само паклу дневно. Компромиси представљају печат на оправдању наших грешака. Тада наше оправдање постаје потпуно, и тада нам лакши пут постаје неизбежан, а са њиме и пропаст.
Дакле, увек имамо прилику да бирамо. Хоћемо ли се предавати без борбе, правити компромисе, ленчарити и склањати се у страну, или ћемо се суочити са проблемима, храбро носећи свој крст ка коначној победи. Почиње се од најмањих ствари, а борба између два пута постаје све шира, и на једној раскрсници морамо се одлучити којим ћемо путем кренути. Не одустајте лако од својих циљева. Ако сте решили да тренирате сваког дана, останите истрајни у томе. Немојте већ следећег дана решити да је боље да у то време играте игрицу. Ако сте одлучили да постите неки пост или део поста, немојте већ првом приликом купити пицу док пролазите поред пицерије. Ма колико наши циљеви у почетку били у мали, временом ће ова борба бити одлучујућа за наш живот. Ако се научимо да стално бирамо лакши пут, нећмо стићи далеко на путу ка циљу, али ако се одлучимо да увек бирамо тежи, постаћемо јаки, наоружани храброшћу и вером, спремни на свако искушење и препреку.

Следи лепота порока,

на линији мањег отпора,

то је све што знамо ти и ја,

пропасти наше потпора!