Блез Паскал - заборављени херој духа

Као факултетску обавезу, почетком овог семестра добио сам задатак да прикажем етику француског филозофа Блеза Паскла. Нисам веровао да ће ме дела овог познатог научника, математичара и физичара толико заинтересовати, јер ко би уопште посумњао да чеовек попут њега може имати тако дубока и мистична размишљања. 

Рекох, Блез Паскал је код нас поптуна непознаница. Тачније, познат је по својим научним достигнућима, али врло мало је познат као велики мислилац, филозоф и теолог. Он је на неки начин предвидео пропаст западног Хришћанства, покушавајући да упозори на недопустиве компромисе и приближавање Цркве људима на потпуно погрешан начин. Уместо да се људи прилагођавају Цркви и њеним правилима, Црква се прилагођавала људима, тако губећи свој смисао. Директна последица тога јесте данашње време, у коме је све допуштено, у коме људи имају право на све. Оглушивши се о Паскалова упозорења, западна Црква је потпуно изгубила свој духовни смисао, поставши оно што је данас, обична световна и политичка институција. На нама је да добро протумачимо оно што је Паскал говорио, погледамо судбину западног Хришћанства и у шта се оно претворило, и да покушамо да спречимо да сутра и наша Православна Црква крене овим путем.

Својим животом, мученичком судбином и непрестаном борбом за Истину, Паскал је заслужио да се о њему говори много више него што је то данас случај.

Сам Паскалов живот јесте у великој повезаности са његовом филозофијом, па је тако да би смо у потпуности разумели неке његове ставове неопходно знати и ток Паскаловог живота.

Паскал је у себи имао две, наизглед противречне природе. Једну рационалистичку, математичку, истраживачку и другу, ирационалну и мистичну. С једне стране је био опседнут науком, егзактиним подацима, истраживањима и експериментима, а с друге стране је имао сањарску и филозофску, побожну и меланхоличну. Како је уопште ујединио у себи ове две природе? Паскал се бавио тим питањем и покушао себи да га објасни математичким и оштроумним духом, који се налазе у човеку, о којима прича у ''Мислима''. Да ли је на крају дошло до цепања у њему самом, и да ли се једној приклонио више него другој? У раном периоду свог живота Паскал је био приклоњен само науци и истраживању. Касније се у њему развила религијска свест, да би у последњој деценији његовог кратког живота она преовладала. Паскал и сам то каже у ''Мислима'', где отворено даје предност науци у моралу испред природних наука: ''Знање о спољним стварима неће ме утешити за незнање о моралу у часу потиштености; али знање о добрим наравима утешиће ме увек за незнање о спољним стварима.''

Паскалов унутрашњи преокрет десио се под притиском живтоних околности. Младост је провео посветивши се науци, иако је било назнака о почецима размишљања о мистичним стварима. После очеве смрти, сестра му се замонашила а он добио ццелокупно наследство. Паскал је тада живео богато, имао слуге а време проводио уз пиће, жене и коцку. Ипак, овакве ствари ни тада нису испуњавале Паскала. Преломан тренутак у његовом животу догодио се када је у једној несрећи умало изгубио живот. Кочије у којима је био пале су преко ивице моста. Паскал је преживео, али се онесвестио од страха. Тада, увидевши колико му је смрт била близу, Паскал се потпуно посветио религији. Тада су и настала два његова дела - Мисли и Писма провинцијалцу.

Паскал је уопштено био јако слабог здравља. Здравствене проблеме имао је од саме младости, рано је оболео од парализе, ходао је помоћу штака, имао тешке главобоље... Јако слабо здравље вероватно је утицало на то да се његов живот јако рано завршио. Пред крај живота се јако тешко разболео, Одбијао је помоћ лекара, тврдећи да је за Хришћанина патња нормално стање, те је зато нерекидно водио аскетски начин живота и поред таквог здравственог стања. Последње дане живота провео је у јаким боловима и примао огромне дозе лекова. После смрти установљено је да је имао и оштећења на мозгу, сматра се од превише јаких умних напрезања.

