Срби на духовној лествици човечанства

Кажу ми како мој народ ништа није допринео Европској култури!? Не, не причам о тренутној материјалистичкој квази-култури Запада, причам о духовном стваралаштву, ономе што остаје у вечности и после нас. Ако смо по бројчано, економски и слично мали народ (а јесмо) ја сам убеђен да смо духовно јаки, да имамо праве великане духа у својој историји и да смо доста допринели европској култури. А зашто се онда сад чини да није тако? То је због нашег односа према таквим људима! Уметност, религија и филозофија. Зар је могуће да су Срби баш толико јадни у тим областима? Не бих рекао! Народ који је дао једног нобеловца и хиљаде песника, који има вероватно више народних песама у својој историји него многи ''славни'' народи, који има опевану целу своју историју, има песме као што су Тамо далеко или Марш на Дрину којима су нама, њиховим прецима, омогућили да осетимо њихову бол, патњу и херојство, народ кроз чије духовно стваралаштво видите његову историју, који данас има светски признате величине у музици које наступају свуда по Европи, тај народ није остварио ништа у уметности? А шта је с религијом? Земља коју је Владика Николај назвао бедемом Хришћанства, чије темеље духовности поставља Свети Сава, земља где не можете неколико километара да прођете а да не видите неки манастир или цркву, која је Православљу дала Немањиће, Светог Кнеза Лазара, Василија Острошког, Петра Цетињског, Аву Јустина, Владику Николаја, Патријарха Павла, такав народ није ништа остварио у религији? А филозофија? Његош, човек који је на поетичан начин разоткривао највеће тајне човечанства, Димитрије Љотић, Драгош Калајић... Свако може да каже да немамо неког класичног филозфа са својим системом, али професори од којих сам научио већину ствари о филозофији мени значе колико и Хегел Европи!

Ето, дакле није тачно да ништа нисмо остварили, али зашто ми онда професор чије мишљење изузетно поштујем каже управо супротно? Због нашег данашњег односа према духовним вредностима! Заборавили смо своје уметнике, ко још чита када деца још у школама стичу навику да читају само оно што је обавезно, а нема професора који би им показао лепоту читања, важнија им је плата од будућих генерација. Под културом данас подразумевамо кич, зато и не схватамо какви уметници живе поред нас! Да, баш ти који причаш како је култура у Србији дотакла дно не знаш кад си задњи пут отишао на концерт, а у твом граду су свирали људи које цени цела Европа! Много ти је 300 динара да даш за карту? Знаш да пљујеш Пинк и понављаш празне приче, а због твоје неактивности пропада култура у твом граду? Кад си задњи пут ушао у позориште, музеј, библиотеку? Ацу Селтика, Николу Врањковића, Којота цени цела Европа, а у нашим градовима не могу да продају сто карата, истим оним људима који су те паре данас оставили у кафићу у центру! Колико квалитетних бендова, али нема за кога. Погледај шта су момци из Београдског Синдиката преко музике учинили за омладину ове земље, колико је клинаца због њихових песама пошло правим путем! Причаш о религији, а колико си манастира обишао? Ту су, свуда око тебе, тврдим да нема града где у пречнику од педесет километра нема неког великог манастира, а колико си их обишао? Не само да ми нећемо оставити ништа после себе, него запуштамо и оно што су нам преци оставили! Знаш ли шта је на тим споменицима које затрпава ђубре? Прошле године је било 200 година од рођења Његоша, колико људи је знало за то? Шта сте урадили поводом тога? Гарантујем да вам је било тешко једну слику да поставите у то име на фејсбуку, не дај Боже нешто више! Осим неких налепница које су ''клеро-фашистичке'' групе лепиле и пар емисија, нисам приметио да је посвећена пажња томе! Онај Горски Вијенац пола средњошколаца није ни прочитало, а и они који јесу не би да им од тога не зависи оцена, срећа па све има у интерпретацијама, не морају да се муче.

Треба да нас је срамота, све нас, све! Ово је само пресек онога што је србски народ оставио током вековног бивствовања на позорници светске историје! А то је и оно што ми својом немарношћу запуштамо и деградирамо! И кад једног дана Хегеоваљ дијалектика стварно прогура србски народ из европске и светске духовне баштине, кад буде могло с правом да се каже да ничиме не доприносимо човечанству, ви ћете бити криви за то, јер сте били довољно лењи да се покренете и урадите нешто од својих живота!

