Почетком овог Божићњег Поста обрадовала ме је информација да организација Срби за Србе прави велику акцију за помоћ угроженим Србима на Космету. Решио сам да током поста, када и јесте време за суздржавање, одвојим што више пара и на тај начин коначно допринесем борби за опстанак људи на Космету. Наравно, они који су моћнији од мене и који морају да помогну то одавно не чине, али сматрао сам као своју дужност да дам све од себе и скупим што више пара.
Задњих година, све више и више ме погађа трагедија преосталих Срба на Косову. Највише од свега ме боли то што видим и препознајем сву неправду, а немам начин да помогнем и исправим је. Нема горег осећаја од немоћи! Овом акцијом, добио сам прилику да на неки начин смирим себе тиме што дајем допринос и помажем некоме на Косову. Оно што ме додатно погађа је хладан однос власти, као и политичара и остале пребогате ''елите'' према трагедији тих људи. То је, додуше, и очекивано, и годинама уназад потврђено, да су политичари имуни на несрећу народа. Ипак, оно што ме највише погађа је хладнокрвност осталих Срба за страдање и муке њихове браће на Косову!
Гледам, и не могу да верујем у шта смо се претворили! Људи су толико заслепљени својом несрећом, и борбом за своје лично преживљавање, да их туђе страдање више не дотиче. Саосећање према браћи потпуно се изгубило. Знам из прича да су многи људи плакали после пада Книна, гледајући колоне избеглица. Исти ти људи сада хладнокрвно посматрају оног дивљака који скида крст са врха манастира. Брига око економског опстанка убила је и задњу мрву сажаљења код људи. Како да брине о некоме на Косову, кад не зна ни чиме да прехрани рођено дете!?
Ипак, свака прича о тешком материјалном стању, преживљавању пада у воду после ових ''новогодишњих празника''. Исти ти људи који немају да помогну другима, потрошили су по целу плату да прославе нову годину. Не желим сад да причам о томе колико је Срба дало животе јер нису желели да признају туђу веру, да би се сад широм наше земље славила католичка нова година. Нити то што се пада у задњу недељу поста, а већина грађана Србије се изјашњава као Православци. У питању је то – како је прослављена.
Данима пред нову годину, непрекидно сам слушао приче о припреми за ту дуго очекивану ноћ. Колико су пара само дали за проводе по кафанама, дискотекама, колико су потрошили на нову одећу (јер како то да се дочека нова година у хаљини купљеној пре два месеца!?). Колико је само пара те вечери потрошено на алкохол, дрогу, цигарете, храну... Србска омладина, која када треба да се помогне одмах почиње да се превија како нема, те вечери остављала је по целе родитељске плате по кафанама и дискотекама, тржним центрима... Нико од њих притом, није помислио да се за то време неко смрзава на барикадама. Нису помислили да неко дете нема шта да слави, јер је ограђено бодљикавом жицом. Уместо петарди и ватромета, оно често слуша праву пуцњаву, гледа оружје и војску. Док узимају задње паре од родтеља за нову хаљину, ни не помисле да то дете одраста без родитеља.
И ко материјално није у могућности да помогне сиротињи, увек може да помогне лепим речима, погледом, осмехом, подршком... А свако од нас бар једном у месец дана да новац за нешто непотребно. Зашто је било тешко одрећи се једног пива у кафани, једне пакле цигара, кесе чипса? Није било тешко! Када имаш вољу, увек можеш да помогнеш. Оно што је најстрашније, и што ова прича доказује, јесте да Срби немају вољу.
''Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који убијају душу'' – рекао је Господ. Србски народ није само материјално убијен. Да је тако, лако би се опоравио. Свака криза, беспарица је пролазна. Тешко је када народ остане без душе, а то се, нажалост, нама догодило.
И опет се питам, како!? Како су од оних Срба који су без речи остављали животе по албанским планинама, настале ове генерације, којима је најбитнији провод у дискотеци и који би се одрекли предака због једног пакета траве!?
