Смрт Свету (текст)

Смрт Свету *

Последња истинска побуна је смрт свету. Бити разапет између света и света за нас.
Са семеном незадовољства, дубоко усађеним у срца данашњег друштва, побуна је била мали кључ за откључавање врата промена. Али побуна коју свет зна није у потпуности истинита.

Како је наше време дошло до тачке када ствари не могу да буду много горе, они љубитељи Истине који су остали морају да погледају дубоко у себе и још дубље у саму Истину – али да бисмо дошли до те тачке потребна је револуција. Револуција у срцима ових љубитеља Истине. Револуција која поништава сво земаљско и људско размишљање и која негује начин размишљања који није са ове планете. Због тога оно што је телесно телесно је, а оно што је духовно - духовно је.

Потребан је и гроб за ову вечну револуцију, само тако може да успе. Јер како би неко могао да помогне свету пуном гнојних рана док сам не излечи своје ране? Када се ова духовна операција заврши, истинска побуна је Идеал који је достижан.

У овом добу препуном збуњености и уништења, обавезна разлика између доброг и злог је опасно збуњива. Резултат овога је - нихилизам. Филозофија ничега, да не постоји потпуна Истина. У нихилизму не постоји љубав или мржња, добро или лоше, живот или смрт. Резултат овога је идеја која уништава душе, а то је да Бог не постоји.

Природна реакција за ово је вечита побуна душа, зато што душа не може да порекне сопствено постојање. У случају љубитеља Истине, побуна се манифестује као крајња побуна против корумпираног света. Оваква побуна је исправна, али много је људи који ту стану. Без даљег тражења, како би неко очекивао да открије одговоре? Истинска побуна неће се зауставити ни на чему у борби за добро у свету, за добро другима, и за сопствено добро ма у ком начину се манифестовало. Потребно је водити револуцију у срцу циљајући на то да се зло победи добрим. Ово је таква врста побуне која мора да постоји, у супротном уопште и није побуна.

Некада је постојала контра-култура чија је основна сврха била побуна против света. Ова контра-култура је била исправна због тога што се њена филозофија заснивала на препознавању корумпираности света. У овоме лежи пола истине. То представља укаљану истину коју свет никад не би признао. Али ова контра-култура се не треба зауставити на овоме, већ мора до смрти тражити крајност у Истини.

 Ова контра-култура Панка је нешто у чему се људи жељни истине могу лако препознати, зато што је веома јасно да свету долази крај. Бити прави панкер јесте немати ништа са елементом који убија, повређује и узрокује бол, већ треба излечити ране. Бити у свету, али не припадати му.

У стварности, прави идеали Панка још нису лично представљени панкерима, као употпуњавање њихове побуне. Ови идеали и ова филозофија је најчуванија тајна света. Тајна која се налазила у срцима ових љубитеља Истине још од почетка времена. Ова филозофија Панка је постојала вековима у срцима и душама истинитих панкера - монаха.

Монаси су они који су се хиљадама година бунили против покварености овог света, одсекавши све везе које су их повезивале са светом. Они су побегли овом узалудном свету да би живели у пећинама, рупама у земљи и да би становали у пустињама. Да једу можда једанпут дневно, или недељно, да носе исту одећу док се она тотално не распадне, и да ретко спавају зато што је проузрокованост важнија од задовољства у овом свету. У овим лишавањима и патњама они би схватили једну ствар: Уопште не постоји права патња, осим непознавања Бога.

Ова је последња истинита побуна. Напустити свет и сам загрлити Бога.

*http://deathtotheworld.com/articles/death-to-the-world-issue-1/
Ово је слободан превод текста са сајта Death to the World. Текст је изашао у овом часопису.

