Замислите један велики максенбал. Огромна сала, препуна људи, и велико такмичење за што бољу маску. Тај скуп је толико велики да је готово цело човечанство ту. И сви су се маскирали.
Зграда је огромна, са доста спратова. Свуда су столови са послужењем, пије се, једе и прича о маскама. За једним столом десет средњовечних жена попреко гледају према другом, мало скромнијем столу и причају о томе како се само не уклапају боје на маскама тих људи преко пута. За столом у ћошку седи старији човек, убеђен да је његова маска толико лепа да друге не треба ни да погледа. И стално прилазе другим столовима, заглеђују једни друге, и разматрају шта би требало да поправе на тим својим маскама. На неколико места је чак и избила свађа и неки су се потукли око тих маски.
Колико само брину о тим својим маскама! Препуни су тоалети, стално неко упада са шминком, поправља боје, намешта маску да лепше стоји, упија приче других и према њиховим мишљењима обликује маску што боље, да би био прихваћен за њихов сто. Ено једне девојке која плаче јер јој је маска била сувише лоша за једно друштво на другом спрату. Један момак се малопре бацио с прозора јер су му нека два другара цело вече исмевала маску. Малопре је настала гужва око последњег огледала у тоалету, јер једна госпођа већ пола сата појачава шминку на својој масци, док неколико њих у реду нестрпљиво чека да поправи своју.
Замислите сада шок који настаје, када на маскенбал уђе неколико људи без маске! Какви ужаснути погледи према њима! Како су се само усудили да дођу такви!? Како их само није срамота да такви шетају около? Зашто их неко не избаци? Ређају се осуђујући погледи према људима без маски који слободно шетају по сали. Ретко ко се усуђује да им приђе. Ипак, за скоро сваким столом постају једна од тема. Негде их сажаљевају, негде осуђују и прете, а негде их исмејавају. Један старији човек са најугледнијом маском управо је рекао тако смешну фору на њихов рачун, цео спрат се тресе од смеха. Две госпође презриво проклињу те лудаке, док већ петнаест минута седе пред огледалом и муче се са неком шминком.
Сви они јавно осуђују и исмевају те лудаке без маске. Ипак, у себи, сви они им завиде. Завиде им, јер могу тако слободно да шетају, не бринући шта ће им неко рећи за њихову маску, да ли ће их неко осудити или исмејати јер је ставио погрешне боје. Њима њихове маске представљају нужан терет, а ови људи не морају да брину о томе. Колико год их јавно исмевали, потајно многи би желели да се прошетају без маске, али страх их кочи и поново везује за своју маску.
