Шта је с нама!?

Јесте ли некад шетали улицом, не идући никуд посебно, и посматрали људе? Јесте ли некад размишљали о деци коју сте најурили синоћ из улаза у зграду? Ко су они? Ко су та деца?

Да нисте журили у банку, на пијацу, или где већ, можда би приметили како смо ми као народ – пукли!

Колико пута сте прошли поред неког и помислили – види какав је овај! Колико пута сте етикетирали децу као хулигане, фашисте, дивљаке, наркомане, секташе... Јесте ли некад док сте пролазили поред кеја на коме су неки момци који пију пиво и пуштају ''неке дрекавце'' помислили ко су они и зашто тако раде? Када видите неког ко излази на другачија места, носи другачију фризуру, другачије се облачи, разликује се од већине, мора ли то да значи да је лудак? Јесте ли се икад запитали – ЗАШТО!?

Много је несрећних судбина у Србији! И превише! Да се рачуна несрећа и патња по глави становника, ми би били у самом светском врху! Та деца која се облаче чудно, која пију пиво на неким клупицама, која иду на утакмице, бију се са полицијом, украду пиво у продавници, називају их екстремистима, то су деца Србије! То су деца рођена деведесетих, одрасла под санкцијама и ратовима, одрасла без родитеља. Уместо успаванки слушали су бомбе, уместо у позоришта ишли су у подруме. То су деца која су одрастала и школовала се после ''промена'', чији родитељи састављају крај с крајем. То су деца којима је одузето детињство, младост, и будућност!

Јесте ли се икад запитали зашто су бесни!? Зашто су агресивни? Шта то ствара толики бес код њих!? Можда они не воле што гледају како им родитељи пропадају и како се муче! Можда њима тешко падају разводи бракова и свађе, беспарица, криза! Можда би волели да кад отворе фрижидер виде неку храну унутра, а не празну кесу од кечапа и замрзнут хлеб! Јесте ли се ипак запитали шта су та деца преживела? У каквом окружењу расту! Краду јер немају! Осуђујете ту децу што су украла два пива или чипс из радње, а не оне у краватама који су покрали фабрику и отпустили им родитеље! Да имају нормалне породице, можда и не би били препуштени улици! Када не осете љубав у кући, потраже је негде другде. Њихови родитељи су детињства свеје деце провели на ратиштима и демонстрацијама, у редовима за хлеб и зејтин! Та деца нису осетила родитељску љубав. Породице су разорене, и онда знате да кривите децу!

И онда се питате, зашто нисмо нормални! Зашто смо бесни, зашто се ненормално понашамо, одакле толика мржња у нама? Немојте само да етикетирате: он је навијач, скинхед, панкер, металац, емос, репер, наркоман, секташ, клошар, алкохоличар... Иза сваког тог појма крије се несрећно детињство! Иза сваке чудне фризуре и одеће, крију се трауме из прошлости! Можда је његов пут и њеогив избор погрешан, али шта га је довело до тог пута!?

Где су родитељи те деце?

Прођите некад и погледајте их... Ту су, свуда... У продавници, у банци, на пијаци... Да, да! То су они исти са демонстрација и ратишта! Нисте их препознали!? Мало су пропали! Уништила их је борба за боље дане! Ето их сад... Састављају крај с крајем, брину се о сваком динару... Изгубљени су! Сећам се тих мрачних деведесетих, кад се скупе мој отац и његови другари код мене кући. По целу ноћ се игра јамб, пије ракија, смеје се, зеза... Најтеже године, а они насмејани, зезају се, пију... А сад их гледам. Срећу се само на славама. И тад више рачунају колико су пукли за славу, а они који још славе, размишљају да прекину следеће године! Јуре по улицама и мрмљају себи у браду неке бројке, нешто рачунају. Једва да препознају једни друге кад се сретну! На питање ''Како је?'' само рашире руке... ''Не питај!''... Некад су се стари другари налазили у кафани, седну, попију, испричају се, а данас се срећу по апотекама док купују лекове за смирење! Успављивали су се уз филмове, а сад не могу без две таблете бромазепама. Једни пију анти-депресиве, а други алкохол. И сви иду у крајност. Више у кафанама нећете видети друштво које препричава приче из млађих дана уз шприцер. Тамо су само пропали алкохоличари који се од ујутру не трезне и ''бизнисмени'' на пословном ручку.

Сви су изгубљени, забринути, уплашени... Ништа их више не испуњава. Чекају да прође дан, да сване нови, још гори. Изгубљен поглед закован у даљини, догорела цигара у руци... Не зна за шта живи! Убијају га проблеми, а не види утеху. Није више способан да се радује било чему. Узгубио је веру у било шта! Најбоље године посветио је борби за промене! Мислио је да је победио, а онда је схватио да је поражен више него икад! Сада више нема снаге ни воље да мења било шта! Доста му је и улице и промена!

И ко је крив за то?

Деца су на улици јер немају породицу! Немојте онда да кривите ту децу! Немојте ни да их оправдавате, али бар покушајте да их разумете!

Криви су други! Криви су они који су слали њихове родитеље на фронтове док су они јели и пили. Криви су они који већ годинама уназад уништавају ову земљу! Криви су они са краватама у аутомобилима са затамњеним стаклима! Криви су политичари који вас лажу и кезе вам се у лице са телевизије! Криви су људи из сенке који су нам сјебали државу, наметнули погрешан систем вредности и којима одговара овакво стање! Криви су они које су наши родитељи довели на власт годинама се борећи на улици!

Добро је да верујем у Бога и верујем да ће једном победити правда! Да сви ми који смо сада несрећни, сјебани, бесни, којима је одузето све од љубави до пара, на крају успеју и добију награду! Искрено, више од награде, волео бих да видим казну за оне који су криви! Волео бих да видим крај оних због којих хиљаде детета ноћи проводи у сузама, због којих ноћима ударају песницом у зид од беса, због којих ноћима лутају пијани градом, због којих деца пропадају, а родитељи им се разводе и убијају!

После свега, остаје борба и вера да ће ипак доћи до промене! И поред свих проблема, мора се даље. Често ме ухвати депресија, и мислим да нема излаза. А онда погледам поједнице којима је много у животу одузето, а који се идаље боре! Несрећа, патња и искушења стварају од деце или превише лоше или стварно добре људе. Зато остајемо да се боримо, и да верујемо да ће се та борба једног дана исплатити!

Октобарска револуција

Овај јебени 5. октобар ми је дао инспирацију... Мука ми је да слушам исте приче сваког 5. октобра, најрадије би да прескочим или преспавам тај дан. Знам тачно какве ћу све приче сутра да слушам и повраћа ми се од њих. Мука ми је од новинских чланака који се понављају сваке године на тај проклети датум и само мењају број година који је прошао.

Написао сам један текст за који може да се каже да је јако песимистичан, али ја даље од песимизма и не могу да видим! Цела ова прича је, наравно, измишљена, као и сви ликови.

Сад, како ко протумачи...

Октобарска револуција

Ушли смо у октобар месец. Биће то врео месец, иако је лето прошло. Наша демократска власт решила је да опет проба са одржавањем геј параде. Прошлу су морали да откажу... Једноставно је морало. Али притисак наших слободних медија, бораца за људска права и невладиних организација сада је преовладао. Храбри режим овај пут је решио! Нема више седења на две столице! Ове године неће попустити, нема попуштања хулиганима! Тај проблем мора да се реши, не да се гура под патос! Тако је рекла новинарка у једној истраживачкој емисији! Решили су да 5. октобра покажу да је Србија изашла из мрака и постала део светле породице слободних европских народа, да више нема кршења људских права, нема диктатуре и повлашћених, да је ово уређена и слободна земља! На тај дан, одржаће се Парада Поноса, у којој ће прошетати сви министри наше проевропске Владе, глумци који годинама снимају филмове о толеранцији, филмове који суу против злочина србских шовиниста који су, на крају крајева, и одговорни за све ратове. Шетаће и сви слободно-мислећи новнари, биће припадника разних невладиних организација, људи који годинама успешно пишу против Цркве и патријархалног друштва и који су најзаслунији за то што је та мрачна традиција сведена на минимум и што смо кренули ка светлијој и слободној будућности. Да не дужимо, шетаће сви они који су се коначно обрачунали са мрачном прошлошћу и кренули путем толеранције. Са друге стране биће шачица исфрустрираних лудака. Биће ту навијачи – дивљаци и наркомани. Ништа нису успели у животу и знају да неће успети у уређеној Србији, па зато и не желе да она стане на ноге. Свима њима диригују криминалци којима одговара изолација земље. Биће ту затуцаних фашиста са обријаним главама и некаквим чизметинама. Биће и неких још затуцанијих Православаца који нису схватили да је ово није 13. век него модерно доба.