Филозофија лакшег и тежег пута

Замислите два столара. И један и други почињу да праве сто који желе да продају. Први столар почиње са напорним радом, пажљиво обрађује дрво, лепо припрема и спаја све делове. Онда додаје фиоке испод стола, урезује украсе у дрво, учвршћује делове и на крају, после много труда добија прелеп и велики сто. Други столар бира лошије дрво, не труди се да га добро припреми, безвољно саставља делове... Не труди се да украси сто само како би што пре завршио и на брзину продао сто. Обојица оду на пијацу да продају своје столове. Први прода свој сто и  заради доста на њему. Други тешком муком и уз доста ценкања прода сто и заради много мање него што је очекивао.
Ова прича заправо представља целу једну филозофију живота, борбу између лакшег и тежег пута.
Заиста, ова борба је присутна током целог нашег живота, и она заправо и представља наш живот. Сваким својим поступком ми бирамо: хоћемо ли кренути лакшим путем - који води у пропаст, или тежим - који води у вечност. Да је све заиста тако лако бирање, да ли би онда ико био луд и изабрао пропаст? Ипак, несрећа је у томе што већина људи заиста и бира пропаст. Кривац томе управо је лакши пут, коме се површни људи врло брзо одају. Свака пропаст једног појединца или читавог народа заправо је заслуга - лакшег пута! Од најситнијих свакодневних дилема, до нејкрупнијих и пресудних животних одлука  увек стајемо пред исти избор. И исход је увек исти. Увек је лакши пут онај примамљив, пут којим крене већина, али пут који се врло брзо и несрећно завршава. Увек је тежи пут онај неизвеснији, препун муке и страдања, пут који мало људи препозна и пут који на крају донесе победу. Заиста тако је од најситнијих детаља, који се завршавају најситнијим победама, па све до одлуке којим ће путем ићи наш живот, хоћемо ли ништавно животарити, или се борити и победити.
Где ми то бирамо између лакшег и тежег пута? Кад се нама поставља тај избор! Већ вам се поставио пре неколико минута! Размишљали сте да ли да прочитате овај озбиљан текст, или да једноставно пребаците на фејсбук или укључите игрицу. Да сте кренули лакшим путем и укључили игрицу, краткотрајно би сте се забавили, а овако већ почињете да размишљате о важнијим животним стварима. Када човек има велики и тежак проблем, он има избор. Хоће ли бежати од њега или се суочити с њим. Ако жели да побегне, узеће алкохол или дрогу. Заиста, цело то вече биће му лакше. Али то неће мислити сутра када се пробуди са мучнином и боловима, и са проблемом који је остао и још постао већи. Ако жели да му се супротстави кренуће тежим путем. Ипак, на крају ће се изборити и уз мање или више муке решити проблем. Када се ова дилема чешће понавља, и сам пут се продубљује. Човек кјоји је мањи проблем ''решио'' заобилажењем тек ће се намучити када му наиђу нови проблеми. Стално ново кретање лакшим путем заправо само продубљује тај пут и све више приближава пропасти. Та пропаст оличена је у депресији, наркоманији и алкохолизму. Тако завршавају људи који су више пута кретали лакшим путем. Њима повратак изгледа немогућ, и свој пут све више продубљују. Они који су кренули тежим путем заправо су свесни свега, свесни муке и страдања које доноси тај пут али су свесни да као што напоран рад доноси велику зараду, тако и страдање на крају доноси награду. Они знају да ће се све исплатити и само још више продубљују свој пут. Њима сада изгледа немогуће да крену лакшим путем! Али има ли тог преломног тренутка у животу? Има! То су они тешки тренуци који свима нама једном наиђу. Тренуци очајања и немоћи. У таквим тренуцима видимо испред себе пример некога коме све иде ''лако'' у животу. Слаби људи тада ''схвате'': зашто не би и они тако, кад се већ то исплати. Зашто би се мучио да радим и муком зарађујем, или да се школујем, када онај дилер тамо и без рада и без школе, без икакве муке у животу, ипак ужива и има све. Тешко је заиста када се види њихов несрећан и тужан крај. А можете их видети свуда. То су они о чијој смрти пише у новинама, то су они који су од најбољих ученика и узорне деце постали ситни криминалци како би нашли новац за дрогу или алкохол. То су они који у годинама када треба да стварају породицу пропадају по градским улицама или затворима. То је, када се дубље сагледа, донео тај лакши пут. А тежи пут? Донео је подсмехе оних који су кренули лакшим. Људи који су кренули тежим путем препознали су стварност и пронашли смисао свог живота. Тежи пут донео је борбу и одрицање. Човек који је кренуо тежим путем препознао је свог непријатеља, а то је све оно што га води у лакши пут. Препознао је да проблем неће решити у алкохолу, да знање неће доћи играјући игрицу, да се само страдањем и напорним радом може стићи до вишег циља. Такав човек пронашао је своје спасење!
