О људима без Идеала

Замислите један  пут. Ако на почетку тог пута себи одредимо циљ, само наше путовање имаће смисао. Борба са препрекама, успони и падови, потешкоће... Кроз све то пролазимо гледајући у циљ до ког треба да стигнемо. Сваку препреку прелазимо знајући да идемо према циљу. Сваки успех прослављамо знајући да смо за корак ближи циљу. Али, замислите да нам током тог пута неко каже да тај циљ не постоји! Да пут не води ничему, само се бесмислено вримо у круг. Прва препрека ће нас сломити, јер нећемо имати воље да је пређемо. И да је пређемо, успех нас неће обрадовати, јер ни он нема неког смисла. Тада би кроз тај пут тумарали тужни, без воље , без осећања среће и испуњености.

Такаву страшну судбину имају људи без Идеала.  Страшно је велиак бројка таквих људи По кафанама и сличним местима се стално могу чути разговори са њима. Колико год да покушавате, вођени искреним намерама да објасните своје Идеје, толико ће они више исмејавати све праве вредности и борбу за њих. Свака борба по њима је бевредна, увек у свему траже нешто лоше, у свему траже материјалну корист. Такво своје размишљање, покушавају да оправдају наметањем чињенице да и остали тако размишљају. Исмејавају Идеале, Истину, Правду и остале праве вреднсти за које се треба борити. За такве људе све је на продају, све је пролазно и не постоје вечне ствари. Увек имају довољно примера и доказа, увек су искуснији и паметнији, увидели су ''истину'' и прошли све. Тешко је причати са таквим људима. Тешко је и гледати њихово подсмевање твојим Идеалима, њихову увереност како вређањем и поништавањем правих вредности мисле да могу да те уздрмају. У свему увек нађу нешто лоше, а порекло тога је зло и празнина у њима самима. По њима, светом влада неправда и свако треба да се сналази за себе. Љубав не постоји или је постојала само некад. Позитивне примере страдања и пожртвовања називају глупостима и испирањем мозга.

Чиме се заправо поносе такви људи? Поносе се својом реланошћу. Тиме што свет виде реално, што нису залуђени некаквим идејама и што све виде онакво какво јесте. За све увек имају одговор. За реч правда они ће наћи неправду, за пример пожртвовања, одговориће са десет примера крађа и превара, за примере љубави, одговориће са десет примера свађа, превара и сукоба. Ипак, то што негативне вредности преовладавају не доказује да позитивне не постоје. Слаби људи прихвате ''реалност'' да свет почива на неправди, а јаки људи покушавају да се против те неправде изборе.

Када вас кроз живот води љубав, ви сте непобедиви. Свака патња има свој смисао, и касније долази до истинске среће, када та патња прође. Колико год тежак пут био, поглед на његов циљ враћа снагу. Тада сваки животни тренутак, свако осећање, добија свој смисао и човек постаје истински испуњен. Његова борба тада има циљ. А када се човек тог циља одрекне, свака патња постаје тешка, а свака срећа претвара се у лажну радост и прекривање своје неиспуњености.

РУЖА

 Неки је човек с љубављу узгајао ружу. Пазио је и бринуо се о њој, заливао је, окопавао и плевио. Пре него што је ружа процветала, док је још била диван пупољак, човек виде да је на стабљици израсло трње. Непријатно се изненади и помисли:
 „Не може предиван цвет да настане из биљке која је оптерећена с тако много оштрог трња?"
 Озловољен том мишљу, човек занемари ружу. Није је више заливао, плевио и чувао од гусеница, па је ружа увела пре него што је процветала.
 Тако је и с многим људима.
 У души сваког човека налази се ружа.
 Бог је усађује у нас приликом рођења међу трње недостатака.
 Многи људи гледајући друге, виде само трње - недостатке.
 Други, свесни својих недостатака очајавају, мислећи да ништа ваљано не могу да ураде или пруже и никада не остварују таленте којима их је Бог обдарио. Они сами не могу да виде ружу у својој души. Неко им други мора помоћи да је пронађу.
 Помозимо људима око себе да надјачају недостатке.
 Ако помогнемо некоме да пронађе ружу у својој души, он ће победити трње.
 И цветаће увек... изнова...