...........................

Свануо је 4. октобар  малом месту близу Београда. На крају града у старој кући за компјутером седи седамнаестогодишњи Гаврило. Мала соба облепљена је постерима нколико фудбалера, изнад компјутера је србска застава, икона св. Ђорђа и слика Драже Михаиловића. Звони телефон, позвао га је другар да дође до игралишта.

Гаврило живи са мајком. Отац му је погинуо '99.-те на Косову. Живели су сиромашно, често само преживљавали. Гаврило је ишао у школу али је и радио преко лета да заради који динар. Био је велики патриота и видео је и знао све. Стално је причао да ова власт мора да падне и да некад морају да дођу бољи дани. Искрено је веровао у револуцију и за њу се спремао. Био је сигуран да је 5. октобар дан кад ће се срушити власт. Мора да се изађе тај дан на улице, свима је рпекипело. Данима је читао на интернету како се сви спремају за тај дан. То му је давало огромно самопоуздање. Статуси, песме о револуцији преплавили су фејсбук. Сигуран је, дошао је дан.

На игралишту га чека најбољи друг са намером да задњи пут покуша да га убеди да не оде за Београд тај дан. Знао је да је то сизифовски посао.

-Брате, ако ти се нешто деси, твоја мајка неће да преживи! Ја не знам како би претрпео да ти се нешто деси!

-Мени сад може да се деси да ме из чиста мира убије неки криминалац! Шта да сам се навукао на дрогу? Јел би то било боље? А то чека осталу децу по Србији! Ући ће у криминал, навући ће се на другу и мајке ће их сакупљати по улици! Све нас то очекује ако не спречимо ово лудило!

-Ма брате, у праву си, али шта ти можеш сам!?

-Да свако размишља као ја, сигурно би успели! Ал сви чекају промне, а неће прстом да мрдну! Промене онда никад неће ни да дођу...

-Брате, молим те, чувај се...-рекао му је на крају разговора, али се у себи плашио да ће управо он први јуришати. Добро га је познавао... Годинама се бес таложи у њему и једном је морало да пукне...

.............

Двадесетдеветогодишњи полицајац Марко управо је примио информацију да из свог провинцијског града мора да крене у Београд да штити геј параду. Са неверицом је у кафани испијао пиво... Не сме да одбије задатак, кући га чека незапослена жена и двогодишња ћеркица. Он их издржава...

Псовао је и педере, и власт, и Еу... Завршио је два факултета али на крају морао да се запосли у полицији. И ту је упао преко везе. Ни веза није могла да среди не оде тог проклетог дана.

.............

Тридесетшестогодишњи Миљан башкари се у стану у центру Београда који су му изнајмили родитељи. Узео им је задње паре за њега. Има четири разреда Гимназије али се преко везе запослио у МУП-у. Много пута је привођен у младости, али га је имућни отац помоћу својих пријатеља увек вадио. Схватио је да је јачи од закона. Сада он треба да спроводи те законе. Мало улизивања и мало више везе довело га је да тог дана предводи жандармерију која ће чекати хулигане близу Храма Св. Саве.

Како се само моћно осећао тог јутра. Обукао униформу, узео пенрек, опасао пиштољ. Данас ће се изнајебати мајке тој дечурлији. Неке од њих је већ пребијао ловећи их по београдским блоковима. Али данас... Врхунац каријере!

........

Свануо је 5. октобар. Гаврило је био код Храма Св. Саве. Нервозан је. Испалили су га четворица из његовог града који су рекли да ''сигурно иду да јебу мајку педерчинама и мурији''. Предомслили су се, а писали су тако зајебане статусе по фејсбуку да би човек помислио да је лично Легија на слободи. Све му се више чинило да је премало људи изашло... Како су сви постали такве кукавице!?

Марко је распоређен под Миљановом командом. Чекали су најопаснију групу која долази од Храма. Марко је плашљиво гледао према тим људима који су се окупљали. Њему се, пак, чинило да их има превише. И разумео их је. Мало га је делило да се и он окрене и јурне заједно са њима. Али не... Мора да заради ту бедну дневницу. У џепу је држао икону Св. Николе и слику своје ћеркице. Не сме да одбије задатак.

Миљан се шетао вртећи пендрек. Трудио се да сложи што зајебанију фацу. Презриво је гледао према групи код Храма. Чекао је кад ће већ једном да крену. Само да осети ту моћ да наређује.

Фантомке се навлаче на главе. Осећа се тензија у ваздуху. Кренуће. Полетело је камење... Полиција је почела да се повлачи. Гаврило је био у првом реду. Није носио фантомку, само мајицу ''Нема предаје''.

Полиција је узвратила... Није много урадила... Миљан је побеснео! Наредио је јуриш! Уплашени погледи испод шлемова сретали су се са сигурним Миљановим погледом. Кренули су! Миљан је остао иза да се дере у празно и да гледа ко се крије. Како се само моћно осећао!

Почело је повлачење демонстраната. Многи су схватили да немају шансе и мудро се увукли у гомилу која се повлачила. Гаврилу је пукло! То је онај тренутак који је морао да се догоди. Кад су и најупорнији почели да беже, он је кренуо напред. На свега пет метара од полиције ухватио је камен, бацио према полицији и кренуо да пробије кордон. Камен који је бацио погодио је право Марка у лице. Марко је пао и изгубио свест. Двојица су га ухватили и брзо одвели до медицинских кола која су се нашла ту близу. Гаврилово пробојање завршило се тиме што се нашао сам и неколико ударца пендрека бацили су га на земљу.

Једанаесторица ухапшених поређани су уз један зид. Међу њима је Гаврило. Већ има доста модрица. Мајица и фармерке су му поцепане. Прибијен уз зид размишља шта га чека. Да ли је прошло оно најгоре?

Не, није... Долази Миљан. Псује им мајку свима редом. Вулгарност псовки досегла је дотле да Гаврило то није могао да трпи. Није више мога да слуша да му један олош псује мајку која га је одхранила и издржавала.

-Кога ти псујеш стоко једна?-било је довољно да се Миљанов бес устреми ка њему... Пребио га је све док Гаврило није изгубио свест и док није хитно превезен у болницу. Остали полицајци су то мирно гледали и псовали мајку осталима. Неки је потегао и пендрек по везаној деци, осокољен храбрим Миљановим потезом.

..........

Свануо је 6. октобар!

Миљан је добио слободно недељу дана да се опорави од свега кроз шта је прошо. Добио је и позамашну цифру. Два дана се није трезнио а остало је потрошио на проститутке. Мењао их је свако вече.

Марко је у коми. Њеогова жена је сваког дана са ћерком испред болнице. Моли Бога да се Марко пробуди. Дете се игра у ходнику болнице, не знајући да са две године може да остане без оца.

Гаврило је у соби поред. Преживео је, иако је остао без много крви. Ипак, остаће непокретан до краја живота. Мајци још нису рекли. Другар је сваки дамн код њега у соби. Лаже је како су код другара на викендици. Нема представу како да јој саопти да поред мртвог мужа, сада мора да види и поломљеног јединца.

Геј парада је одржана. Парада лажних осмеха, лицемерства, наркоманије, секташтва, и осталих европских вредности несметано је прошла градом. Народ је то понижење одабрао да одгледа на телевизији. Старима је за десет година пресела улица, а младима је било значајније да увече оду до дискотеке и сликају се за фејсбук.

Једно насмејано лице са краватом и оделом поносно виче са говорнице:

-5. октобра је победила нормална, толерантна и европска Србија!!!

