Овај јебени 5. октобар ми је дао инспирацију... Мука ми је да слушам исте приче сваког 5. октобра, најрадије би да прескочим или преспавам тај дан. Знам тачно какве ћу све приче сутра да слушам и повраћа ми се од њих. Мука ми је од новинских чланака који се понављају сваке године на тај проклети датум и само мењају број година који је прошао.
Написао сам један текст за који може да се каже да је јако песимистичан, али ја даље од песимизма и не могу да видим! Цела ова прича је, наравно, измишљена, као и сви ликови.
Сад, како ко протумачи...
Октобарска револуција
Ушли смо у октобар месец. Биће то врео месец, иако је лето прошло. Наша демократска власт решила је да опет проба са одржавањем геј параде. Прошлу су морали да откажу... Једноставно је морало. Али притисак наших слободних медија, бораца за људска права и невладиних организација сада је преовладао. Храбри режим овај пут је решио! Нема више седења на две столице! Ове године неће попустити, нема попуштања хулиганима! Тај проблем мора да се реши, не да се гура под патос! Тако је рекла новинарка у једној истраживачкој емисији! Решили су да 5. октобра покажу да је Србија изашла из мрака и постала део светле породице слободних европских народа, да више нема кршења људских права, нема диктатуре и повлашћених, да је ово уређена и слободна земља! На тај дан, одржаће се Парада Поноса, у којој ће прошетати сви министри наше проевропске Владе, глумци који годинама снимају филмове о толеранцији, филмове који суу против злочина србских шовиниста који су, на крају крајева, и одговорни за све ратове. Шетаће и сви слободно-мислећи новнари, биће припадника разних невладиних организација, људи који годинама успешно пишу против Цркве и патријархалног друштва и који су најзаслунији за то што је та мрачна традиција сведена на минимум и што смо кренули ка светлијој и слободној будућности. Да не дужимо, шетаће сви они који су се коначно обрачунали са мрачном прошлошћу и кренули путем толеранције. Са друге стране биће шачица исфрустрираних лудака. Биће ту навијачи – дивљаци и наркомани. Ништа нису успели у животу и знају да неће успети у уређеној Србији, па зато и не желе да она стане на ноге. Свима њима диригују криминалци којима одговара изолација земље. Биће ту затуцаних фашиста са обријаним главама и некаквим чизметинама. Биће и неких још затуцанијих Православаца који нису схватили да је ово није 13. век него модерно доба.
...........................
Свануо је 4. октобар малом месту близу Београда. На крају града у старој кући за компјутером седи седамнаестогодишњи Гаврило. Мала соба облепљена је постерима нколико фудбалера, изнад компјутера је србска застава, икона св. Ђорђа и слика Драже Михаиловића. Звони телефон, позвао га је другар да дође до игралишта.
Гаврило живи са мајком. Отац му је погинуо '99.-те на Косову. Живели су сиромашно, често само преживљавали. Гаврило је ишао у школу али је и радио преко лета да заради који динар. Био је велики патриота и видео је и знао све. Стално је причао да ова власт мора да падне и да некад морају да дођу бољи дани. Искрено је веровао у револуцију и за њу се спремао. Био је сигуран да је 5. октобар дан кад ће се срушити власт. Мора да се изађе тај дан на улице, свима је рпекипело. Данима је читао на интернету како се сви спремају за тај дан. То му је давало огромно самопоуздање. Статуси, песме о револуцији преплавили су фејсбук. Сигуран је, дошао је дан.
На игралишту га чека најбољи друг са намером да задњи пут покуша да га убеди да не оде за Београд тај дан. Знао је да је то сизифовски посао.
-Брате, ако ти се нешто деси, твоја мајка неће да преживи! Ја не знам како би претрпео да ти се нешто деси!
-Мени сад може да се деси да ме из чиста мира убије неки криминалац! Шта да сам се навукао на дрогу? Јел би то било боље? А то чека осталу децу по Србији! Ући ће у криминал, навући ће се на другу и мајке ће их сакупљати по улици! Све нас то очекује ако не спречимо ово лудило!
-Ма брате, у праву си, али шта ти можеш сам!?
-Да свако размишља као ја, сигурно би успели! Ал сви чекају промне, а неће прстом да мрдну! Промене онда никад неће ни да дођу...
-Брате, молим те, чувај се...-рекао му је на крају разговора, али се у себи плашио да ће управо он први јуришати. Добро га је познавао... Годинама се бес таложи у њему и једном је морало да пукне...
.............
Двадесетдеветогодишњи полицајац Марко управо је примио информацију да из свог провинцијског града мора да крене у Београд да штити геј параду. Са неверицом је у кафани испијао пиво... Не сме да одбије задатак, кући га чека незапослена жена и двогодишња ћеркица. Он их издржава...
Псовао је и педере, и власт, и Еу... Завршио је два факултета али на крају морао да се запосли у полицији. И ту је упао преко везе. Ни веза није могла да среди не оде тог проклетог дана.
.............