Али шта је са нацијом? Кад то нација креће лакшим путем? Када већина људи не крене у борбу за јачање свог народа, већ линијом мањег отпора, у кукавичлук и склањање од проблема. Како изгледа просечан човек који је кренуо лакшим путем? То је човек који ради за неку малу плату, ради без воље и без љубави. Мучи се на послу, а онда свој бес исказује према недужним укућанима уместо према онима који га муче. Да би заборавио све те проблеме, укључује се у шаренило ТВ програма, залуђује многобројним сервираним глупостима који му размишљање одвлаче далеко од црне свакодневнице. Тако затупљен, човек се клони ос сваког дубљег размишљања, и као такав постаје робот којим се служи Систем. Такви људи уместо да своју енергију пребаце на нешто креативно, троше је на бесмислене будалаштине, уместо да схвате узрок својих проблема траже ''вентиле'' у изласцима, цигарама, алкохолу... Велики је број таквих људи, безопасних за Систем, који лако управља њима. Одбијајући да размишљају о ''тешким темама'' заправо себе све дубље увлаче у нове проблеме и све више тону у пропаст, не видевши то, замаскирани серијама, ријалитијима, и фејсбуком. Такви људи своју несрећу замаскирају на весељима, лумпују уз народну музику желећи да се иживе бар једно вече, уваљујући себе још дубље у понор. Ипак, јак човек нема потребу да замаскира и побегне од проблема. Он се суочава са њима, своју енергију и знање не троши на оговарања, коментарисање туђих живота и поступака, или гледање телевизије, он своју енергију троши на рад и стицање знање, а свој револт уперује у праву страну, према Систему. Такав човек је права претња за Систем који влада изманипулисаним масама, али када су такви људи у мањини, онда цела нација пропада. Већина не жели борбу, склања се у страну и бежи од стварности. Тако једна нација постаје заведена од стране групе људи која влада масом људи која је изгубила сваку свест и вољу за борбом (мислим да се то зове демократија).
Које су кључне ствар за одлуку да се крене лакшим путем? Првенствено, лакши пут обећава бржи долазак до циља и уз мање мука. Тако се креће тим путем. То је тренутак када се човек први пут напије због проблема, запали цигару или проба дрогу. Други, неизоставни карактер лакшег пута је - оправдање. Тада оправдавамо себе за то што ррадимо, оног тренутка када схватимо да је то лоше. Тако од алкохоличара увек можете чути добре разлоге како пије због несрећне љубави, наркоман ће вам увек објаснити да трава није дрога, криминалац ће вам рећи да у оваквом друштву не може другачије да се успе... Свако има добар разлог зашто идаље пуши, пије, свако има оправдање зашто сате проводи гледајући у компјутер. Увек можемо да пронађемо неког другог, ко је много гори од анс, он је такав и такав, и то нас сигурно оправдава што ми пушимо само паклу дневно. Оправдање запараво јесте тај кључни корак ка забетонирању себе у несрећама лакшег пута. Убрзо оправдања постају све достижнија и схаватамо како постоје за баш све, и како се њима може стићи до свега. Трећа карактеристика, која у споју са другом доводи до коначне пропасти, јесте компромис. Компромисе праве слаби људи, како би тиме оправдали своју неспремност да дођу до крајњег циља. Компромис је онај тренутак када одлучимо да не престајемо са пушењем, него ћемо да пушимо само паклу дневно. Компромиси представљају печат на оправдању наших грешака. Тада наше оправдање постаје потпуно, и тада нам лакши пут постаје неизбежан, а са њиме и пропаст.
Дакле, увек имамо прилику да бирамо. Хоћемо ли се предавати без борбе, правити компромисе, ленчарити и склањати се у страну, или ћемо се суочити са проблемима, храбро носећи свој крст ка коначној победи. Почиње се од најмањих ствари, а борба између два пута постаје све шира, и на једној раскрсници морамо се одлучити којим ћемо путем кренути. Не одустајте лако од својих циљева. Ако сте решили да тренирате сваког дана, останите истрајни у томе. Немојте већ следећег дана решити да је боље да у то време играте игрицу. Ако сте одлучили да постите неки пост или део поста, немојте већ првом приликом купити пицу док пролазите поред пицерије. Ма колико наши циљеви у почетку били у мали, временом ће ова борба бити одлучујућа за наш живот. Ако се научимо да стално бирамо лакши пут, нећмо стићи далеко на путу ка циљу, али ако се одлучимо да увек бирамо тежи, постаћемо јаки, наоружани храброшћу и вером, спремни на свако искушење и препреку.