Не знам... Да ли се после прочитаног текста осећате као победници!?

Све за мајку Србију (или ''Неком рат, неком брат'')

  

Јул, 1991

Врућина... Јутро... Предграђе се буди...

Као да то није онај град у коме сам живео последњих двадесет година! Све је другачије. Гледам безвољне људе како се вуду до продавница у нади да ће доћи до векне хлеба, литра заејтина. Старац од деведесет и кусур година седи полумртав на клупи испред смрдљивог улаза зграде. Нико га и не примећује. Три пензионера држе новине. Расправљају се око политике. Немам више времена да се разврћем. Морам да нађем позајмим паре од неког, жена ми је пред порођајем.

Враћам се кући придвече... Улазим у кућу уморан. Нисам нашао новац. Само ми је тетка дала колевку и неке пелене. Затичем жену уплакану. Мобилисан сам за рат!

Као мач пресекле су ме њене речи! Знала ме је добро! Знала је да ћу се одазавати, да нећу као њен брат да се кријем код рођака на селу. Зато плаче...

Полазим из касарне. Седам у аутобус који ме вози у Хрватску. Хаос око мене. Ништа се не зна. Нико не зна где иде. Знају само да се неће вратити! Њихови скамењени погледи говоре уместо њих. Једна старица плаче на сред пусте касарне. Малопре јој је син отишао претходним аутобусом, а она га није видела. Лелек жена меша се са виком ''официра'' са цигарама у устима који смрде на ракију. Овај необријани, пијани човек треба да буде наследник Војводе Мишића!?

Седим у аутобусу и гледам кроз прозор. Искључио сам се... Мислим о свом животу. Пре десет година исто сам ишао за Хрватску, али са другарима... Пијанчили смо, проводили ноћи будне, најлепше жене су биле са нама... Живели смо! И сада, кад сам одлучио да је крај разузданом животу, решио да оснујем породицу и осим празних флаша оставим нешто иза себе, мене зову да гинем! Боли ме помисао да вероватно нећу видети свог сина. Мајка и отац су одавно под земљом... Захваљујући мом беснилу нису доживели да виде унука. Сада сам хтео то да исправим, али не да се... Нећу дочекати тренутак да ми јаве да ми је рођен син, да попијем са старим другарима у то име... Да пустим сузу када га видим! Не, када се то деси, ћу пунити топ или пуцати на неког.

Јесам ли ја неодговоран? Оставио сам жену саму... Како сам могао? Прејака сиула у мени, необјашњива, није ми дозволила да се не одазовем. Док пролазимо поред неких њива и полако улазимо у Хрватску, сећам се својих храбрих предака. Сећам се да кад год одем на село, деда ми показује слике. Јунаци! Ова је прешао Албанију, овог су убли Бугари, овај је стрељљан после рата... А ја? Да бежим! Не, било би ме срамотра пред њима! Држим у руци икону коју сам понео из дедине куће и храбрим себе.

Слике рата... Пуцам, бежим... Убио сам два човека... Сад се кријем у неком подруму. Малопре је бомба разнела мог пријатеља... Сад смо још тројица у групи... Наш командант једе свињетину и пије ракију... Мој друг му је опалио шамар кад је онако пијан почео да се дере на нас. Глава нам виси о концу, а стално гледамо оне који се крију и који су сигурни. Јуче сам рушио зграде, а данас тај град припада Хрватима. Тако се договорили они са краватама... Они одлучују, а наше је да чучимо по блатњавим рововима и гинемо за њих. Све сам схватио... Ово није рат! Ми нисмо војници! Ми смо само пијуни у рукама великих. Не желим више да се борим. Хоћу само да се вратим кући, да видим сина! Сваке ноћи мислим да ли је имао млеко, хлеб, да ли се она јадница коју сам оставио кући сналази, вероватно гладује. А ја овде ратујем... Верујем у своје идеале, који су ми се сад олупали о главу, сад, кад сам мисло да ћу да их остварим. Пошао сам да стварам Велику Србију, да браним народ... А ја стварам несрећу и рушевине, а браним политичаре! Само хоћу кући...

Кукурузни пут... Враћам се са три друга према тенку... Неки камион нам се приближава. Стаје. Изнемогао од врућине и прегладнео бацам поглед... Шлепер пун телевизора, микроталасних, веш машине и свега осталог из кућа које сам ја рушио!!! Кроз прозор ми се цери обријана глава са наочарима за сунце и ''шкорпионом'' у руци.

-Брате, јел се овамо тера за Вуковар...

-Шта вам је то!? – питам забезекнуто.

-Ево, ослобађамо, ратујемо... – цери ми се у лице.

-Па људи, ми смо овде да би помагали Србима!

-Па и ја сам Србин – искези ми се будала, и рече овом другом да крећу...

Био сам на ивици да пуцам у њега. Човек у рату изгуби компас и може хладнокрвно да убија... Али нисам могао да убијем Србина... А требао сам.

Јутро... Спавамо... Чекали смо овај дан! Данас се враћамо кући. Полазимо у осам сати, заувек напуштамо овај пакао. Док пакујем нешто у ранац и спремам се за полазак, чујем пуцњаву. Не, опет! Нешто експлодира поред нас...

Где сам? Напипавам болнички кревет, отварам очи... Жив сам! Следеће што сам видео ме је пресекло. Ја... немам ноге!!!

2011.

Живим сам... Жена ме је напустила после рата. И имала је право. Сина ретко виђам. Жена се преудала, сад је са неким богатим дрипцем. Неким ко је заслужан за њену и моју несрећу. Сину су узори они двојица из камиона са белом техником...

Крадем дане Богу. Терет сам свима... Сви чекају да умрем, почев од мене самог. Али Бог не да... Ко зна чије грехе испаштам!

********************************

Oвај текст није писан по истинитој причи!

Сличности са судбинама људи које можда знате су намерне! 

Како то мислите!? Православна Србија!?

Пре пет година београдска панк група Директори издала је песму ''Како то мислите''. Песма говори о пропадању моралних вредности код нас. Данашњи човек, а поготову омладина, изложена је многим искушењима која пружа модеран свет. Како им одолети? Да ли је наша Православна Србија сада само прошлост, да ли смо део налазне модерне глобалистичке културе?

У овој земљи већина грађана се изјашњава као Православни. Колико је Православље заиста заступљено у нашим животима. Јесмо ли Православци истински, у души, или само на папиру или на речима? Да ли веру потврђујемо делима или златним крстом око врата, бројаницом око руке? 

Да Православље у Србији губи свој утицај показао ми је претходни Васкршњи пост, а највише последња недеља. Васкрс је нарадоснији хришћански празник, а недеља пре Васкрса најтужнија недеља у години. То је она недеља када свако треба да се посвети духовној страни своје личности, да осим уздржавањем од хране пост потврди и смиреношћу. Велики Петак је најтужнији дан у години када је и најстрожи пост.

Прво што је свима привукло пажњу јесте одлука фудбалског савеза, да се, и поред захтева навијачких група, редовно коло ЈСЛ одигра на Велику Суботу. Већина навијачких група бојкотовала је, као и претходних неколико година, мечеве на тај дан. То је у медијима одмах изазвало коментаре како су навијачи лицемерни, да њихов живот није хришћански,да се свуда у свету тако игра... Када се огласила Црква причало се да Црква не треба да се меша у фудбал... А заправо то се није тек тако приказало навијачима да терају инат. Бојкот утакмица се понавља већ годинама у назад и невероватно је да Савез није хтео да услиши вољу великог броја публике на стадионима! То што су на тај дан одигране утакмице само сведочи да у нашем друштво не постоји православна клима. Осим што се не ради на неколико верских празника, ништа не показује да је ово држава већинског Правосавног становништва.