Тридесетшестогодишњи Миљан башкари се у стану у центру Београда који су му изнајмили родитељи. Узео им је задње паре за њега. Има четири разреда Гимназије али се преко везе запослио у МУП-у. Много пута је привођен у младости, али га је имућни отац помоћу својих пријатеља увек вадио. Схватио је да је јачи од закона. Сада он треба да спроводи те законе. Мало улизивања и мало више везе довело га је да тог дана предводи жандармерију која ће чекати хулигане близу Храма Св. Саве.
Како се само моћно осећао тог јутра. Обукао униформу, узео пенрек, опасао пиштољ. Данас ће се изнајебати мајке тој дечурлији. Неке од њих је већ пребијао ловећи их по београдским блоковима. Али данас... Врхунац каријере!
........
Свануо је 5. октобар. Гаврило је био код Храма Св. Саве. Нервозан је. Испалили су га четворица из његовог града који су рекли да ''сигурно иду да јебу мајку педерчинама и мурији''. Предомслили су се, а писали су тако зајебане статусе по фејсбуку да би човек помислио да је лично Легија на слободи. Све му се више чинило да је премало људи изашло... Како су сви постали такве кукавице!?
Марко је распоређен под Миљановом командом. Чекали су најопаснију групу која долази од Храма. Марко је плашљиво гледао према тим људима који су се окупљали. Њему се, пак, чинило да их има превише. И разумео их је. Мало га је делило да се и он окрене и јурне заједно са њима. Али не... Мора да заради ту бедну дневницу. У џепу је држао икону Св. Николе и слику своје ћеркице. Не сме да одбије задатак.
Миљан се шетао вртећи пендрек. Трудио се да сложи што зајебанију фацу. Презриво је гледао према групи код Храма. Чекао је кад ће већ једном да крену. Само да осети ту моћ да наређује.
Фантомке се навлаче на главе. Осећа се тензија у ваздуху. Кренуће. Полетело је камење... Полиција је почела да се повлачи. Гаврило је био у првом реду. Није носио фантомку, само мајицу ''Нема предаје''.
Полиција је узвратила... Није много урадила... Миљан је побеснео! Наредио је јуриш! Уплашени погледи испод шлемова сретали су се са сигурним Миљановим погледом. Кренули су! Миљан је остао иза да се дере у празно и да гледа ко се крије. Како се само моћно осећао!
Почело је повлачење демонстраната. Многи су схватили да немају шансе и мудро се увукли у гомилу која се повлачила. Гаврилу је пукло! То је онај тренутак који је морао да се догоди. Кад су и најупорнији почели да беже, он је кренуо напред. На свега пет метара од полиције ухватио је камен, бацио према полицији и кренуо да пробије кордон. Камен који је бацио погодио је право Марка у лице. Марко је пао и изгубио свест. Двојица су га ухватили и брзо одвели до медицинских кола која су се нашла ту близу. Гаврилово пробојање завршило се тиме што се нашао сам и неколико ударца пендрека бацили су га на земљу.
Једанаесторица ухапшених поређани су уз један зид. Међу њима је Гаврило. Већ има доста модрица. Мајица и фармерке су му поцепане. Прибијен уз зид размишља шта га чека. Да ли је прошло оно најгоре?
Не, није... Долази Миљан. Псује им мајку свима редом. Вулгарност псовки досегла је дотле да Гаврило то није могао да трпи. Није више мога да слуша да му један олош псује мајку која га је одхранила и издржавала.
-Кога ти псујеш стоко једна?-било је довољно да се Миљанов бес устреми ка њему... Пребио га је све док Гаврило није изгубио свест и док није хитно превезен у болницу. Остали полицајци су то мирно гледали и псовали мајку осталима. Неки је потегао и пендрек по везаној деци, осокољен храбрим Миљановим потезом.
..........
Свануо је 6. октобар!
Миљан је добио слободно недељу дана да се опорави од свега кроз шта је прошо. Добио је и позамашну цифру. Два дана се није трезнио а остало је потрошио на проститутке. Мењао их је свако вече.
Марко је у коми. Њеогова жена је сваког дана са ћерком испред болнице. Моли Бога да се Марко пробуди. Дете се игра у ходнику болнице, не знајући да са две године може да остане без оца.
Гаврило је у соби поред. Преживео је, иако је остао без много крви. Ипак, остаће непокретан до краја живота. Мајци још нису рекли. Другар је сваки дамн код њега у соби. Лаже је како су код другара на викендици. Нема представу како да јој саопти да поред мртвог мужа, сада мора да види и поломљеног јединца.
Геј парада је одржана. Парада лажних осмеха, лицемерства, наркоманије, секташтва, и осталих европских вредности несметано је прошла градом. Народ је то понижење одабрао да одгледа на телевизији. Старима је за десет година пресела улица, а младима је било значајније да увече оду до дискотеке и сликају се за фејсбук.
Једно насмејано лице са краватом и оделом поносно виче са говорнице:
-5. октобра је победила нормална, толерантна и европска Србија!!!
Не знам... Да ли се после прочитаног текста осећате као победници!?