Његово учење о моралу повезано је са током његовог живота, а такође и неодвојиво од хришћанске религије. У свом делу ''Писма Провинцијалцу'' Паскал се обрачунава са Језуитима, у тада актуелној њиховој препирци са јасенистима. Паскалу је сметао морални релативизам који су Језуити заступали, па их је тако, под маском писама пријатељу из провинције, побијао и раскринкавао њихову истинску намеру. У делу ''Мисли'' после његове смрти састављени су одређени одломци и делови текстова које је Паскал бележио, желевши да од тога напише књигу ''Одбрана хришћанске религије''. Ова два дела показују Паскалов оштар став о моралним питањима.

Проживевши и сам одређени број година у овоземаљским задовољствима, Паскал је схватио да такав живот не може да испуни човека. Човеков живот на земљи неумитно представља патњу, јер се одвојиввши од Бога, човек осудио на патњу овога света. Какво је биће заправо човек? Паскал, чини се, превише песимистички гледа на живот. Човекова несавршеност је огромна и све на овом свету заправо само показује како смо несавршена и бедна бића. Пуно спуштања гордог човека може се пронаћи у Паскаловим ''Мислима''. Велики део ове књиге заправо је сам показатељ ништавности људске природе, који понекад прелази у мизантропију. Паскал је пун осуде према људској гордости. Паскал указује на беду, али у исто време и на величину човекову. Све у нама и око нас одаје нашу немоћ: наше трошно тело, ограниченост нашег разума и наших чула...Бескрајне по својој тежњи, наше способности су ограничене у свом домаку. Колико год тражимо истину, налазимо неизвесност, тражимо срећу, а у овом свету добијамо само патњу и смрт. Главни извор свих заблуда нашег живота је машта и навика. Две варљиве силе које стоје изнад сваког човека и онемогућавају му истину и срећу. Никаква земаљска добра, колико год их стекли, не могу задовољити човека ако не задовоље његову машту. А то се никад не дешава. Машта је незадржива у својим жељама и самим тим неиспуњива. Свој живот одређујемо по навици, а не по истини. По навици постајемо оно што јесмо, бирамо занимања и циљеве. Нико не покушава да сагледа истину, јер је сваки човек и превише охол да би могао да пред собом буде искрен. Чак и најправеднији човек не би сам себи могао да буде праведан судија. Људско самољубље је најјача и неуништива сила у сваком човеку и оно га наводи на свако деловање у овом животу.Одатле произилази лицемерје, једна од главних људских особина, о којој Паскал доста прича. Људи се непрекидно труде да обману друге о својој вредности, тежећи одликовањима и признањима. Једина ствар која спречава људе да спознају своју беду је разонода. Људи се плаше спознања своје беде, па зато и траже забаву, а Паскла то објашњава примерима да у лову на зеца није циљ уловити зеца, већ сам лов за њим. Тако када би неком краљу одмах дали тог зеца, он би био незадовољан. Исти би био и случај са коцкаром, коме би унапред понудили новац који би освојио, он би одмах одбио тај новац. Човек постаје несрећан када је принуђен да мисли о себи, и када му од тога ништа не одвлачи пажњу. Зато стално тражи забаву, јер се плаши спознаје сопствене беде.

Ипак, парадокс човекове природе је што поред своје беде, он има и своју величину. Његова величина налази се у души. Паскал је спојио беду и величину људску као два крака на теразијама. Величина проистиче из беде, а беда из величине. Без једне нема ни друге; ако се један тас од теразија не спушта, други се не може уздићи. Једино оправдање те интелектуалне и моралне беде и величине даје хришћанска догма о праотачком греху - коју наука зове наслеђем. Потпуно решење овог проблема Паскал види у личности Богочовека, Исуса Христа. ''Познавање Бога без познавања своје беде ствара охолост;познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање. Познавање Исуса Христа чини средину, јер у њему налазимо и Бога и своју беду.'' Паскал религијске истине објашњава и доказује на филозофски и рационалан начин. На крају, долази до тога да људи морају да направе избор да ли верују или не верују у Бога. Ту Паскал даје своју чувену опкладу зашто је добро веровати. Ако Бог постоји, ако смо веровали у њега добијамо вечну награду, ако не, вечну казну; док ако не постоји,а ко смо веровали у њега наш губитак је коначан, али коначан је и добитак ако у њега нисмо веровали. Тако Паскал доказује да је једино рационално решење да овоземаљски живот, који је пун несреће и патње, краткотрајних задовољстава која нам касније доносе још вечћу патњу, посветимо вери у Бога као једином решењу.