А какво је заправо то Православно становништво? Да ли је ова земља заиста већински Православна? Осим оваквих иступака тих злих навијача и националистичких организација, мало је још ствари које показују да је ово друштво живи православним животом.Вратићу се на последњу, најтужнију недељу Васкршњег поста. Велики Петак, цео град је пун. Из мени непознатих разлога, сваког Великог петка град се пуни и сви иду у Цркву да пале свеће, а у поноћ да са свећам,а шетају по граду и око Цркве! Ако, тако и треба, питао би ме неко зар ми као Православцу није пуно срце што то видим? Не, није! Као Православца, мене је било СРАМОТА онога што сам тог петка видео! У Цркву су тада ушли сви најгори фенсери и истриповани криминалци, сви који ни једним својим делом не показују да су имало побожни. У Цркву су ушле дрољетине у минићима, на штиклама, оне које су већ у 14 година имале први секс, а са 15 исти снимиле мобилним телефоном, оне које се сваке вечери ''изватају'' са по два три малопре поменута ''опасна момка''. Паркирала су се испред Цркве бесна кола из којих ће исте вечери да тутњи музика деведесетих. Бабе се гурају и гњече децу која хоће да ставе паре на икону. Нико од њих ни приближно не зна шта се десило на Велики Петак, нити зна да нису пре изласка требали да поједу пљескавицу, али нема везе, сви ту долазе! Заврши се цела та парада по Цркви и багра се разилази. Истим скупим колима возе се до прве дискотеке где ће целу ноћ да трешти музика, да се пије, дува трава... Провод као и сваког осталог петка тек почиње око 12, ништа нису пропустили... Исти ти који су љубили икону сада пуше џоинт, рукава којима су држали свећу сада 'ватају клинку која игра у минићу... Ипак, већина њих кажу да су Православци, носе златне крстове око врата (мода из деведесетих), пет бројаница око руке... А живот им је у супротноси са свим православним начелима.

И онда ја треба да будем срећан што је толико становништва Православно!? Не, мене је срамота!!! Срамота ме је што такви својим понашањем омаловажавају веру, што она због тога не може да се покаже у правом,. Најлепшем светлу.

Зато под хитно треба почети са ДУХОВНИМ ПРОБРАЖАЈЕм становништва, јер у супротном, наша земља не може да опстане. У Србији поново мора да завлада православни систем вредности. Да се уместо Дарвина, у школи учи веронаука. Да се уместо атеистичких лажи деци прича о правим вредностима. Да постану добри Срби и Православци, али у правом смислу те речи. Да се деци објасно зашто улазе у Цркву, да се Богу моле искрено, да воле своју веру, своју земљу, свој народ. Да се преко телевизије не промовиша наказна култура запада, да у 10 година гледају програм за децу а не порно филмове, да уместо ''Секс и Град'', девојчице гледају како се понаша мајка из ''Први пут с оцем на јутрење'', да уместо ''Видимо се у читуљи'' дечацима омиљени филм буде ''Бој на Косову''. Да им узори не буду Јелена Карлеуша или Кнеле, већ Књегиња Милица или Карађорђе. Само са исправним системом вредности наша нација може да опстане.

Док наша омладина не почне да живи Православним животом, овој земљи неће бити боље, па макар се сто власти промениле!

''Није све у сексу, није све у псовкама,

Није све у спорту, алкохолу, дрогама''

Дража, Љотић, Недић - витези, мученици, издајници?

Да истотрију пишу победници србски народ се најбоље уверио после Другог светског рата. Победа анти-србских снага, комуниста, донела је и данас оставила многе недоумице. Многе су решене, а многе идаље стоје у народу.

У другом светском рату, тадашња Краљевина Југославија је водила битку против окупатора. Испоставило се да је значајнија битка била борба националних снага против комунистичког зла. Историја је показала да је комунизам касније нанео нашем народу много више зла него нацизам.

Ко су уствари биле националне снаге?

Три имена која су најзначајнија у Србји у другом светском рату су Дража Михаиловић, Димитрије Љотић и Милан Недић.
Шта их спаја? Спаја их борба против комуниста, борба за Србију, и то што су сва тројица са доласком црвене окупације проглашени за ''издајнике и сараднике окупатора''.

Оно што нас историја није научила и данас нам се обија о главу! Међу националистима и данас постоји раздор на четнике и љотићевце.

Њих тројица су уствари водили одвојену борбу али са истим циљем.

.

Драгољуб Дража Михаиловић био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата, генерал Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини у Другом светском рату. Стрељали су га комунисти 17. јула 1946.

Рођен је у Ивањици 1893. Још није завршио Гимназију, а већ је у Србији почео рат. Дража је учествовао у оба Балканска рата. У Првом светском рату истакао се својом храброшћу и пожртвовањем, често је предлаган за виши чин. Првог дана пробоја Солунског фронта, Дража је унапређен у чин поручника. После рата добио је још неколико медаља за храброст.

Почетак рата дочекао је на положају начелника Оперативног одељења Друге армије Југословенске војске у Сарајеву. После априлског бомбардовања Београда организује прелазак јединица у Србију, а прву борбу имао је са Усташама у Деренти.  Дража 11. маја стиже на Равну Гору где је основао команду Југословенске војске у Отаџбини. Још пре почетка рата стање у Краљевини је било нестабилно. У Хрватској се појачавало про-усташко расположење, а активност комуниста у Србији постајала је све већа. Усташе су прогласили НДХ где су почињена једна од најстрашнијих зверстава у историји човечанства. Комунисти организују своје паравојне формације, и под изговором борбе против окупатора, а уз подршку комунистичког СССР-а, почињу борбу са легалном Краљевом војском. На почетку, Дража је желео да заједно са партизанима ратије против Немаца, али му је врло брзо јасно да је циљ комуниста уствари – реузимање власти, па су тако четници добили још једног, испоставило се највећег, непријатеља. Равногорски покрет није био спреман за грађански рат, нити је био организован ни близу као комунисти. Они су били војнички покрет, а комунисти војно-политички. Док је су начела под којима су се борили партизани била она партијска, Равногорски покрет није имао свој програм. Програм Равногорског покрета је био ослобођење и јединство србског народа.

Комунисти су у почетку имали подршку СССР-а, а четници као легална војска подршку западних савезника (Енглеза и Американаца). Кључ четничког пораза у грађанском рату заправо је била издаја савезника 1944. али исто тако и говор Краља Петра Другог. Преко Радио Лондона, за свој двадесет први рођендан, када су четничке јединице очекивале речи подршке, вероватно најтеже речи стигле су до њих. Краљ је од њих тражио да се прикључе партизанским одредима и да се са њима боре против окупатора. Многи официри ово нису издржали, неки пуцали у радио, неки у себе... Био је то за Дражу тежак ударац, али је наставио са борбама. Послао је следећу депешу: ''Најтежи и најстрашнији удар нанео нам је краљ, чијим смо се именом заклињали. Бог и народ нека му суде.'' Нажалост, уз подршку западних савезника комунисти су успели да стигну до власти, па су заједно са Црвеном Армијом ушле у Београд. Дража Михаиловић је ухапшен и стрељан. Историја не памти такав терор над једном војском као што је био терор комуниста над остацима Краљеве војске. Не постоји тачан број четника који су побијени, а неки, попут Војводе Ђујића избегли су из земље у САД одакле су остали сведоци овог тешког периода наше историје.

Ђенерал Милан Недић, борац у Балканским и Првом светском рату, председник Владе Националног Спаса, спаситељ 500 000 србских живота а на крају анатемисан као издајник и сарадник окупатора.

Милан Недић је рођен у сиромашној породици, живели једно време у Крагујевцу, а касније се преселили у Београд. Уписао је Војну Академију из жеље да служи Краљу, а и због материјалног стања. Са два брата учествовао је у Балканским ратовима. Одрастао је у строго патријархалној и патриотској породици, па је то било и очекивано. Први светски рат затекао га је на положају шефа железничке инспекције у Врховној команди. Имао је задатак да направи план повлачења војске и народа до Грчке. По повратку у Отаџбину добија службу у Загребу. Тада је осетио колико је анти-србско расположење међу Хрватима. После убиства Краља Александра, Недић постаје Министар војске, морнарице и ваздухопловства. Недић је био у лошим односима са тадашњим председником владе Драгишом Цветковићем, што је касније резултирало оставком. Одбио је да 1940. пошаље војску на југ, и истакао да је морал војске у јако лошем стању и да су потпали под утицај комуниста, који су војску подбадали против Краља.