Jутрос док сам се враћао из Цркве размишљао сам о овој причи. Апсолутно је тачна када се гледа према појединцу, али и када се пребаци на читаву нацију.
Нека србски народ буде та ружа. Бог је у њу усадио светосавски дух, али је временом он зарастао у трње, па се та ружа све мање видела. Они који су и хтели да поливају ружу видели су само трње, па се већини чини као узалудан посао да се против њега боре. И тако цвет пропада, окружен све већим трњем.
На нама који знамо да постоји тај цвет је да га негујемо и да се изборимо са трњем које га окружује. То ћемо урадити тако што људима око нас, чије су душе и саме зарасле у трње, помогнемо да се са њим изборе. Тако ћемо скинути трње са ове руже, и светосавски дух ће поново заблистати.

''Косово живи док памтимо да смо Срби...''

Младост жељна реда, рада

Да ли је србска омладина заиста жељна реда и рада, или је ово само део једне идеалистичке песме? Да ли је двадесетогодишњак који се у 4 ујутру враћа из дискотеке и разваљује саобраћајни знак жељан рада? Да ли је петнаестогодишњак који обија трафику жељан реда? Одговор је – да!

Један од кључних проблема нашег друштва јесте незапосленост. Незапосленост првенствено јесте штетна по социјално стање људи, због недостатка прихода, али у томе се крије још један проблем – безнађе које та незапосленост рађа. Омладина врло брзо постаје свесна стања у земљи, корупције, недостатка радних места и потпуног расула. Овакво анархично стање убија вољу већини која не жели да се даље бори, већ се предаје пред прљавштином овог Система. Када виде да је сваки труд узалудан, врло брзо се предају. Многи се тада окрену лакшој страни – лоше стање у земљи им постаје изговор за сопствену неодговорност.

Све оно што не могу да стекну поштеним залагањем, може се достићи на друге начине. Када се труд око школе не исплати, улица вас узима под воје. Генерације деце тако остају препуштене саме себи. Хаос који влада у држави доводи до тога да многи одустају од борбе са њим, и окрећу се бежању од њега. Схватају да нема потребе да се труде и завршавају школу, траже посао, када се у овом хаосу до посла долази преко везе, преко странке или путем мита. Овакво расуло слабим људима врло лако постаје оправдање за сопствену неодговорност. Због тешког материјалног стања, средњошколцима ће постати оправдане ситне крађе, коришћење ''лаких дрога'' оправдава се бегом од суморне стварности. И тако се нижу оправдања и изговори.

Рад ослобађа човека и сваком човеку је преко потребан. Човек може бити здрав само ако је активан. Свети Апостол Павле каже да је ''тело храм Духа Светога'' и због тога га не треба запустити и улењити се. Недостатак активности доводи до лењости, која се константно повећава. Такође, рад ослобађа људе негативне енергије. Свако од нас се понекад наљути, пукне, подивља. Овакве непожељне реакције свакако су блаже ако пре тога исцепамо неколико метара дрва него кад цео дан седимо и играмо игрицу.

Ту се долази до питања са почетка. Момак из почетног питања ломи саобраћајни знак јер нема на шта да истроши своју енергију. Сви имамо енергију коју можемо да потрошимо на нешто корисно, или да је без разлога ''расипамо'' унаоколо. Да је тај младић радио целог дана, увече би изашао с пријатељима, попио пиће и попричао, али би већ у неко нормално време отишао кући да спава. Не би му било до дивљања по граду. Рад коцентрише нашу енергију на неку делатност која има сврху. Овако енергија србске омладине остаје неискоришћена, па је онда користе у међусобним тучама и дивљању по граду. После неког извршеног рада осећамо се испуњеније и боље, него кад се целог дана излежавамо. Док ленствујемо, надолазе нам свакаве мисли, када нам је досадно у стању смо да умислимо свашта и направимо себи проблеме. Када имамо неки посао, тога нема.

