Ако боље сагледамо наш душевни живот, видећемо да се он састоји од деловања две ствари - разума и емоција. Да ли су разум и емоције у вечитом сукобу, да ли искуључују један другог? Ко води срећнији живот, онај кога воде само емоције, или само разум?
Много сам пута (самосажаљење је део људске природе, наравно) чуо од људи причу како је њима много тешко јер су осећајни. Одговорно ти људи тврде да би им било много лакше у животу кад не би тако размишљали, кад их не би све погађало, него као ''тај и тај'' да их баш брига за све. С друге стране, имате људе којима живот може у дигитрон да се претвори. За њих је све прорачун, стално извлачење неке користи, увек рационално размишљање. А онда такви људи у једеном тренутку схвате да нису имали за шта да живе и да их ништа не испуњава у животу.
Има ли онда решења? Да ли је боље да нам живот води разум или емоције, и има ли смисла, када су у сваком случају, и једни и други на крају несрећни?
Није проблем ни у разуму ни у емоцијама. Не треба одстрањивати разум нити емоције из живота, нити је и једно од та два зло само по себи. Само је неопходно, као и у другим стварима, пронаћи средину. Наравно, овако речено делује лако, али када се мало боље сагледамо у свој живот видећемо да и није тако.
Да прво сагледамо обе крајности. Какав је живот човека кога кроз живот воде само емоције? То је, као што напоменух на почетку, осећајан човек, који или јако воли неког, или јако мрзи. Осећања су тада врло оштра и неконтролисана. Такав човек се врло лако радује, али и врло лако тугује и пада у депресију. Јако мале ствари могу му донети огромну радост, али исто тако и јако мали животни потреси, разочарења, могу га одвести у тешку, безизлазну депресију. Такве људе погађа свака реч и лако плану. Пошто их воде емоције, често могу да буду непромишљени и фанатични у љубави или мржњи. Свако осећање код оваквих људи доживљава своју крајњу форму. Од највеће радости до најдубље депресије, од највећег беса до потпуне среће. Поступци таквих људи често су у афекту и обично се могу објаснити само - тренутним осећањем. Живе ли овакви људи испуњен и срећан живот? Тешко. Њих јесте лако усрећити, али их је исто тако лако и разочарати. Емоције итекако умеју да заслепе људе па тако и оне попут љубави не умеју да ''ќонкретизују''. Својим непромишљеним поступцима, такви људи често, несвесно, наносе штету онима које воле. Дакле, живот у коме вас воде само емоције није користан за друге, ни за саму ту особу која тако живи. Та особа жели да усрећи људе које воли и жели да подели своја осећања, али не само да најчешће то и не успе, већ неретко то преокрене и у супроност.
С друге стране, какав је живот особе коју кроз живот води искључиво разум? Таква особа спремна је на жртвовање свега и свих да би стигла до користи за себе. Она је потпуна супротност првом примеру, итекако је промишљена и рационална у свим својим поступцима. Емоције су потпуно искључене да је не би спутавале на том путу. Таква особа, без емоција, може жртвовати све око себе да направи комбинацију за остварење личног успеха и засићења својих прохтева и жеља. Може ли таква особа да опстане у животу? Наравно, и то се итекако добро бори са свим проблемима који јој стају на пут. Али, где се јавља проблем? Та особа не може да живи срећан и испуњен живот! Можда у почетку тог ''пута'' има привид среће, али та срећа је пролазна. Због изостанка емоција, такву особу нема шта да испуни у животу. Оно што људе покреће да раде и стварају јесте Љубав, а ако ту емоцију одстранимо из живота, ако нам срећу не причињава брак, породица, дечији осмех, радост пријатеља, шта ће нас онда испунити? То је оно што недостаје рационалној особи.
Несрећно се завршавају оба оваква живота, јер кратки привиди среће и успеха, не представљају један испуњен живот. Зато је потребно пронаћи средину, ускладити емоције и разум. Емоција је наша покретачка снага, оно што нам даје вољу за живот, за било какво деловање, а разум је тај који треба да усмери те емоције, да промисли шта би у ком тренутку било најбоље урадити и како најбоље и по околину најкорисније деловати. Дакле, ни једна од крајности, већ склад разума и емоција води ка испуњеном, праведном и корисном животу.