Оно што је уследило били су најтежи дани како за  цео србски народ, тако и за Милана Недића лично. После смрти сина јединца, његове жене и детета, потпуно се повукао и није излазио из куће. Комесарска управа је поднела оставку, а избор за председника Владе пао је на – Милана Недића. Недић није желео да прихвати тај задатак и поред молби са свих страна. Пресудила је упорност његовог брата Божидара који га је на коленима молио да се прихвати дужности. Милан недић је тако на себе преузео тешко бреме. Спасавање србских живота од Усташког ножа, али и од немачке војске, а посебно комунистичке најезде. Недић је спасао 500 000 Срба избеглица из НДХ-а, одржавао односе са Немцима и тако спасавао Србе одмазда које су уследиле због комунистичко-четничких напада. После Хитлеровог ултиматума састао се са Дражом Михаиловићем. Ултиматум је био ужасан, јер је претио да ће Србију расподелити Мађари, Хрвати и Бугари. Схватио је колико је опасност ако у Србији завлада комунизам и помагао све покрете који су се борили са црвеним бандама.

Војвода Ђујић сведочи да је Милан Недић помагао Равногорски покрет, и да су Недић и Дража радили заједно:

''Милан Недић је имао тешку улогу. Да је мене неко питао на почетку рата, хоћеш ли са Миланом Недићем, или са Дражом у шуму, ја бих отишо у шуму. Јер у шуми је било лако, ми смо били своји господари, а у Београду се требало клањати пред Немцима, и спашавати Србију да је не раскопају Бугари, Арнаути, Мађари''

Октобра 1944. расформирана је Влада Националног Спаса. Милан Недић је убијен 4. фебруара 1946. тако шт је бачен са прозора. Комунисти су то касније преставили као самоубиство.

Да је знао да ће бити проглашен за издајника доказују речи Милана Недића:

''Лако је за Отаџбину дати живот, то боли свега неколико секунди, али је тешко дати част, то боли и у гробу''.

И заиста, Милан Недић је поред Калабића један од најоклеветанијих Србина овог века. Ипак, остало је сведочење о његовој борби за србски народ и он ће остати упамћен као велики мученик.

''Ђенерал Милан Недић, то је највећи српски син свих времена. Нико и никад није спасао толико живота колико Недић. То је српско сунце које ће у Српству вечито сијати. Недићева душа је била спаситељска, која је српске сузе сушила и лечила тешке српске ране ... Српска мајка, то је био Милан Недић ... Пред његовим ликом нека се поклони сваки поштени Србин и свака Српкиња.''

Чедо Мамула, равногорац

Димитрије Љотић, упамћен као фашиста, а уствари утемељивач Светосавског национализма. Борац у Балканским ратовима, Првом светском рату, оснивач ЈНП ЗБОР, велики Хришћанин и политичар. Остаће упамћен по сјајним говорима и текстовима који и данас представљају штива србских националиста. Сарађивао са Немцима у Другом светском рату, али не зато што је био фашиста, већ зато што је схватио опасност од комунизма.

Још као као млад се интересовао за Хришћанство и војску, што је касније спојио у једно. Као младић доста пута мењао идеологију, али увек је све посматрао са Хришћанског становишта. Учествовао у оба Балканска рата, а онда отпутовао на службовање у Париз. Када се вратио на одмор, у Србији је почео Први светски рат, гдее је и сам узео учешће. По завршетку рата ушао је у политику. Основао је ЈНП ЗБОР 1935. Септембра 1941. основао је Добровољачки покрет – СДК. СДК се борио против комуниста. Најчвршћи отпор пружили су у Црној Гори где су ратовали заједно са Ђуришићевим четницима. Иако су се доста пута борили и против Дражиних равногораца, крајем рата су се заједно повлачили у Словенију, где је Љотић планирао да оснује анти-комунистички фронт.

Војвода Ђујић је лепим речима говорио и о Љотићу:

''Ја сам са њим први пут разговарао у Словенији, али тврдим: јесте био велики човек… Знате, да није било Љотића не би било Недића. А да није било Недића, Србство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави.''

Иако су се борили уз подршку Немаца, Љотић није био нациста, већ је мислио да је тај пут бољи за Србију. Борили су се за Краља, иако нису имали подршку Краља. То су правдали тиме да Краљ није у Отаџбини, да Енглези њиме манипулишу и да нема праву слику о стању у земљи. Љотић је и писао Краљу и захтевао да га Радио Лондон не проглашава издајником јер то штети покрету који се бори за Краља. Након повлачења у Словенију, током стварања националног анти комунистичког фронта, када је кренуо на састанак са Патријархом Гаврилом, погинуо је у саобраћајној несрећи. Владика Николај одржао је говор на њеоговој сахрани.

''Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Србству. Он сада припада Небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.''

Дража, Љотић и Недић су три велика мученика. Можда су се борили на различите начине, али је њихова борба била заједничка – то је била борба за Србију. То никад не смемо да заборавимо. Не смемо да понављамо историјске грешке. Не смемо поново да се делимо. Наравно да њихова политика није била иста. Исти је био њихов циљ, а различити путеви којима су до њега желели да дођу.
Зато ни један србски националиста не сме да кеже да је неко од њих тројице издајник. Они су били србски витези. Њихова величина је изашла на површину после њихове смрти! Тада су постали прави мученици! Све те клевете којима су их частили комунисти, наквећи злотвори нашег народа, само доказују да је њихова борба била исравна. Зато морамо да пратимо њихов пут, а не да се раздвајамо.

Оно што њима није успело да остваре је било потпуно јединство у борби против комунистичког и усташког зла. Хоћемо ли да поновимо њихове грешке? Да ли нас је њихов пораз нечему научио? Хоћемо ли дозволити нових 50 година тираније? Не, ми то не смемо да дозволимо, јер овога пута то србски народ не би преживео! А преживео је управо сећањем на Краља Петра, Дражу Михаиловића, Владику Николаја, Милана Недића, Димитрија Љотића, Николу Калабића... Њихова имена су се годинама ћутке изговарала, а сада ми немамо право да их заборавимо!

''Сви сложно, сви заједно, сви у један фронт, ради одбране Србије и србства!''

Демонстранти, хулигани, фашисти, криминалци...

