Јесте ли некад шетали улицом, не идући никуд посебно, и посматрали људе? Јесте ли некад размишљали о деци коју сте најурили синоћ из улаза у зграду? Ко су они? Ко су та деца?
Да нисте журили у банку, на пијацу, или где већ, можда би приметили како смо ми као народ – пукли!
Колико пута сте прошли поред неког и помислили – види какав је овај! Колико пута сте етикетирали децу као хулигане, фашисте, дивљаке, наркомане, секташе... Јесте ли некад док сте пролазили поред кеја на коме су неки момци који пију пиво и пуштају ''неке дрекавце'' помислили ко су они и зашто тако раде? Када видите неког ко излази на другачија места, носи другачију фризуру, другачије се облачи, разликује се од већине, мора ли то да значи да је лудак? Јесте ли се икад запитали – ЗАШТО!?
Много је несрећних судбина у Србији! И превише! Да се рачуна несрећа и патња по глави становника, ми би били у самом светском врху! Та деца која се облаче чудно, која пију пиво на неким клупицама, која иду на утакмице, бију се са полицијом, украду пиво у продавници, називају их екстремистима, то су деца Србије! То су деца рођена деведесетих, одрасла под санкцијама и ратовима, одрасла без родитеља. Уместо успаванки слушали су бомбе, уместо у позоришта ишли су у подруме. То су деца која су одрастала и школовала се после ''промена'', чији родитељи састављају крај с крајем. То су деца којима је одузето детињство, младост, и будућност!
Јесте ли се икад запитали зашто су бесни!? Зашто су агресивни? Шта то ствара толики бес код њих!? Можда они не воле што гледају како им родитељи пропадају и како се муче! Можда њима тешко падају разводи бракова и свађе, беспарица, криза! Можда би волели да кад отворе фрижидер виде неку храну унутра, а не празну кесу од кечапа и замрзнут хлеб! Јесте ли се ипак запитали шта су та деца преживела? У каквом окружењу расту! Краду јер немају! Осуђујете ту децу што су украла два пива или чипс из радње, а не оне у краватама који су покрали фабрику и отпустили им родитеље! Да имају нормалне породице, можда и не би били препуштени улици! Када не осете љубав у кући, потраже је негде другде. Њихови родитељи су детињства свеје деце провели на ратиштима и демонстрацијама, у редовима за хлеб и зејтин! Та деца нису осетила родитељску љубав. Породице су разорене, и онда знате да кривите децу!
И онда се питате, зашто нисмо нормални! Зашто смо бесни, зашто се ненормално понашамо, одакле толика мржња у нама? Немојте само да етикетирате: он је навијач, скинхед, панкер, металац, емос, репер, наркоман, секташ, клошар, алкохоличар... Иза сваког тог појма крије се несрећно детињство! Иза сваке чудне фризуре и одеће, крију се трауме из прошлости! Можда је његов пут и њеогив избор погрешан, али шта га је довело до тог пута!?
Где су родитељи те деце?
Прођите некад и погледајте их... Ту су, свуда... У продавници, у банци, на пијаци... Да, да! То су они исти са демонстрација и ратишта! Нисте их препознали!? Мало су пропали! Уништила их је борба за боље дане! Ето их сад... Састављају крај с крајем, брину се о сваком динару... Изгубљени су! Сећам се тих мрачних деведесетих, кад се скупе мој отац и његови другари код мене кући. По целу ноћ се игра јамб, пије ракија, смеје се, зеза... Најтеже године, а они насмејани, зезају се, пију... А сад их гледам. Срећу се само на славама. И тад више рачунају колико су пукли за славу, а они који још славе, размишљају да прекину следеће године! Јуре по улицама и мрмљају себи у браду неке бројке, нешто рачунају. Једва да препознају једни друге кад се сретну! На питање ''Како је?'' само рашире руке... ''Не питај!''... Некад су се стари другари налазили у кафани, седну, попију, испричају се, а данас се срећу по апотекама док купују лекове за смирење! Успављивали су се уз филмове, а сад не могу без две таблете бромазепама. Једни пију анти-депресиве, а други алкохол. И сви иду у крајност. Више у кафанама нећете видети друштво које препричава приче из млађих дана уз шприцер. Тамо су само пропали алкохоличари који се од ујутру не трезне и ''бизнисмени'' на пословном ручку.
Сви су изгубљени, забринути, уплашени... Ништа их више не испуњава. Чекају да прође дан, да сване нови, још гори. Изгубљен поглед закован у даљини, догорела цигара у руци... Не зна за шта живи! Убијају га проблеми, а не види утеху. Није више способан да се радује било чему. Узгубио је веру у било шта! Најбоље године посветио је борби за промене! Мислио је да је победио, а онда је схватио да је поражен више него икад! Сада више нема снаге ни воље да мења било шта! Доста му је и улице и промена!
И ко је крив за то?
Деца су на улици јер немају породицу! Немојте онда да кривите ту децу! Немојте ни да их оправдавате, али бар покушајте да их разумете!
Криви су други! Криви су они који су слали њихове родитеље на фронтове док су они јели и пили. Криви су они који већ годинама уназад уништавају ову земљу! Криви су они са краватама у аутомобилима са затамњеним стаклима! Криви су политичари који вас лажу и кезе вам се у лице са телевизије! Криви су људи из сенке који су нам сјебали државу, наметнули погрешан систем вредности и којима одговара овакво стање! Криви су они које су наши родитељи довели на власт годинама се борећи на улици!
Добро је да верујем у Бога и верујем да ће једном победити правда! Да сви ми који смо сада несрећни, сјебани, бесни, којима је одузето све од љубави до пара, на крају успеју и добију награду! Искрено, више од награде, волео бих да видим казну за оне који су криви! Волео бих да видим крај оних због којих хиљаде детета ноћи проводи у сузама, због којих ноћима ударају песницом у зид од беса, због којих ноћима лутају пијани градом, због којих деца пропадају, а родитељи им се разводе и убијају!
После свега, остаје борба и вера да ће ипак доћи до промене! И поред свих проблема, мора се даље. Често ме ухвати депресија, и мислим да нема излаза. А онда погледам поједнице којима је много у животу одузето, а који се идаље боре! Несрећа, патња и искушења стварају од деце или превише лоше или стварно добре људе. Зато остајемо да се боримо, и да верујемо да ће се та борба једног дана исплатити!