Паскал је, дакле, био јако строг према људским слабостима. Наравно, сваку критику слабости треба почети од себе. Зато Паскал даје јединствену формулу: ''Треба волети само Бога, а мрзети само себе.'' Мрзети себе, Паскалу значи мрзети све оне малопре наведене људске особине. Човек је грешан, а наш грех је Христос искупио својом крвљу. Баш због тога ми треба да мрзимо све оно што нас чини грешним и одваја од Бога. Бог је једини који нам доноси срећу, а овоземаљске ствари доносе патњу и нама и другима. Читајући Паскала, чини се да он према људима гаји мржњу. Заправо, једино што он мрзи јесте људски грех, и зато се његова филозофија чини јако критична, мрачна и песимистична. 

Овакав Паскалов етички став дубоко се косио са ставом тадашњих језуита, који су пропагирали јако блага морална учења. Критици језуита Паскал је посветио дело Писма провинцијалцу. У овом делу Паскал на ироничан и подсмехљив начин критикује њихова морална начела. Језуити су се водили ''теоријом вероватноће'' која је дозвољавала да нешто учинимо па макар било и најмање вероватно да је то исправно. Ако је прилично вероватно да је то неисправно, а постоји и најмања вероватноћа да је исправно, мирне савести можемо то да учинимо. Језуити су тако, под изговором да је то једини начин да људе привуку Цркви, били јако попустљиви према људском греху, и често оправдавали најгора дела, која Свето Писмо и црквени оци осуђују. Паскал тако износи мноштво смешних случајева и недопустивих оправдања грехова. Сви ови појединачни напади требало је да предоче општу климу распусности до које доводе језуитске максиме и да покажу њихову потпуну супротност са темељним хришћанским начелима. Иза ове невороватне и често противречне попустљивости према људским гресима, доказивао је Паскал, стајао је јединствени и сасвим светован план, један чисто политички циљ: жеља да се придобије што већи број присталица и да се помоћу људских слабости овлада светом. Касније, иронија и хуморни тон све више уступају место огорчењу. Почев од Једанаестог писма, пријатељ из провинције се не помиње, јер Паскал ступа у директну полемику са оцима језуитима. Језуити су Паскалу замерали да критикује и исмева хришћанску религију, и да један Хришћанин не би смео тако подругљиво да се односи према својој религији. На овакве замерке Паскал је доказивао да се он не руга хришћанским начелима, већ онима који их искривљују и лажно представљају, те да их он на тај начин брани. Својим списима Паскал је дао велики допринос борби против језуита у Француској. 

Овакви жестоки обрачуни са језуитима су логична последица Паскалове етике. Његово етичко учење заснива се на ржњи према људским слабостима и љубави према Богу и ономе што је у човеку божанско - души. Паскал је такву своју етику и оправдао личним животом, посвећености Хришћанству, аскетизмом и љубављу према Христу. Свој животни век посветио је сталном истраживању и борби за одбрану Хришћанства. Њему омражен овоземаљски живот напустио је јако рано, оставивиши иза себе достигнућа у науци, али пре свега велике мисли о религији и филозофији. 

Због целокупног његовог живота, учења и достигнућа, као и томе што је у филозофији и религији остао заборављен као неко незанимљив или непожељан, назвао сам Паскала у наслову заборављеним херојем духа. Јер све оно што је Паскал оставио човечанству и у науци и у филозофији јесте херојски и на томе би морали да будемо много захвалнији. Ипак, онај ко је схватио Паскала, наслутио би да он вероватно од људи ништа боље није ни очекивао. Он је свој крст успешно носио, па је сада далеко од овог света који му је донео само бол и патњу, на месту вечне среће!