Невероватно је све оно што се задњих дана провлачи кроз медије. Почевши од пресуде за убиство Бриса Татона, преко ‘’демонстрација’’ у арапском свету до избацивања Маје Николић из Двора због ‘’говора мржње’’. На први поглед, не постоји никаква сличност између горе наведеног, али их све повезује извештавање наших демократских медија о томе.
Пресуду за убиство Бриса Татона пропратило је разочарење навијача, патриота, свих нормалних људи у Србији којима медији већ нису испрали мозак, али пре свега породица невино осуђених. Не бих да се понављам, већ сам писао о казни, поредио је са казном за Гњиланску групу... Оно што је занимљиво је како је пропраћена кампања навијача у којој су сви заједно стали у одбрану својих другова. ‘’Званична’’ парола подршке је Истина за Гробаре. Шта она каже? Не оправдава никакво убиство (баш као ни Правда за Уроша), не позива на насиље, само тражи Истину! Ипак, она је у Србији врло тешко достижна. Само траже да народ уместо излизане приче о криминалу у навијачким групама сазна да Стефан неправедно лежи у затвору и поред ДОКАЗА да није био на том месту када је дошло до инцидента, да нико не оравдава убиство, али да није могло 15 људи да убија једног човека и да сви буду одговорни за његову смрт! Само ИСТИНА!!! Да ли је народ чуо истину? Наравно да не! Уместо тога, стигле су у новине поверљиве информације да су се навијачке групе удружиле, потписале пакт, како праве неку нову Црну Руку која ће да збаци легално изабрану, вољену власт, како су се ујединили чак и око неких навијачких евро-интеграција! Свако ко имало објективно прати србску навијачку сцену зна да су се навијачке групе ујединиле увек када је било тешко. Када су шиптарски терористи прогласили независност, први су се уједнили навијачи и покренули многе заједничке акције. Када су похапшени навијачи из различитих група, све су се солидарисале против полицијске репресије. Сви су се ујединили и у кампањи против ножева и оружја на трибинама. Сви су заједно певали и забрањену ‘’Спаси Србију и убиј се, Борисе’’. Зашто је онда сада нешто ново да су се они ујединили и то чак и потписали нешто. Можда су и у Суду оверили документ! Зато је ту ‘’информацију’’ наш државни врх схватио веома озбиљно, чак су се и забринули! А онда се појавио и Мишел Платини који је претио избацивањем Србије из такмичења ако се опнове инциденти, на шта му је наш љубазни Председник одговорио да Србија свим силама креће против шачице хулигана и криминалаца!
Ти навијачи су имали једну од главних улога у протестима поводом Параде Срама 10. октобра. Тада је почела кампања против навијача и националиста. Колико је назива било за ове младе људе револтиране стањем у друштву више је немогуће пребројити. Били су нацисти, клерофашисти, хулигани, дивљаци, убице, криминалци, наркомани, алкохоличари, беспосличари, десничари, малолетни деликвенти... A они су само били незадовољни сиромаштвом, револтирани сталним понижењима Србије и србског народа, хапшењем сваког ко мисли другачије! Неколико месеци после, исто су урадили у Египту, Тунису, Либији... И они су били незадовољни социјалним стањем, незапосленошћу, сиромаштвом... И они су били револтирани диктатуром! Ипак, у чему је разлика? Разлика је у терминима којим су окарактерисани! У Либији су то демонстранти а у Србији - хулигани! А боре се за исто!
А онда се десило нешто што је заиста битније од свега. Не, није нико лизао стопала никоме, нико се није напио и повраћао, већ је пала у заборав прича о разводу Даче и Наташе и сличне јако битне теме за опстанак нашег народа. У Двору је дошло до говора мржње! Певачица Маја Николић је рекла како је националиста и воли свој народ, а не воли Јевреје! Какав скандал! Одакле јој право да воли свој народ? И како сме да мрзи оне који су је бомбардовали? И је ли уопште нормална да узбурка сцену тиме уместо да се лепо појавила без гаћа или да се поватала с неким! То је нешто што треба да интересује наш народ! Због тога људи гледају ове културно-образоне ријалитије! Неће они да слушају нешто о Јеврејима! Ова њена изјава покренула је праву лавину гађења, осуде дискриминације... Логично да је то глупирање само наставак анти-србске пропаганде, забране да волите свој народ! Занимљиво да се нико није огласио када је понижаван србски народ ван институција као што су Двор и Фарма! Када је навијачима (да, опет навијачи) забрањено да оду на гостовање у Нови Пазар (који је идаље у саставу Србије!), о томе нико ниje писао! Када Зукорлић у Србији прича против Светог Саве и још којекакве глупости које вређају већински народ - тужилаштво ћути!
А ти, народе, само настави да гледаш телевизију, да слушаш демагогију и испирање мозга о шачици хулигана! Није то шачица хулигана! То су ваша деца, којима се смучило да вас гледају незапослене, или како цркавате од посла за бедну плату, како састављате крај с крајем, како лудите од силних проблема!
Нису то хулигани! Они су само решили да предузму нешто, уместо да само уз Дневник понављају ‘’Мора народ да узме мотку у руке!’’ Oни су кренули, а на вама је само да их подржите!

Четништво се брани - у кафани!

Шта данас човек у Србији прво помисли када се каже реч ''четник''? У већини случајева – све негативно! А да ли је таквом ставу крива искључиво комунистичка пропаганда која и после ''демократских промена'' не престаје да заглупљује народ сталним понављањем комунистичких филмова препуних лажи, или смо томе донекле криви и сами?

Криви смо сами! И највећи део кривице свако ко себе сматра симпатизером Равногорског покрета треба да преузме на себе! Лош став о четницима није распрострањем само међу ''обичним'' народом, већ и међу великим делом националиста.  

Да се вратимо на кратко питању са почетка текста. Замишљамо човека или момка у кафани, необријан и неуредан, глуп, не уме да састави три реченице, форсира изглед четника из горе поменутих филмова, тврди да је Четник (пазите са каквом лакоћом се данас изговара та велика титула) испијајући литре ракије псује мајку свима!

Од таквог ''четника'' сваког исправног националисту је срамота! Име Драже Михаиловића сада више није синоним за борбу за Краља и Отаџбину, већ за испијање ракије у кафани!

Кренимо редом, где је почетак проблема. Почетак је свакако за време комунизма, када су Четници приказивани као убице и кољачи. Та пропаганда била је изузетно јака и због тога што је сав нормалан домаћински део Србије побијен или протеран, није имао ко да се бори за истину у мраку комунизма. А када се ''упалило светло'', тада је настала ескалација брукања Равне Горе. Све оно што наши противници годинама покушавају да лажима докажу, потврдђено је у несрећним деведесетим. Буђењем националне свести креће и везивање за Четнички покрет. Рат деведесетих био је потпуна анархија, радио је ко шта хоће и све под изговором борбе за Србију! Свака пропалица је тада могла да стави кокарду, пусти браду, узме пушку и крене да убија – не зна кога и не зна зашто. Али битно је да се пљачка, да се пију тоне ракије и све у име Србства и Четништва. Потпуна љага на Равногорски покрет бачена је управо током тог рата. Разни криминалци су убијали и пљачкали под тим изговором, све везивајући се за Дражу и његов покрет. Свако је тада могао да буде Четник! Управо оно што је комунистичка пропаганда покушавала да покаже, Срби су сами доказали својим понашањем за време рата. Сигурно да више од половине Срба са кокардама није знало да наброји ни једног четничког војводу, али су зато мислили да ће уливати срах у кости својим варварским изгледом и понашањем. Тако су урадили управо оно што иде на руку свим, не само комунистима, већ и осталим противницима Србије и Краља. Те последице ми осећамо данас. Далеко од тога да последице нису остале. После рата, уследила је економска, политичка, али пре свега морална пропаст наше земље. Пораст криминала довео је до тога да деци узор постану пробисвети и најгори шљам, који је на туђој муци током рата добро зарадио, у име србства и четништва, наравно. Не треба много описивати тај свет, сви добро памте филм Ране и слику тадашњег идола деце. Трагично је да су се и такви везивали за Четнике! Дизел култура – потпуно супротна србској традицији и Православљу, што је основа Четничког покрета – доживела је своју експанзију у нашој земљи. Дошле су и ''промене'', али се заправо ништа није променило! Дизел култура остала је популарна. Телевизија је и данас препуна турбо-фолка, Цеца пуни Маракану, а ''хитови'' голодупастих певаљки дискотеке. 

Четнички покрет наставља да се блати. Не зна се са које стране више. Неки нови клинци су стигли, истриповани репери сада глуме гангстере, али су, замислите, и они велики Срби! Самозвани Четници идаље постоје. Сви они се пале на криминал, а у телефону поред Дражине обавезно држе слике Аркана. Немају појма ко је Павле Ђуришић, не знају за шта се тачно Дража борио, мисле да је Калабић издао Дражу, нису прочитали не једну књигу, једва завршавају разреде, али су и они Четници! Благу представу немају шта је то урадио Ратко Младић, али држе у телефону песму ''Сребреница, место моје драго...''. Слушају песме типа ''ја одем на Косово, убијем, закољем Шиптаре'' али никад нису ни помислили да ураде нешто за Србију. У Цркву одлазе два пута годишње, али се представљају као велики верници! Имају по неколико бројаница на руци којом ће у дискотеци да пипају сваку курву која прође у минићу. Далеко од тога да баш тачно знају нешто о вери, током наjстроже недеље поста ће да ждеру борек, а увече да се олеше од алкохола. На Бадњи дан ће да оду по Бадњак, али не знају тачно зашто се то дрво сече. Прекрстиће се и потом пинути ракију, а за после следећих неколико гутљаја ракије заборавиће шта траже у шуми! Такви се представљају као Православци, а уствари показују како не сме да се понаша један Православац. Можда ће на позадину телефона да ставе четнички грб, али неки деформисани, обавезно са пушкама или ножевима. Не знају да наброје ни тројицу Немањића, али ће се на ЈуТубу напушававати са Усташама, на песмама Секе Алексић. Од четничких песама знају Од Тополе, али прва три стиха, ко бре да памти она силна имена!? Иду у Гучу, то је, бре, права Србија! Пијани идиоти се ваљају по земљи огрнути србским заставама, док курвештије у минићима играју око њих. И тако се не трезне три дана! Прави Срби! Који си ти Србин ако ниси био у Гучи!? Онда тамо купе неки од сувенира, качкет са тробојком на коме пише Гуча, па где ћеш боље да покажеш да си Србенда него да цело лето то носиш кроз град. А статуси на фејсбуку? Па ниси прави Србин ако се не учланиш у ову групу! А највише помажеш Србији кад докажеш да Срба има више од албанаца, једним кликом на ''свиђа ми се''. А онда те тагују на неку четничку слику, а ти одеш и напишеш ''tnx za tag’’. А онда напишеш статус о томе како да је Аркан жив не би било Шиптара! Немаш баш ни представу како би то Аркан урадио, али нема ни везе! Није ти пало на памет да пошаљеш поруку за народну кухињу на Косову, јесте, да трошиш кредит са којим можеш да муваш женске, или гласаш на Фарми! Обавезно на профилу имаш слику марихуане, а после ње следи Дражина слика. На католичку Нову годину ти си мртав пијан, нема везе што то није по нашем календару и што је усред поста! Битно да се ти надуваш и напијеш, можда и смуваш коју девојку! Наравно, пијан си и на Србску Нову годину, па то је права Нова година, тад и треба да будеш пијан, зар не?  

