''Имам право''

Стална прича о људским правима и заштити истих, заправо је један од извора трагедије данашњег човечанства. Бројна права, могућности да будеш овакакв или онакав заправо су маска која одводи човека у безнађе и зло. Тако у 21. веку сви инсистирају на својим правима и сви имају право да буду шта год хоће, не питајући се ни на тренутак да ли је то што бирају увек добро, већ хистерично насрћу на сваког ко им гуши та силна права да је заостао, ограничен, затупљен... 

Човек је сам по својој природи слободан. За сваки поступак који учини сигурно ће касније одговарати и све што му се дешава последица је његовог ранијег слободног избора. Дакле, само постојање човека значи сталне одабире, човек током читавог живота бира између добра и зла. Постоје људи који зраче врлином, који су до савршенства довели своју спознају добра и зла, и који једноставно и лако препознају све што је зло за човекову душу. Исто тако постоје и они мање искусни, које је увак лако преварити и обманути, који леко наседају на сва зла. Постојала су времена у којима се знало шта значи часно и поштено живети, времена у којима се врлина ценила изнад свега, и свако се трудио да је достигне. Век у коме живимо заправо постао је век толеранције према злу. Стално инсистирање на толеранцији води управо према толеранцији свега што није нормално и природно, према одступању од правих вредности и према оправдавању девијација и болести. Све оно што није нормално постаје друштвено прихватљиво у име прогреса и напретка човечанствва, а свако ко би се супротставио томе етикетира се као ограничен и заостао, као неко ко жели да се врати у мрачно доба у коме нема никаквих права. А управо је реченица ''Имам право'', која је постала обележје модерног времена, заправо погубна по људске душе. На свако ''Грешиш'', млад човек увек може, као робот, изговорити догматско ''Имам право'' и тако се заувек закопати у својим грешкама. Онај ко упозорава на грешке постаће бездушни тиранин који ти не даје никаква права на било шта у животу, који те спречава да живиш како ти желиш, али зато онај ко ти каже да имаш право на све постаје твој велики пријатељ који ти је отворио очи. Тако се помоћу те кобне реченице милиони и милиони деце широм света одлучују да крену лошим путем и оправдавају себе тиме да им модерно време даје сва могућа права. А онај ко те упозорава, ко хоће да те извуче из грешке, њега је већ модерно време окарактерисало као заосталог злочинца који кочи и твој прогрес и прогрес целог човечанства.

Када би се и сваки појединац као и цело човечанство колективно, запитали да ли им баш сва та силна права која су им дата иду на корист, када би се запитали да ли је заправо све што је модерно и прогресивно нужно добро и корисно за човека, можда би схватили да је реченица ''Имам право'' само шарени чамац који те неповратно одвози у реку која завршава водопадом. Да сте само послушали оног досадног старца са обале који вам је говорио да не улазите у тај чамац, можда се и не би тако страшно кајали док вас водопад неповратно баца на дно.

Против модерног фудбала

 ''Бијемо битку за себе, и за фудбал - битку за праве вредности, за традицију, за понос и верност - битку против новца.''

Зашто ''Против модерног фудбала''!?

Сви сте сигурно слушали приче старијих o фудбалу некад и сад. ''Е, то је био фудбал, не ово сад'', ''Некад се играо прави фудбал, играло се из љубави...''. Наравно, све је то тачно. Комерцијализација је учинила своје. Игра се за новац, не за лепоту! Кад сте задњи пут видели дриблинг на који цео стадион одушевљено скаче!? Када сте последњи пут видели волеј!? Да ли сте осим на старим снимцима видели како играч прелази цео терен одједном и дрибла десет играча!? Нисте!? Тешко да ћете видети. Нема више лепоте у фудбалу. Губи се све што је лепо, а преовладава тактика, затварање у казнени простор, игра да се не прими гол. Да ли сте видели децу како јуре по ливадама за лоптом!? Ретко! Погледајте у играонице? Сви седе загледани у компјутере и играју најновији ПЕС. Да ли ФИФА мисли да ускоро прави Светско првенство у игрању игрице!? Хоће ли се фудбал играти, на ''Д', ''С'', стрелице или ногама. Хоће ли уопште постојати трибине на стадионима или ће се утакмице гледати само на ТВ-у!? Изгледа да ФИФА ради на томе!