Деца Апокалипсе - Ера папирних гробова

Истинска Побуна манифестује се на разне начине. Много је за овај свет изгубљених, оних који се боре са свим искушењима које он носи, који су одбачени и неприлагођени преварама и лицемерству које влада у њему. Нажалост, бес и побуна који сви ти људи имају често се не усмери у праву страну, па су се многи такви људи одали алкохолизму, дрогама, насиљу, а све у искреној потрази за смислом, у потрази за Богом. Ипак, неки су пронашли прави смисао своје побуне, и своју побуну остварили на разне начине. Монаси Јован и Андреј тако нешто су покренули својом књигом ''Деца Апокалипсе'' и фанзином ''Смрт Свету''. Као бивши панкери, који су спознали смисао побуне коју панк култура носи са собом, они су своју енергију усмерили на побуну против материјалистичког света, против лажних вредности и против свега што уништава људску душу. У младим и изгубљеним људима, који нису имали мотива нити жеља у овом свету, видели су циљ свог деловања. Успели су да велики број панкера и осталих људи из ''андерграунд'' света, које је материјалистички дух САД-а одбацио, приведу познавању Истине. Вратили су веру и смисао тим људима. 

Таквих људи нема само у Америци. Утицај САД-а и њихов лажни систем вредности пребачен је на све делове света. Помодарство, лицемерје, извештаченост, похлепа, овакве особине данас красе људе-роботе модерног света. Под већином таквих људи имате мали број непролагођених, којима се згадио овакав систем и које на свој начин покушавају да остваре побуну. Нешто слично монасима из САД-а, али у складу са духом који влада у нашем народу и са овдашњом ситуацијом, урадили су момци из бенда ''Деца Апокалипсе''. Крајем 2013. избацили су свој први албум ''Ера папирних гробова'', на коме се налази седам песама. Тематика ових песама управо је трагање за смислом, представљање лутања и путева којим хода један млад човек у данашњој Србији. Не задржавају ћи се само на социолошку критику ситуације у земљи, ови момци својим текстовима проникли су у саму суштину погубљености данашње омладине. Иако не директним порукама, ове песме су објасниле духовно стање једног младог човека, сва искушења која му живот носи са собом и све борбе које води. Није ово критика политичког стања, милион пута испричана прича о политичарима, лоповима, тајкунима. Ово је прича о нама! О момцима са улице, о пропалим студентима, о некада добрим девојкама а данас распалим наркоманкама, о навијачима у возовима, о панкерима испред драгстора, о утученим младићима са џоинтом у руци који покушавају да се издигну изнад лоших сфера, о момку који са слушалицама у ушима црта графит, о усамљеној девојци на кеју, о изгубљеним погледима, утученим лицима, о сузама које проливамо сваког дана, о нама! О људима који су око вас, о свим тим добрим људима који су отишли у погрешну страну, који више нису могли да издрже све ово. То је прича о њима! О људима који трагају за својим смислом у свету који носи само лажни сјај!

Стил песама варира. Од директнијих и лако разумљивих, до оних мистериозних који носе тешке филозофске поруке и размишљања о духовној борби унутар сваког човека. У песмама које се тичу трагања за смислом не назире се осуда оних који греше. Уместо тога постоји покушај да се њихова побуна преорјентише, да се укаже на бесмисао онога што раде и да се окрену на праву страну. Ту се тежиште песама пребацује на духовни рат са Ђаволом, о коме се говори јако директно, практично се описују човекове борбе и падаови, што у текстовима лако може да препозна свако ко их је некад проживео. Борба са оковима води до оног који на крају побеђује - до праве Истине! Ту се погађа суштина, она права сврха наше борбе. 

Дуго времена се није појавило у целокупној србској култури нешто овако вредно, и овако потребно за данашње време. Момцима из групе треба одати признање на неизмерном доприносу који су својом музиком дали целокупном мисионарском покрету ''Деца апокалипсе'', који је трнутно на овом простору раван ономе што су у САД-у урадили монаси Јован и Андреј. Овај њихов албум само је почетак приче коју ћемо пробати да тек развијемо међу нашим народом, јер је потреба за тиме превелика.