Следи лепота порока,

на линији мањег отпора,

то је све што знамо ти и ја,

пропасти наше потпора!

Имамо ли право да се предамо?

''И помисли даље: каква је корист да човек спаси себе кроз пустињску усамљеност, кад цео народ очекује спасење.''

Свети Владика Николај, Живот Светог Саве

Ове речи пресудиле су да Сава Немањић донесе одлуку и постане први србски архиепископ. Ове речи пресудиле су и даљу судбину србског народа, донео Србима славну историју каквом може да се похвали мало свестких народа, славне победе, велике манастире и свету традицију. Свети Сава се прихватио посла, одрекао се пустињске усамљености коју је толико прижељкивао, монашког живота и сталне молитве због кога је и напустио двор и отишао у манастир. Свети Сава се тога одрекао због свих нас! У наредним годинама, он је утиснуо печат духовности у србски народ и дао вечни Завет својим потомцима. Својим непрекидним радом и молитвом показао је на пут личног и националног спасења. Основао је независну србску Цркву, која је у будућим тешким временима окупила и одржавала и сачувала србски народ, име и традицију. Свети Сава је тако постао пример велике пожртвованости и љубави према народу. Нажалост, данашње несвесне и обмануте генерације његових потомака, сваким даном својим делима све више газе његов Завет. Плач Светог Саве, нашег духовног оца, приказао је Свети Владика Николај у својој Небеској Литургији, пре више од пола века. Да ли Савин плач идаље траје? Дајемо ли му ми, његови потомци којима је посветио живот, разлога за плач? Како данас изгледа држава због које се он одрекао монашког живота?

