Да ли живот има сврху?

Колико ћемо корисних моралних порука извући проучавањем појава Божијег света! (Св. Ава Јустин Ћелијски)

Јесте ли некад имали времена да се загледате мало боље у природу? Јесте ли икад оставили сву журбу, рачуне, послове, телевизију, компјутере и све остале саставне делове модерног живота и погледали око вас, али не у зграде, раскрснице и семафоре, већ природу, онај део који човек још није уништио? Вероватно не, јер зашто би губили време бленући у једно дрво или реку, кад нас очекује толико битних ствари, или кад за то време можемо да играмо игрицу, или прочитамо нешто занимљиво на ''фејсбуку''.
Е, да се савремени човек мало боље загледа у природу и природне појаве око себе и замисли о њима, нашао би одговор на једно од питања које га највише мучи у периоду размишљања између посла и телевизије, питање које му пада на памет у тешким часовима депресије, или усамљености, па на крају, и у тренуцима пред самоубиство. Нашао би одговор на питање да ли његов живот има сврху!
Загледајмо се сад у природу, у оно неукаљано и несискварено, где уместо људских владају Божији закони. Приметићемо како је свака ствар на своме месту. Сваки лист на дрвету има своју сврху, његов облик има своје значење за то дрво, како сваки део дрвета обавља своју функцију и како дрво савршено расте. И то дрво има своју сврху у тој шуми, та шума у целој природи. Свака животиња налази се у свом простору. Никад нисте видели мрава да узима оно што припада пчели и тако спречава опрашивање. Сваки поточић улива се у своју реку, сваки камен у тој реци је на свом месту, и обавља своју дужност. Све је на свом месту, обавља свој посао и не жали се. Никад један лист се није бунио што се налази баш на том месту, нити је због тога престао да упија сунчеве зраке. Нити се једна пчела буни што баш она да узима полен са тог цвета. Све, баш све, од најмањих мрава и осице, до највећег дрвета и најбујније реке има своју сврху.
А онда, видимо човека, најсавршенију творевину Божију, како у свом очајању тврди да његов живот нема сврху! Тада се потеже за алкохолом, дрогом, или на крају, самоубиством. Јели заиста могуће да је живот једног мрава испуњенији и са више сврхе од живота једног човека? Или је само човек превише слаб да испуни своју сврху у овом животу, а тај мрав је пожртвовано и без очајавања испуњује? Нема сумње да постоје људи чији су животи донели много мање користи од живота једног мрава, али то је заиста кривица њих самих. Они су избегли своју улогу у овом свету, пронашли себи изговор и оправдали своје слабости, па су тако њихови бескорисни животи и завршени у патњи и незнању.
Човек је рођењем постављен у одређено време и место, које припада њему. Свако време носи своје последице и дух који влада у њему, и свако место носи заједницу, околину и људе који је сачињавају. Самим доласком на свет, човек постаје нераскидив део своје заједнице и његова судбина постаје несраскидиво повезана са животима осталих људи у његовом окружењу. Његов живот престаје бити само његов, од њега зависи и остатак заједнице. Пре свега, он постаје члан своје породице, преко ње део неког града, део неког народа, а преко тога и део целог човечанства. Његов живот временом постаје неизоставни део живота његове породице, пријатеља, људи са којима је мање или више у контакту. Свака ситуација у којој учествује постаје део вечности и одређује даље судбине осталих људи.
Покушајте сада, после проживљених 15, 20, 30 или више година да свој живот извучете из историје, да замислите шта би било да се ви нисте родили. Наравно да не можете, ни један проценат ствари у вашој породици не би био исти. Погледајте пријатеље које сте током живота стекли. Где би они сад били да није било вас? Колико су битних одлука донели уз вашу помоћ? Колико се људи никад не би упознало да није било вас да их ''спојите''? Сетите се како је на вас у неком преломном животном тренутку утицала нека реченица коју је рекао неки ваш пријатељ, а које се он више и не сећа? Како можете да тврдите да баш неки ваш поступак кога се више и не сећате није одредио даљи ток нечијег живота? Колико наизглед небитних ситница преломе нечије животе! Само једна мала одлука, да ли ћете позвати неког да вечерас изађе са вама, може њему да одреди даљи живот. Можда баш у друштву где сте га позвали упозна будућу супругу? Можда би се у тренутку када сте позвали старог пријатеља да се видите, он спремао да изврши самоубиство, због усамљености? Можда је неки ваш поступак спасао стотине живота, а нисте тога ни свесни! Исто као што ни онај лист није свестан колико баш његово упијање сунчевих зрака одржава целокупни живи свет!
Ваш живот, дакле, има сврху! Не само ваш, већ сваки! Сваки човек је дошао на овај свет са неком сврхом! Може је остварити баш у том времену у које је стављен и баш међу тим људима који га окружују. Зато не треба кукати и тражити изговор у времену или месту рођења. ''Био бих ја храбар да сам рођен у време Цара Душана, била бих верна и поштена да сам рођена у неком дугом веку, био бих ја добар мајстор у некој другој земљи, али овде ме нико не цени...'' Све ово само су изговори! Не испуњавање сврхе свог живота најлакше је оравдати ''тешким временом'' или ''тешком ситуацијом у земљи''. Дат нам је овај живот, у оваквом времену какво јесте и међу људима који нас окружују. Ту смо постављени и ту је наш задатак. Бог зна зашто нас је ту поставио, и не можемо ми да одредимо дали би своју сврху боље остварили у неком другом времену, међу другим људима. Бог је способан да процени сваку ситуацију, а ми смо ту само да сагледамо делиће целокупне истине... Према томе, овај живот који нам је дат треба да искористимо и оставимо нешто иза себе, а не да га проедемо у кукању и патњи, јер он нема сврху. Сваки наш дан који проживимо, сваки поиступак има своју сврху и зато је боље да мислимо о томе шта наши поступци остављају за собом.