То вам је отприлике један данашњи Четник, Србенда! И он такав себи даје назив Четник, за шта је пре требала храброст! Од Балканских ратова, до 1945. Четници су одувек били часни људи, борци за Краља и Отаџбину! И сада их овакви брукају!

Наравно, ту је и већ чувене Равна Гора, некада Светилиште, а сада вашар! Стриптизета која уз турске мелодије игра пред пијаном масом брадатих сподоба сада замењује црквена звона и молитву да се коначно изборимо за Истину, Правду и Србију!

Због таквих поступака појединаца, баца се љага на стогодишњу историју Четничког покрета. Због таквих, прави и искрени националисти и Православци беже од Четничког покрета. Јер, ко ће вас, правог националисту, када обучете мајицу са Дражином сликом, разликовати од неког наркомана, алкохоличара и идиота који нема ни трећи степен средње школе!? 

Ово је тужна слика реалности данашњег србског национализма! Овакви људи бацају љагу на целокупну националну борбу и обезвређују искрену борбу правих националиста. Ипак, ни велики број идиота, ни премали број правих и искрених националиста, не може утицати на исправност и величину саме идеје национализма, која ће вечно бити велика и света, па макар не било никог ко би је спроводио у дело.

Да је Србин погин'о све би болео курац!

Невероватна скандалозна пресуда нашег ''правосуђа'' нанела ме је на то да се сетим Кимијеве изјаве на Фоксу: ''Наше правосуђе је толико добро да бих више волео да ме одведу у Уганду да ми суде, да их ништа не разумем и да ми само кажу пресуду, него овде!''
Пресуда за убиство Бриса Татона још једна је у низу србских срамоћења... Нико пре свега, не оправдава убиство, али, да ли један француски живот вреди 15 србских?

Прво, кодекс навијача је да у тучи када некога победиш, када више не може да се брани, да га не убијеш него да га пустиш. Узмеш му шал, мајицу, неки трофеј и то је довољно! Наравно да је погрешно то што су убили Татона, и нико и не оравдава убиство!

Е сад, задњих година навијачка сцена пропада због неколико убистава. Било је ракета (Аца Радовић), ножева (Бојан Мајић) па на крају и пиштоња (Дјан Димитријевић). Та црна серија је изазвала велико гађење код правих навијача, дошло је до акција, парола против оружја.

Оно што је занимљиво да Димитријевићу нико није палио свеће по центру града, није било никквог сажаљевања, већ су се понашали у стилу ''ко га јебе, добио шта је тражио''!

Е, онда је то добио један странац! Рекох горе, погрешно! Али, поента је око целе приче коју су медији раширили, која је ишла од тога да су хиљаде ментола палили свеће једном хулигану (али странцу!), до високе политике, Тадић се (замислите) извињавао! Прича је напумпавана и напумпавана! Снимљен Инсајдер, причало се о убицама...

А онда је дошло суђење и скандалозна пресуда од 240 година!
Сад ће рећи: ''И ако је претерано – треба! То су криминалци!''
Прво, убиство може да почини ЈЕДАН човек! Не њих дванаест! Ко још памти да је неки ненавијач за убиство из користољубља, за силовање и сл. добио 35 година???
Јасно је да су ове казне само због тога што је убијен један странац! И где је ту правда!? Где је правда за убијене Србе? Ко је палио свеће за Србе које су Французи убијали током бомбардовања? Ко ће се извинити родитељима Милице Ракић? Најкрвавије злочиначке групе из ОВК не добијају оволико! Из Хага ослобађају највеће србске џелате! А ми, Срби, сада ћемо да одобравамо ове силне године које наша браћа треба да проведу у затвору, а за шта?
Не сумњиво, неко је крив за убиство! Али нису њих петнаест! Они су на овом суђењу убили петнаест људи! Петнаест људи је осуђено на 240 година, а да ни за једног од њих НЕ ПОСТОЈИ доказ да су убице! Али битно је улизивати се Западу! Истом Западу који годинама жмури на шиптарске злочине на Косову!

Можда ћете рећи ''Овим ће заплашити навијаче!'' А чиме ће заплашити полицију?
Зашто убица Ђорђа Зарића није добио 35 година? Ко је убио Ранка Панића? Колико ће добити монструм-полицајац који је ножем секао малолетног навијача Рада?

ДА ЛИ СУ ЊИХОВИ ЖИВОТИ МАЊЕ ВРЕДНИ!

Нацизам = комунизам

Међу првим вестима 29. новембра ишао је прилог о томе како је неки човек за своју крсну славу узео ни мање ни више него – Титовдан! 

Да пустимо по страни све оно што је ту говорио, величање титовог времена и остале смејурије, као и колико се слажу крсна слава и Тити, да све сагледамо мало дубље.

Шта би, на пример, било ако би ја сад за своју крсну славу узео Хитлера? Шта би било када би 20. априла уз Хитлерову слику славио његов рођендан, све медијски пропраћено?

Ево шта би било: сутрадан би гракнуле све ''невладине организације'' и ''антифа'' и био бих ухапшен!
Шта нам то говори?

Прво, да су вечина НВО и антифа прекривени комунисти, а друго колико је наш закон нелогичан!

Ако се сви сложимо да је нацизам злочиначка идеологија, да је Хитлер био убица и да он свакако није неко коме један Србин треба да се диви, зашто онда све то исто н важи и за Тита и комунисте?

Наша историја показује да је за србску нацију, заправо, много већи злочин – комунизам!

Педесет година тираније као да се наставља, као да није ни прекидано.

Пре свега, народу је већ усађена прича о Партизанима као ослободиоцима и Четницима као убицама, кољачима и издајицама. Последица те пропаганде је да и данас можете чути у народу речи типа: Какав си ко неки Четник (у негативном контексту, наравно). У Историји стоји да су се за ослобођење борили и Четници и Партизани, али, да ли је такво објашњење тачно? Наравно да не! Једина легална војска у том рату јесу били Четници. Када је почео рат, држава се звала Краљевина Југославија. Стање у земљи је већ било довољно уздрмано, али власт је идаље имао Краљ. Његова војска може да буде једина званична. Војска која се окупи око једне полиичке партије, помогнута од стране друге државе, борећи се не за своју земљу већ за своју идеологију и ротив Краљеве војске може да буде само – издајничка!

Против кога су се заправо борили ти ''ослободиоци''? Да је њихов интерес заиста био борба против окупатора, зашто су се онда одвојили од Четника, који су се већ борили са Немцима? Њихов интерес је заправо била ''револуција''!