Момак који обија трафику касно увече је, исто тако, жељан реда. Да стање није овакво, он би тада учио, знајући да га уз уложени труд чека светлија будућност, а не би у својој безазлености ноћи проводио смуцајући се улицама. Своју снагу би трошио на нешто креативно, а не на туче, дрогу и алкохол.
Свакако да би увек било појединачних случајева, неодговорних и лењих људи, али би их савесно и одговорно друштво тада одбацило. То би било друштво срећних и одговорних људи, људи који знају и цене своје обавезе, уместо потплаћених службеника и нервозних радника запослених преко везе.

''Смрт Свету''

''Смрт Свету'' је прваославни часопис који издају монаси манастира Светог Германа Аљаског, углавном бивши панкери. Монаси Јован и Андреј написали су књигу ''Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна'', која говори о истој тематици као и часопис. Поента је преусмеравање људи, углавном панкера, који углавном у себи имају бунт, да тај бунт преусмере на исправну страну - против света. Оног света који намеће материјализам, себичност, лицемерје, који доноси несрећу и патњу. Када се схвате прави разлози несреће и патње, онда и сва страдања у овом свету имају смисла, јер морамо бити ''мртви за овај свет, да бе наследили вечни.'' Морамо се одрећи свега што намеће модерна цивилизација, свих лажних уживања и задовостава и (не)моралних кодекса. Они који у себи имају тај бунт и револт не треба да га изражавају на погрешне начине, самодеструкцијом, уништавањем себе алкохолом и дрогама, већ да тај бунт усмере на праву страну, и тада ће он добити смисао. Побуна против свега што носи модеран свет, по узору на Христа који је рекао ''Не бојте се, јер ја победих свет''.

Као неко ко се облачи, понаша и слуша панк, апсолутно ми је одговарала ова књига. Сећам се како сам пре имао једну узречицу, када сам гледајући ко све носи крст и бројаницу, говорио: ''Ако су они верници, ја сам сатаниста.'' Стално ме критиују да сам ''хејтер'', да сам против свега, све мрзим, стално имам предрасуде о људима... Оно што ја заиста мрзим јесу управо особине које је данашњи Свет донео људима. Лицемерје, себичност, разврат и неморал, то је оно што заиста мрзим. Не мрзим ја све те људе, већ мрзим њихово понашање, лудовање по дискотекама, неморално понашање... Гади ми се што омладина на тај начин траћи свој живот не схватајући да срљају у пропаст. Све то им је наметнуо Свет, све су то особине које су прихваћене као нормалане у данашњем систему вредности. То је оно против чега се буним.

Када кажем да мрзим овај Свет, не мислим да мрзим што сам овде, нити да мрзим све људе који живе ту, већ мрзим све оно што је тај Свет наметнуо људима неспремним да му се одупру.

Оно што већина панкера или металаца желе је да се разликују од осталих. Кључна грешка се чини у томе што се труде да се разликују по мање битним стварима, а запостављају суштину. Није довољно само другачије се облачити од осталих, излазити на другачија места и слушати другачију музику. Кључно је размишљати и понашати се другачије. Супротставити се кодексима које намеће савремени свет и знати зашто тачно то чините.

Побуна због тога треба да има дубљи смисао. То је побуна против неправде. Али ако је то само побуна када се неправда наноси личо нама, онда је то обичан себичлук. Треба се борити против сваке неправде, која се чини према било коме. Морамо да знамо шта хоћемо и шта је исправно, а не само да знамо против чега смо.

Овакав Свет води људе у пропаст, доноси им несрећу, патњу и бес. Сви имамо своје личне разлоге за што смо бесни или несрећни, шта нам је одузето и шта нас је растужило. Свако има свој разлог за депресију и апатију. Ипак, треба се издићи изнад изговора и супротставити се злу.

Сајт ''Смрт Свету'':

http://deathtotheworld.com/

Књига Деца Апокалипсе:

http://www.prijateljbozji.com/shared/media/books/37/pdf-serb.pdf