(Не)васпитање модерног времена

Колико је данашњи систем вредности искривљен и погрешан може се најбоље приметити баш у васпитању деце. Под васпитањем рачуна се не искључиво школа, која представља само један део тога, већ и кућно васпитање, одређивање исправних вредности и правог циља у животу детета. Већ је много пута поновљено да нашу децу васпитавају телевизијске емисије и комппјутер... Ипак, какав је зуаправо однос родитеља према деци, какве им вредности они усађују од најранијих дана? За шта би деца требало да се боре и како да се понашају? Кога им наводе као узоре и какво понашање хвале код своје деце?

Да данашњи свет почива на материјализму, то није ништа ново речено. Ситуација која искрено погађа сваког искреног Православца али и друге верујуће и честите људе широм планете има корен управо у данашњем васпитању и образовању деце. Свако ко јесте или очекује да некад буде родитељ треба да се запита неколико питања:

Да ли је за његово дете битније да буде добар ученик или добар човек?

Да ли његово дете учи због знања и радозналости или због оцена?

Да ли више брине да прехрани и обуче своје дете или о његовом размишању и ставу?

Да ли жели да његово дете заиста буде паметно и образовано или само да се хвали пред људима његовим успехом?

Размишљао сам о овоме гледајући свакодневне ситуације током свог школовања. Схватио сам током свих ових година поражавајућу чињеницу: у великом броју случајева, што је већи успех у школи, што су боље оцене, бољи просек, већа достигнућа и успеси, то је човек лошији!

Никад не треба правдати нерад и неодговорност. Ипак, нешто горе од тога заправо су преамбициозни људи! То су они који у својој тежњи за што бољим успехом или просеком грабе свим средствима, који залепљени успехом и каријером запостављају све праве вредности овог живота. То су они који се на сав глас хвале, чијим се дипломама, успехом и каријером хвали породица по славама и сличним окупљањима, то су они којима се сви диве како су се ''прогурали'' до неке функције, како су они сналажљиви и паметни.

Амбиција, каријера, новац, функције... Колико само људи изгубе душу да би стигли до тога! Колико им само похлепа прекрије све врлине! А где је корен томе?

Корен је у самом почетку, када се инталигенција и воља детета усмере у погрешном правцу. Пошто од знања ''нема леба'', родитељи још на самом почетку школовања саветују деци да трче за оценама, намећу им притисак јер другачије морају да ''успеју'' у животу. А да ли је то заиста успех? Да ли је заиста упех то што пише у сведочанству или индексу? Није! Успех је оно што је човек постао кроз све те године! Успех је знање, успех је врлина, а оцене, диплома и функција су безвредне ако су прва два изгубљена у трци за њима!

Зато децу не треба присиљавати да уче како би сутра ''било нешто од њих''. Добар човек можеш да будеш са било којим успехом. Децу треба усмерити да знање стичу ради самог знања, не због оцена. Тако ће се са деце скинути тежак притисак. Не треба им саветовати да се ''угурају или провуку јер данас не може другачије''. Не треба их прилагођавати поквареном духу времена, нити им најгоре особине представљати за најбоље, само зато што доносе ''успех''. Од њих треба направити добре људе а не добре такмичаре.