Фејсбук страница бенда:

https://www.facebook.com/pages/Деца-Апокалипсе/467840226574955?ref=hl

Скидање албума: http://nocturnemagazine.net/download/64/deca-apokalipse-era-papirnih-grobova

Цео албум на ЈуТубу:

https://www.youtube.com/watch?v=zY4ztoHGOQw

https://www.youtube.com/channel/UCI8LzuLMsv3EUyBlwCZonTg

Манастири Лелић и Ћелије, Храм Светог Саве и Светог Марка

Претходни викенд искористио сам на најбољи могући начин, обишавши четири можда и највећа и најзначајнија србска православна Храма. Прва два били су Црква Светог Марка и Храм Светог Саве у Београду, а после тога недалеко од Ваљева манастире Лелић и Ћелије.

Први по реду, Храм Светог Марка оставио је јак утисак на мене мање као Храм а више због моштију Цара Душана које се у њему налазе. Споља прелеп, изнутра још лепши, одлично осликан и уређен. Наравно, најјачи утисак на мене оставила је фреска изад Душанових моштију, на којој се налазе Цар Душан на престолу, а поред њега царица Јелена и Патријарх Јоаникије, а испод њега млади Урош. Перфектно приказано средњевековно јединство царске породице, као и јединство државе и Цркве. Цар Душан је више него заслужан за то, јер је прогласио србску Цркву Патријаршијом и поставио Јоаникија на њено чело. Био је стварно неописив осећај стајати испред моштију Цара који је био највећи србски владар, који је створио најснажнију србску државу, уређену изнутра и јаку споља, од које су се плашиле многе данас јаче силе. Његове мошти су ту, и гледају у нас, поготово нас националисте, који се данас заклињемо у његово име, гледа на наше поступке и нашу борбу, да ли ће бити достојна његове. Имамо дужност пред његовим моштима да се не предамо у борби за очување србског народа.

Храм Светог Саве сам обишао први пут у животу, јер сам претходно мало долазио у Београд и овај пут сам решио да то исправим. Сигурно да је Свети Сава најважнија личност у историји србског народа, и да заслужује да баш њему у захвалност србски народ подигне овакав прелеп Храм. Као симбол читавог града, вечно ће подсећати Србе на свог духовног Оца, према чијем путу би цео наш народ и требао да се управља. Остаје нада да ће овај Храм када се изгради постати прави симбол нашег народа, где ћемо се убудуће окупљати и славити неке будуће победе, а да ће нам Свети Сава вратити веру да ће њих поново бити.

Обилазак ваљевског краја остаће ми увек у најлепшем сећању. Прелеп крај, занимљиво место за занимљивом историјом, одлично Ваљевско пиво, два манастира у раздаљини од свега неколико километара, значај који манастир Лелић, тј, Владика Николај има за мене...

Као неки туристички водич, дочекао ме је на железничкој другар из локалне навијачке групе (Дивља Телад), па смо колима кренули ка манастирима. Прво смо отишли до Лелића. Споља прелеп манастир са малом црквом. Црква изнутра прелепо осликана, не знам да ли сам довљно реалан или исувише под утиском, али мени сигурно најлепше осликана црква у којој сам био. Сигурно најупадљивија фреска преко целог левог зиде, на којој је насликан Страшни суд, небеска хијерархија окупљена око Бога, и испод змија која вуче са собом грешнике. Добрих пет минута сам са дивљењем гледао ову фреску. Наравно, мошти Владике Николаја налазе се у Храму. Невероватна енергија обузела ме је када сам стао испред мошти човека који је највише утицао на моје размишљање, моје ставове, на цео мој живот. Владика Николај је без икакве конкуренције личност од које сам највише научио, чије су мисли одредиле ток мога живота, утицале на моје философске и религијске погледе. Он ми је давао снагу у најтежим тренуцима, у најдубљим очајањима стајала ми је пред лицем његова слика, пример његове храбрости и пожртвовања а пре свега Љубави према србском народу и Православљу. Осећај који ме је обузимао у тим тренуцима, који нисам сигуран ни колико су трајали, неописив је речима! По изласку из цркве отишли смо до музеја у коме се налазе слике, рукописи, ствари које је Владика Николај оставио иза себе. Јак утисак употпунила је песма остављена будућим генерацијама Срба, и стих који је стајаао изнад његових слика:

„Прогоњен под крстом од града до града,
на издају тешку он никад не приста.
И кад би му срце отворили сада,
нашли би у њему Србију и Христа.”

Из манастира Лелић понео сам прејаке утиске и велику духовну снагу.

