Јул, 1991
Врућина... Јутро... Предграђе се буди...
Као да то није онај град у коме сам живео последњих двадесет година! Све је другачије. Гледам безвољне људе како се вуду до продавница у нади да ће доћи до векне хлеба, литра заејтина. Старац од деведесет и кусур година седи полумртав на клупи испред смрдљивог улаза зграде. Нико га и не примећује. Три пензионера држе новине. Расправљају се око политике. Немам више времена да се разврћем. Морам да нађем позајмим паре од неког, жена ми је пред порођајем.
Враћам се кући придвече... Улазим у кућу уморан. Нисам нашао новац. Само ми је тетка дала колевку и неке пелене. Затичем жену уплакану. Мобилисан сам за рат!
Као мач пресекле су ме њене речи! Знала ме је добро! Знала је да ћу се одазавати, да нећу као њен брат да се кријем код рођака на селу. Зато плаче...
Полазим из касарне. Седам у аутобус који ме вози у Хрватску. Хаос око мене. Ништа се не зна. Нико не зна где иде. Знају само да се неће вратити! Њихови скамењени погледи говоре уместо њих. Једна старица плаче на сред пусте касарне. Малопре јој је син отишао претходним аутобусом, а она га није видела. Лелек жена меша се са виком ''официра'' са цигарама у устима који смрде на ракију. Овај необријани, пијани човек треба да буде наследник Војводе Мишића!?
Седим у аутобусу и гледам кроз прозор. Искључио сам се... Мислим о свом животу. Пре десет година исто сам ишао за Хрватску, али са другарима... Пијанчили смо, проводили ноћи будне, најлепше жене су биле са нама... Живели смо! И сада, кад сам одлучио да је крај разузданом животу, решио да оснујем породицу и осим празних флаша оставим нешто иза себе, мене зову да гинем! Боли ме помисао да вероватно нећу видети свог сина. Мајка и отац су одавно под земљом... Захваљујући мом беснилу нису доживели да виде унука. Сада сам хтео то да исправим, али не да се... Нећу дочекати тренутак да ми јаве да ми је рођен син, да попијем са старим другарима у то име... Да пустим сузу када га видим! Не, када се то деси, ћу пунити топ или пуцати на неког.
Јесам ли ја неодговоран? Оставио сам жену саму... Како сам могао? Прејака сиула у мени, необјашњива, није ми дозволила да се не одазовем. Док пролазимо поред неких њива и полако улазимо у Хрватску, сећам се својих храбрих предака. Сећам се да кад год одем на село, деда ми показује слике. Јунаци! Ова је прешао Албанију, овог су убли Бугари, овај је стрељљан после рата... А ја? Да бежим! Не, било би ме срамотра пред њима! Држим у руци икону коју сам понео из дедине куће и храбрим себе.
Слике рата... Пуцам, бежим... Убио сам два човека... Сад се кријем у неком подруму. Малопре је бомба разнела мог пријатеља... Сад смо још тројица у групи... Наш командант једе свињетину и пије ракију... Мој друг му је опалио шамар кад је онако пијан почео да се дере на нас. Глава нам виси о концу, а стално гледамо оне који се крију и који су сигурни. Јуче сам рушио зграде, а данас тај град припада Хрватима. Тако се договорили они са краватама... Они одлучују, а наше је да чучимо по блатњавим рововима и гинемо за њих. Све сам схватио... Ово није рат! Ми нисмо војници! Ми смо само пијуни у рукама великих. Не желим више да се борим. Хоћу само да се вратим кући, да видим сина! Сваке ноћи мислим да ли је имао млеко, хлеб, да ли се она јадница коју сам оставио кући сналази, вероватно гладује. А ја овде ратујем... Верујем у своје идеале, који су ми се сад олупали о главу, сад, кад сам мисло да ћу да их остварим. Пошао сам да стварам Велику Србију, да браним народ... А ја стварам несрећу и рушевине, а браним политичаре! Само хоћу кући...
Кукурузни пут... Враћам се са три друга према тенку... Неки камион нам се приближава. Стаје. Изнемогао од врућине и прегладнео бацам поглед... Шлепер пун телевизора, микроталасних, веш машине и свега осталог из кућа које сам ја рушио!!! Кроз прозор ми се цери обријана глава са наочарима за сунце и ''шкорпионом'' у руци.
-Брате, јел се овамо тера за Вуковар...
-Шта вам је то!? – питам забезекнуто.
-Ево, ослобађамо, ратујемо... – цери ми се у лице.
-Па људи, ми смо овде да би помагали Србима!
-Па и ја сам Србин – искези ми се будала, и рече овом другом да крећу...
Био сам на ивици да пуцам у њега. Човек у рату изгуби компас и може хладнокрвно да убија... Али нисам могао да убијем Србина... А требао сам.
Јутро... Спавамо... Чекали смо овај дан! Данас се враћамо кући. Полазимо у осам сати, заувек напуштамо овај пакао. Док пакујем нешто у ранац и спремам се за полазак, чујем пуцњаву. Не, опет! Нешто експлодира поред нас...
Где сам? Напипавам болнички кревет, отварам очи... Жив сам! Следеће што сам видео ме је пресекло. Ја... немам ноге!!!
2011.
Живим сам... Жена ме је напустила после рата. И имала је право. Сина ретко виђам. Жена се преудала, сад је са неким богатим дрипцем. Неким ко је заслужан за њену и моју несрећу. Сину су узори они двојица из камиона са белом техником...
Крадем дане Богу. Терет сам свима... Сви чекају да умрем, почев од мене самог. Али Бог не да... Ко зна чије грехе испаштам!