Неоспорно је да су се борили и против Немаца, и сама идеологија комунизма је у основи била анти-фашистичка, али пре свега окупација је била борба против Четника. Да је Дража то раније схватио, можда не би било ни издаје од сталне саботаже од стране комуниста док су се борили заједно, а ни напада на Ужице.

Да је комунистички циљ у Другом светском рату била борба против Четника, односно касније преузимање власти, показују више докумената, од којих ћу издвојити један од њих која је најупечатљивија:

''Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше операције морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога.'' – Титова критика једне партизанске јединице после борбе са Арнаутима.

Зар по овом документу није јасно да је основни циљ комуниста био икључиво долазак на власт. Нажалост, после низа дешавања, која сада нису тема, успели су у томе.

Шта се догодило после тога?

Немилосрдни прогон свих политичких противника, а пре свега Четника, до коначног хватања Генерала Југословенске војске у отаџбини, Драгољуба Михаиловића.

Какав је био став комуниста о новој држави коју су планирали да створе, и положају Срба у њој, види се по следећој његовој реченици:

''Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали.''

Његови саборци доследно су у дело спроводили његове речи. Убиства и зверства која су чинили према србском становништву нису виђена у ближој историји. ''Ослободиоци'' су тада извршили највише убиства у тако кратком периоду можда у целој србској историји. Број убијених и данас није познат. По америчким документима тај број у Београду је између 13 000 и 30 000 људи. Владина комисија прошле године је саопштила да је дошла до податка од више од 18 000 убијених ''противника револуције и раднога народа''. Многи четнички официри, када им је било јасно да је рат изгубљен, пресудили су сами себи, да не би пали у канџе ових звери. Комунисти данас, што је најстрашније, убиства после рата правдају тиме да су морали да заведу ред у држави, због могућности напада од стране СССР-а! Објасните то онима који су остали без очева, онима чије породице и дан-данас не могу да сперу љагу издајника које сте им ви нанели, породицама часних официра који су бранили своју заклетву Краљу, чије сте породице годинама после тога малтретрали и понижавали, а чију сте децу слали у логоре за време рата.

Још један од терора комунизма јесте уништење села. Правим србским домаћинима, који су муком стицали пре рата, комунисти су узели све! Пословица ''Неком рат неком брат'' потврђена је после овог рата. Највећи предратни шљам увукао се у куће и на имања србских домаћина. Национализовали су, све под тешком демагогијом, причајучи о некаквој предратној буржоазији! Као што каже Владика Николај Велимировић, једнакост у достигли тако што су велике спустили на ниво малих. Права господска елита потпуно је уништена. Неки су убијени, а неки су, попут Јована Дучића, преко океана слали тужне поруке србском народу, сада под новом окупацијом.

Пропаганда и беспрекорно испирање мозга били су најјачи првих послератних година. Пошто је уништен бастион србства – село, потребно је било уништити и оно друго што је србску нацију одржало – Цркву. Осим почетног одузимања манастирских имовина и убијања свешттеника, комунизам је терор наставио и потпуном забраном Србима да исповедају своју веру. Питајте било кога који је за време комунизма живео у граду да ли је смео да оде на Литургију, прослави славу? Свако ће вам дати исти одговор. Мој отац је у школи кажњен јер је славио свој рођендан, који се пада на Светог Николу. Просветни радници који би се дрзнули да обележе неки верски празник били би истерани са посла. Једино је село донекле остало одбрањено. Тамо су и за време најцрњех мрака светлеле иконе и слике Краља.

Доста сам написао о комунизму, а заправо ни делић нисам описао! А сада, упоредите све то са злочинима нациста према Србима! Педесет година терора, и духовног и физичког, према пет година убистава за време рата.

Рећиће неко, идеологија нацизма је опасна! А зар комунизам није? У њиховој идеологији можда немате написан никакав говор мржње, али они су нам боље од нациста показали шта значи злочин. Зато је за мене комунизам злочиначка идеологија, баш као и нацизам! Термин ''злочиначкија'' не постоји, а да постоји, сигурно би то био комуниза, који нам је нанео много више злочина.

  Зато, ако забрањујете кукасти крст, забраните и петокраку, ако забрањујете Хитлера забраните и Тита. А верујте, када мало боље погледају само историју своје породице, многи ће схватити да их петокрака више угрожава!

Омладина данас

Скоро је у медије изашао податак да су србски средњошколци међу најслабијима на свету!

Да су деца необразована јесте чињеница коју свако може да примети без икаквих истраживања. Не морамо сад да говоримо о успеху, односно оценама. Ево ја вам гарантујем да 90% онох који имају све петице да су пре свега лоши и покварени људи (тј, ако су женске обичне курветине, дволичне, глуме фине девојчице пред професорима и родитељима, а курвају се на све стране, од таквих ми је мука). Ако су то класични штребери, то вам је бубање најобичније, не знају шта уче, и не размишљају о томе. Такви људи немају своје ставове, свој живот, друштво. Оцене и јурњава за њима су им све, па им тако циљ оправдава средства, и тако постају лоши људи!

Њихово образовање су Б92 и ПИНК! Шта деца могу да виде на телевизији?

На ТВ-у у вестима непрекидно о тим хулиганима који су проблем бр. 1 у Србији! У паузи између вести ћете гледати како су се две лезбејке припремале за геј параду, гледаћете Великог брата, где ће се поново окупити сав шљам земље Србије, елита над елитом, курвештије, мајмуни који имају паре да нас купе а у животу нису мотику ухватили. А да, кад смо код мотике, на другој, још елитнијој телевизији, можете да гледате како се исто јавне личности сналазе кад замислите треба да раде, а ви им се дивите јер су први пут у животу узеле тигањ у руку! А кад се то заврши, нећете се досађивати, гледајте ЗВЕЗДЕ ГРАНДА, то је елита над елитом, моћићете да уживате у фасцинантим мелодијама са још лепшим текстовима, голодупасте певаљке са две крпе на себи ће играти, док ће се гошћа у емисији из све снаге трудити да подигне минић, како би сви видели да је случајно заборавила да обуче гаће! ''Курва минић подигне, па прави бизнис године''. Е онда изађите мало до града, имате шта да видите, препуне дискотеке копија оних о којима сам писао, курвице већ у 12 година облаче миниће и иду у дискотеке, за то време причајући шта је писало у данашњем Скандалу! Не знају ко је био Душан Силни, али знају да ли Ана Николић има целулит, и ко је копирао чију хаљину, диве се томе што се неки мајмун напио па је уватио неку фуксу и то пред камером папараца! Више је бре деце плакало кад је убијена горе поменута курвештија Ксенија Пајчин, него кад је умто Патријарх Павле!!!

О каквој то онда деци причамо?

А, да, то није све! Ту је омиљена тема – ФЕЈЗБУК!!! Деца већ у другом разреду праве профил на фејсбуку!!! Имам утисак да живе због фејсбука, све што раде, где год иду треба да се слика, а онда се то избаци на фејсбук, да би ти неко лајковао и бацио неки комент! Дане проводе на фејсбуку, зурећи у екран! Е, бре, како ја кад сам био други, трећи разред, са другаром правио сам кућице у дворишту од цигла са неког порушеног обора, уместо малтера мешали смо блато, јурцали смо се по брдима, ишли по шумама, купали се у реци, правили сплав... Да не причам даље...А шта они раде? Девојчице у 13 година праве 200 различитих што провокативнијих поза (које су видели на сликама певачица) и сликају се да би биле лајковане. Ако су баш толко ружне, направиће шишке, ставити наочаре које прекривају пола лица, и напућити усне! 

Ту је и то фамозно W, sory, pls и остали идиотизми. Скранаве језик и писмо које је неко чувао вековима!

И није ту готово, ту су и они квази-националист квази-четиници! Е ту је велики проблем, и мислим да због таквих многи прави националисти прилазе погрешним опцијама, а беже од четничког покрета! То су идиоти који се ложе на криминал, дрогу, и обавезно филм Ране! Шта ту даље треба рећи? Све је јасно, сви ми познајемо такве ликове!

То је нажалост слика данашње србске омладине! А на ТВ-у то нећете чути, лепше им је да причају о шачици неонациста који дивљају по улицама, навијачким групама иза којих стоје криминалци, да пљују Србију и СПЦ...