(слике из манастира Лелић нису моје, скинуте су са интернета, пошто ја не волим да сликам, а и лоше би слике испалеле мојим телефоном)

Следећи је био манастир Ћелије. Да ми је неко рекао да му опишем Рај, вероватно бих га описао као предео у коме су Ћелије! Опкољен брдима и шумама, реком и пругом, манастир се налази око један километар низбрдо од главног пута. Обишли смо гроб Јустина Ћелијског, који се налази иза цркве. У цркву нисмо могли да уђемо, јер смо закаснили пет минута и ухватили период кад је закључана. Ипак, мени јачи утисак од цркве оставила је прелепа околина  у коме се налази овај манастир. Место где би би растрзани у ужурбани људи данашњице могли да пронађу мир и врате се познању себе и Бога. 

Неописива испуњеност и духовна снага држи ме идаље после посете овим светињама. Поента ове приче јесте да живимо у пребогатој земљи, а да то често уопште не видимо. Ако већ не можемо да оставимо ништа за собом, можемо барем да не запустимо оно што су нам преци оставили!

Молитва за повратак Вере

Ја мислим, Боже, да си ти створио овај свет и све што је створено с њим подарио људима, да то користе, да уживају у плодовима овог света, да уживају у Љубави. Подарио си нам толике лепоте којима требамо током овоземаљског живота да се служимо и толику благодат што ћемо после њега вечно бити с тобом. Ја веројем у Тебе, као Бога Доброте, да ти овај свет ниси створио за патњу, за бол, за мржњу, да овај свети ниси видео као тамницу, већ као дар људима. Шта се то десило у људима па су овај твој дар упропастили, па су од места на коме би требали да живимо створили тамницу, патњу за душе праведника, уместо Радости и Лепоте створили грамзивост, похлепу, разузданост, уместо Љубави створили сујету. Зар је ово Твој дар? Није, сигуран сам! И не кривим тебе! Верујем да ни ти ово ниси желео! Дао си људима слободу, јер праве Љубави нема без Слободе, та узвишена Слобода свему даје смисао, и хвала Ти на њој. Али људи су је злоупотребили, прекројили Твоју вољу и одбацили Твоје дарове. Они су од света који си нам подарио створили пакао, они који Тебе оптужују да нас горе на небу чекаш са паклом створили су га овде на земљи! Има ли већег пакла од света огрезлом у гресима, у људима који су спознали новац пре него што су спознали себе, света где се лицемерје и лаж проглашавају пословним подухватима, где се лоповлук назива политиком и патриотизмом, гсе се праведност сматра глупошћу, где су милиони гладни, где теку сузе родитеља док гледају беду из које не могу да извуку своју децу, где иста та деца од стварности беже у алкохол, наркоманију, криминал, где на сваком кораку влада опасност, где морате ићи наоружани храброшћу или оружјем, где су милиони погрешних путева а онај један исрпаван камуфлиран и сакривен? Шта је пакао ако не сва та патња, сви уздаси, све сузе, сви погубљени, ужаснути, немоћни погледи. Па овим светом потече више људских суза него река које си створио! Где се окренеш свуда је патња, погрешне одлуке, пропаст... Нико више не верује, нико се више не нада... Живе своју патњу, саживели су се са њом. Праведност и жртву заменише за сујету, поштење претворише у преваре, а не својом злом намером, већ из своје немоћи и слабости. Убила их је патња, убио их је овај свет! Верујем, Боже, да га ти ниси створио као тамницу, али људи су га у то претворили.

И много пута ми дође мисао да побегнем од њега. Желим да будем ближе Теби, а даље од људске сујете. Да ли је у праву Светац из Ничеовог ''Заратустре'', што је побегао од људи, и заволео Тебе? Зар мора тако? Зар је исправан његов одговор на Заратустрино ''Ја волим људе'', зар је исправно рећи да баш због тога и треба побећи од њих? Не желим да верујем да јесте, али ме они у то убеђују сваким даном! Хтео сам много пута да кренем, да побегнем од света, негде где ћеш бити само Ти, где ћу моћи у потпуности да Те спознам и заволим, да Ти се у потпуности посветим а да ме у томе не ометају обавезе наметнуте у овом свету. Желео сам да ти отворено тада кажем, поштујем твоју заповест о Љубави према Теби, а о Љубави према људима сам желео, али више не могу! Али то још нисам рекао! Нешто ме спречава у томе...