Наш народ је данас постао све оно што Светитеља тера на плач! Желео је да просвети нашу земљу, да Православље постане начин живота људи, не само формалност. А постало је обрнуто. Данас се у Србији људи сете да су Православци само на велике празнике. Пост, молитва, добра дела, то је све оно што је постало споредно. Храмови недељом нису ни изблиза пуни. Људи устају рано за посао, школу, остају до касно да гледају филмове, али им је јако напорно да устану и оду на Литургију. Свети Сава је градио Храмове, и остављао својим потомцима, да их подсећају на Православну веру и традицију. Ми данас не само да не градимо Храмове, већ запуштамо и оне који су нам остављени! Срби бацају новац на све друго, али баш када је потребан прилог за Цркву, тада се сете кризе и тешког живота, на који нису помишљали када су задње паре остављали у кафани, или када су их трошили на хаљине и шминку. Запоставили смо своју веру и кренули путем западне цивилизације и културе. Свети Сава се противио приближавању Србије западним земаљама и Ватикану. Данас, званична политика је да се Светом земљом, Косовом и Метохијом прегоавара и тргује, ради уласка у Евроспку унију, да србска деца уместо србске традиције величају западну културу. Свети Сава прославља се као школска слава у Србији. Тог дана и дајемо Светом Сави највише разлога за плач. Србске школе данас нису ни бледа сенка онога што је Свети Сава стварао. Ово данас су школе које не уче децу херојској традицији србског народа, правим вредностима, вери и поштењу, већ школе какве жели западна цивилизација, школе из којих излазе безлини роботи, слуге ''новог света''', заслепљени лажним вредностима. Светитеш плаче када види неискреност оних који тог дана изговарају његово име, плаче када зна да је за све њих то само још један нерадни дан, а то што причају формалност, која мора да се обави пре преждеравања и опијања у кафани. Уместо правих вредности, наметнути су нам материјализам, индивидуализам, лицемерје, корупција... Угледајући се на серије и филмове са запада, на данашњу ''елиту'', која пропагира неморал и блуд, србска омладина пропада. Девојчице се угледају на певачице, дечаци на криминалце. Нестали су прави узори, а медији пропагирају наказне вредности ''новог света''. Опште безнађе, немаштина и беда убили су душу србског народа. Окрећемо леђа јдни од других. Људи постају имуни на туђу несрећу и патњу, гледау само себе. Наркоманија, алкохолизам, проституција, криминал, корупција... Потпуно црнило надвило се над земљу Светог Саве! Наша држава представља последње остатке једног разбијеног херојског народа... Закопали смо вредности које су нас одржавале у тешким данима, одрекли се својих предака и погазили Савин Завет. 

Све ово уноси у нас патњу, бол, немоћ и песимизам. Сурова и тешка реалност убија у људима сваку вољу за борбом. И они који све виде, једноставно немају вољу да се боре. Многи паметни и школовани људи напуштају своју земљу. Они који су способни да нешто промене лако постају корумпирани и придружују се онима који уништавају свој народ. И они који виде разлику између доброг и лошег плаше се да стану на праву страну и крену у борбу. Многи верујући људи траже изговоре, не желе да се мешају у све то јер је политика прљава ствар. Држе се даље од свега тога, знају да препознају зло, али траже изговоре да крену у борбу. 

Онај ко је истински верник, ко се држи Завета Светог Саве зна да нема право да се преда! Реченица са почетка говори нам да нема користи од тога да спасимо само себе! Себе можемо спасити одвојивши се, али хоће ли то спасити остале. Колико год ситуација била тешка, немамо избора и не смемо да се предамо. Не смемо да кажемо како се то нас не тиче! Ако је неко заиста вернико, носи Христово име и име Истине и Правде у срцу, он не може мирно посматрати страдање свог народа, не може мирно посматрати неправду, патњу и беду! Не сме се оправдавати цитатима из Библије, погрешно их тумачити и тиме правдати свој кукавичлук. Свима нам тешко пада овакво стање, сви пролазимо кроз патње и проблеме, аали наш Господ Христос прошао је и много теже! Немамо право да јадикујемо због времена у коме живимо. Имамо дужност да носимо свој Крст храбро и достојанствено! Господ нам је дао тешко искушење. Наследили смо велике и храбре претке и морамо да се угледамо на њих и оправдамо Србско име. Колико је коме дато, толико се од њега и тражи. Тешка времена несмеју бити изговор за кукавичлук и прихватање реалности. Свети Сава је могао да оде у пустињу, спаси себе, посвети се молитви и Богу, аали би тако оставио свој народ незаштићен и непросветљен. Ако је Свети Сава поднео такву жртву, одакле нама право да се не боримо!?

Тиранија моде

DEATH TO THE WORLD!!!

Тиранија моде један је од симбола ''новог света''. Уништење тела постаје средство до уништења душе!