А где је ту улога данашњег школства? Оно што школа представља данас бедна је слика оног што би требало појам школе заиста да представља! Уместо пре свега правим вредностима, данашње школство деци усађује управо вредности модерног времена. Данас заиста циљ оправдава средства. Уместо врлина, деца се од првих година школе духовно деградирају. Ђаци не уче због знања већ због оцена, а професори не раде из искрене жеље да деци пренесу знање већ због плате. Школе данас јесу уточиште лицемерја, нерада, корупције, себичности, и као такве деци усађују те особине. Из њих деца излазе као безлична гомила испраних мозгова, постајући нове слуге поквареног Система. Знање је моћ, а школе данас чине све да ту моћ што више отупе. Гасе сваку слободу размишљања, учи се само оно што ти је написано, и пошто напамет у главу утувиш оно што други хоће, добијаш своју оцену због које и јеси ту. Онај мали број који се отргне убрзо постаје етикетиран и одбачен од већине која ову школску игру игра по већ устаљеним правилима. Мало је професора и ђака који то мртво море данашњег образовања покушају да узбуркају и већина прође безуспешно. А ту се опет враћамо на оно са почетка! Хвале вас само ако имате добре оцене, које да би имали морате играти по правилима. У супротном, следи вам одбацивање, јер сте превише раззмишљали својом главом, а хвалиће се онај ко је играо по правилима. Док се такав погрешно усмерен начин васпитања не промени, деца ће се идаље претварати у безличну руљу жељну само новаца и каријера, а људи који желе да исправно допринесу друштву биће спутавани и склањани у страну.

Слободан човек и брз живот

Једног зимског поподнева био сам у шуми изнад града. Стајао сам тако на једном видиковцу, испод кога је био аутопут. Био је хладан дан, падао је снег, тако да нигде у шуми није било ничега осим снегом прекривених стаза и дрвећа. Гледајући призоре око себе, осетио сам се као да се налазим на граници. На граници два света. Један свет био је у шуми, други доле на аутопуту. Замисло сам себе као усамљеног монаха који шета по снегом прекривеној шуми. Шетао сам тим стазама гледајући у савршенство испред себе. Мир и тишина! Призор и осећај тешки за описивање... Осетио сам се слободним!
Погледао сам испод себе. Каква супротност! Довољно је било да направим неколико корака ка видиковцу и већ сам се осетио као на прелазу из раја у пакао. Стотине аутомобила, аутобуса, камиона јурили су аутопутем. Журба, јурњава, свирају једни другима, претичу се... Замисло сам се у њиховој кожи, како журим да одвезем неку робу, причам телефоном, касним на састанак, бројим новац, рачунам... Схватио сам колика је супротност између монаха који слободно корача стазама по шуму, и пословног човека са ташном или лаптопом у руци како жури на састанак. Схватио сам колико је монах који је одбацио сва лажна задовољства овог света срећнији од директора неке фирме. Схватио сам да је једино што људе чини несрећним заправо - брз живот!

Ех, да су и остали могли да буду у прилици као ја, да замисле и виде ову разлику. Да осете срећу на једној и несрећу на другој страни. Када би само могли да у тренуцима највеће журбе, бриге и оптерећености помисле на монаха у шуми, како безбрижно доноси воду из бунара... Кад би само могли да осете слободу! Праву слободу! Размишљао сам шта их у томе спречава. Зашто себе уништавају брзим животом, зашто се трују нездравом храном, цигаретама, енергетским пићима и лековима за смирење? Шта их то вуче да брзо живе, шта им то доноси стресове и патњу. То су наметнути материјални циљеви овога света. Јурњава за новцем, положајима, славом и успехом. Стално размишљање о заради, о куповини, о материјалним стварима. Губитак или недостатак тога доноси патњу. Колико само стресова када се изгуби скупи мобилни телефон! Због комада пластике неко је данима у депресији! Везују се за ствари, за пропадљиво и ломљиво. Успех и положаји наметнути су деци још од најранијих година. Стресови због оцена, брига око уписа на факутете, брига око запослења. Све би урадили само да буду на некој листи. Гутају се лекови за смирење уместо да се смири и размисли, пију се енергетска пића уместо да се одмори. Свет је постао стална јурњава, сви журе, брину и страхују. Зашто? Због пара, одговориће сваки човек. Мора од нечега да се живи, мора да се купи ово или оно. Зашто? На крајње ''зашто'' нико неће наћи одговор. Одговор је да су људи сами тако изабрали. Изабрали су као циљ - материју, предали се њој у службу. Имају сада и новац и положаје и храну, али немају срећу. Живот им пролази у јурњави, у гледању на сат, у састанцима, у вештачком смиривању и буђењу. А онај монах идаље слободно шета својом стазом... Он нема пицу за вечеру, или хамбургер за доручак, није попио виски, не вози се најновијим колима и нема брз интернет, нити тач-скрин телефон... Али он је срећан! А онај човек и поред свега тога не може ни да размисли о томе, јер опет негде касни...
Срећа је у слободи, а слобода у одбацивању материјалних ствари!