И у тренуцима највећег очајања и песимизма, када мислим да је више бесмислено покушавати, увек се нађе неко ко ме из тога извуче, неко ко ми да веру. У маси грамзивих, полуделих људи видим један благи поглед мале девојчице, невин и чист. Видим искреност у очима неког дечака на улици. Осетим искреност у загрљају пријатеља, погледу девојке, веру у њиховим речима. Тада ми се врати вера. Вера да ћемо ми сутра изградити наш свет, где неће бити сујете и завости, где нећемо једни друге поткрадати и оговарати, већ ћемо, као и сада стајати храбро један уз другог. Да наше породице неће бити дом свађе и насиља, већ слоге, да деца од њих неће морати да беже и тражити утеху на улици. Верујем да се моје дете неће будити са сузама у очима, већ да ће радосно чекати сваки нови дан. Да ћемо једног дана сви заједно славити нашу Победу, а то ће бити Победа над светом сујете и гразивости, лажи и лицемерја.

Молим те Боже само за то да у сваком таквом тренутку, када сагледам и превише овог света и паднем у очајање због тога, да увек имам бар један разлог да ми се вера врати. Молим те да увек буде ту неко ко ће ми само једним погледом вратити веру у Победу! А Победу ћемо сами изборити, само ако будемо имали довољно вере!

Да ли си ти шаргарепа, јаје или зрно кафе?

Ћерка се жалила свом оцу на тежак живот и рекла како не зна више како да се супротстави животним проблемима и тешкоћама, како нема више снаге за борбу; јер чим реши један проблем, већ је пред њом други и тежи од претходног.
Њен отац, који је био кувар по занимању, одвео ју је у кухињу. Узео је три лонца, напунио их водом и ставио их на ватру. За кратко време вода у посудама почела је да кључа. У први лонац је ставио шаргарепу, у други јаје, а у трећи неколико зрна кафе, затим их је оставио да се кувају неко време.
Ћерка се није могла стрпети, јер није знала шта њен отац тим поступком жели рећи и доказати.
Отац је искључио шпорет, па је извадио шаргарепу из воде и ставио је у посуду, а исто је урадио са јајетом и кафом. Погледао је ћерку и упитао: "Шта видиш?"
- "Видим шаргарепу, јаје и зрно кафе", одговорила је.
Затражио је од ње да опипа шаргарепу и осетила је да је шаргарепа јако мека и крхка. Онда је затражио да огули јаје и видела је да је оно тврдо и скувано. Рекао јој је да помирише кафу, а она се насмешила кад је осетила њен богати мирис.
-"Али шта све ово треба да значи"?, упитала је зачуђено.
-"Знај, кћери моја, да су и шаргарепа и јаје и кафа прошли кроз исто стање, борећи се са истим непријатељем -кључалом водом, али се сваки од њих супротставио на различит начин.
Шаргарепа је била тврда и јака, али је врло брзо омекшала и ослабила у кључалој води.
Јаје је чувала његова јака љуска, али не задуго и оно се скувало у врелој води и променило из течног у тврдо стање.
Док је кафа сасвим другачија. Њено зрно је остало исто, напротив - она је успела променити воду! А ти?
Да ли си шаргарепа која је наизглед јака, али, чим наиђеш на мање препреке и тешкоће, ослабиш и губиш снагу?
Или си јаје меког срца које, кад наиђе на проблеме, постаје јако. Твоја љуска (спољашњи изглед) се не мења, али се мења твоја унутрашњост тако да твоје срце постаје тврдо, јако и горко?
Или си зрно кафе које измени врелу воду (а она је извор бола) тако што је чини укусном и даје јој леп мирис. Ако си као зрно кафе, ти своју околину чиниш бољом, вреднијом, ти тешкоћу себи олакшаваш тако да она буде олакшица уместо тешкоће и проблема, бриге и туге.
Размисли, кћери моја, како ћеш се суочити са свим проблемима и тешкоћама овога света?"


Многи данас у невољама које са собом носи наше друштво траже себи изговор за своје лоше понашање. Тада постају или окрутни како би се прилагодили друштву, опстали у њему и тако се одбранили, или оградивши се љуском крију своје слабости. Храбри људи неће се претварати јаким да би прикрили слабост, нити ће се прилагођавати нормама које доноси друштво. Храбри људи постављају норме и њима поправљају своју околину, личним примером утичући на остале. Никад се не треба скривати и тражити изговоре у несрећама које нас сналазе. Никве несреће и проблеми не смеју да оправдају наше лоше понашање, већ су ту да нас ојачају и поправе.