Некад се заиста играо фудбал... Играо се за раднике, они који раде целе недеље а онда одмор користе да се забаве уз фудбал. Касније се све претворило у једну велику игру, која је окупирала планету. Нема човека који је равнодушан према фудбалу. И наравно, као и у све остало, и у фудбал се уплео новац. Фудбал је данас све мање игра, а све више посао. Милионски трансфери, намештање утакмица, кладионице, трговина играчима, ТВ права, стадиони... Видевши фудбал као одличну шансу да зараде или оперу новац, богаташи почињу са куповином клубова, уплитањем у рад фудбалских савеза, контролом кладионица и фудбаслког тржишта. Око једне предивне игре, сада је настао цео систем послова, у коме се губи сама суштина игре. Губи се спортски дух, поштено и икрено надметање, борба за свој град, крај или државу, и на крају свега, губи се - љубав. Част, понос, традиција, верност, борба, све то нестаје под налетом новца неког азијског милијардера, који је неки вештачки клуб направио на шампиона државе. Уколико се настави овим путем, фудбал ће се потпуно удаљити од своје суштине. Ипак, постоје они који фудбалску игру бране од насртаја новца и модернизације, они који се супротстављају корумпираним управама, манекенима од играча, статичној и позерској публици на трибинамаа, лоповима у фудбалским савезима, они који су трн у оку Система, власти и медија. То су они који живе за свој клуб, који тешко трпе поразе, који скачу и певају деведесет минута, који прелазе километре и километре због једне утакмице, који често више желе победу од самих играча, који остају уз клуб и када прођу сви тренери, чланови управе или играчи. Они су ту и када је добро и када је лоше. То су навијачи. Они се боре против модернизације фудбала, против зла који та модернизација доноси. Они воде последњу битку за опстанак фудбала, навијања, традиције и љубави. Баш због тог отпора они су обележни као највећи непријатељи савеза и управа, против њих се дижу медији и полиција. Лоповима у управама не одговарају навијачи које ће искрено потресати пропаст, распадање и пљачка њиховог клуба. Они не желе инциденте ако виде да њихов тима лоше игра. Не треба им хорда дивљака која ће утрчати у терен после утакмице. Зато све чине да такве отерају, под изговором како због таквих ''нормални људи не могу да иду на утакмице''. Управо такве ''нормалне људе'' они и желе, оне којима је то само поподневна забава, или убијање времена, који због тог клуба неће бити спремни да жртвују ништа, нити ће желети да се буне ако виде да је клуб у распаду. Такву ''цивилизовану публику'', на својим комфорним стадионима имају по Западној Европи. Фудбал више није забава радничке класе, већ привилегија оних који дају стотине евра на карте. На Западу су богати власници већ успели да са својих трибина уклоне навијаче и доведу циркузанте и размажене богаташе. На Истоку то идаље није случај, што због јачег отпора источноевропских нација, што због лошијег социјалног стања.

Светска првенства су већ постали циркуси! На трибинама више не можете видети праве навијаче који ће певати, бодрити репрезентације, већ разне циркузанте који везе са фудбалом немају, са офарбаним лицима, шеширима као цела глава, често и у купаћим костимима. Дошли су ''да се забаве, стекну нова пријатељства...'' Њихов тим је изгубио они се кезе, загрљени са противничким ''навијачима'', одушевљено скачу и машу само када их прикажу на видео биму... Таква публика, не бих да кажем навијачи, одговара ФИФИ, и свим осталим организацијама. Такви ''навијачи'' се неће бунити кад тим пропада, кад лопови праве хаос у њему, неће бити туча, инцидената.

Непрекидни су покушаји да се фудбал отргне из руку навијача. У неким земљама је то успело, надајмо се да у Србији никад неће! Надајмо се да ће увек постојати они који ће се одупирати модернизацији, новцу, корупцији а које ће водити искрена љубав према клупским бојама!