Понос система

Полако се спушта мрак... Растао сам се са другаром на железничкој и полако се вучем до аутобуске. После целог дана сецања по возовима и натезања са кондуктерима, схватам да треба још само да ухватим вечерњи аутобус и за нешто више од сат времена бићу кући. Поломљен сам од шутки синоћ на свирци, а и клупица на железничкој где сам синоћ спавао је прилично неудобна. Стискам преосталу сићу у џепу. У возу сам прошао добро, па ћу сад да се скрпим и за карту и за лименку пива... Преко ми је потребна та течност после целодневног вуцарања по разним градовима и станицама. Приближавајући се станици, премотавам филм, сећам се свих зајебанција од протеклих неколико дана, размишљам о новим добрим људима које сам упознао... Вредело је да кренем. Не схватам људе који се плаше мало авантуре, све би здраво на готово, и не би никад мењао моје јучерашње спавање на станици са блејањем испред фејсбука целу ноћ... 

Стижем до аутобуске, уморан, знојав и прљав вучем се до шалтера. Али, наравно! Како сам пришао видео сам надркану радницу која закључава врата.

-Можете да ми кажете само за следећи аутобус...

-Затварам! – није хтела ни да ме саслуша...

-Али то вам је минут, само да ми кажете – дерем се већ надрндано...

Није ме удостојила одговора. Носи се и ти, мислио сам у себи... Ако нешто мрзим то су раднице на шалтерима. По цео дан седе, пију литре кафе и пуше тоне дувана, и наравно, дркају се на тебе.

Седам на клупицу, и већ почиње да ме не занима ни кад ни где стиже аутобус... Видим само неки аутобус препун туриста из Београда, кренули су на море, сад имају паузу... Стоје ту већ петнаестак минута. Баш кад сам приметио да ми је батерија на мобилном при крају и ћу морати да смањим са пуштањем музике, видео сам да ми прилази нека мала девјичица. Држећи неку играчку у рукама зурила је у мене, баш као шо већина деце ради. Пришао сам да је помилујем, попричам с њом. Волим децу, још су неискварена и не треба им велики разлог да се насмеју... Пришао сам и помиловао је. Баш када сам хтео да је питам како се зове, видео сам надрндану средњовечну жену, грубо нашминкану и у неком деколтеу како јој прилази, узима за руку и води је на страну. Остао сам са онако испруженом руком, не верујући... Ипак, дешавало ми се то и раније. Људи ме генерално не воле. Моја појава, мартинке, маскирне пантралоне, црна мајица и дуга неопрана коса обично су површне људе лако одбијали од мене. Наставио сам да посматрам ту жену, мислећи да ће детету да одржи лекцију да не прилази више таквим пропалитетима. Ипак, дете је већ нашло нови циљ. Запутило се ка другој клупици, где је седео човек на ког првенствено нисам обратио пажњу. Жена која је малопре умало истргла руку детету, сада је благонаклоно гледала у том правцу. Видео сам човека средњих година, у зајебаном оделу са краватом, ташном у једној и скупим мобилним у другој руци. Завршивши позив, надрндано је нешто прогунђао, кратко помиловао по глави девојчицу и продужио да блене у скупоцену справу. Сјајан призор!

Пола сата касније, аутобус са туристома се упутио даље а на станици смо остали само ја и онај угледни господин. Као да је тек тад обратио пажњу на моје присуство. Наравно да сам ја за њега грађанин другог реда и да нема потребе да дели ваздух са мном, али ето, неки чудан прст судбине нас је спојио, па сад мора да ме гледа све док не дође тај проклети аутобус. Приметио сам да све чешће гледа у мом правцу, да би ми у једном тренутку пришао и сео поред мене.

-Треба око 11 да стигне?

-Шта? – питао сам изненађено.

-Па аутобус, јел и ти њега чекаш, или спаваш овде? – покушао је да буде духовит.

-Да – одговорио сам, не желећи да улазим у конверзацију, што због умора, што сбог тога што су ми овакве особе крајње иритантне. Увек сам мрзео те људе-роботе, са краватама, програмиране да завршавају неке послове, и којима су у глави само цифре, који вечито гледају на сат, и негде журе. Већ сам видео класичног полтрона, који долази из неке буржујске породице, запослио се преко везе, напредовао у фирми и сад се курчи јер има више него што ико може да потроши.

-Јесу ти то мартинке? – урадио је оно што сам најмање хтео, започео разговор.

-Аха...

-Колко си платио?

-Половне су... – рекао сам кратко, не гледајући у њега већ у своје излизане и прашњаве чизме...

-Еее, био сам и ја некад у том фазону! – овом реченицом схватио сам у ком смеру иде цела ова прича. Није ни први ни последњи који ми прича да је све то пролазно триповање и да ће ве то временом да ме прође. Мислим да сам већ знао причу напамет.

-И ја сам био панкер кад сам био твојих година... Ал прође то... Кад одрастеш, схватиш неке ствари...

Није ми се улазило у разговор, само сам хтео да избегнем даљу распараву, али овај са краватом је изгледа хтео супротно...

-Нема леба од тога, веруј ми...

-А зар треба да има?

-Е, тако см и ја мислио. Да је најбитније да се дркаш свима, тераш контру целом свету... Да мислиш да можеш увек да радиш како ти хоћеш! Ал временом схватиш да не иде све баш тако...

-Него како иде? – направио сам се глуп.

-Иде тако да прихватиш неке ствари онакве какве су. Не можеш да их исправиш!

-Које ствари? – наставио сам.

-Које? Да је свет овакав какав је и да можеш да успеш само ако га прихватиш.

-Успеш у чему?

-У животу! Створиш каријеру себи, зарадиш... Јебеш ти то што тераш контру целом свету кад немаш за леба. Веруј ми, ти и твоји другари, можда се сад трипујете, али временом ћете да схватите.

-Да схватимо, шта? – наставио сам са подбадањем кратким питањима.

-Да схватиш да си и превише мали и немоћан да ти промениш нешто. Можеш само да се палиш једно време и онда кад жестоко најебеш, схватиш да није вредно тога. Е бре, милиш ја нисам као ти ишао по свиркама... Е бре, утакмице, демонстрације... Неколико пута хтели да ме приводе! Па који ће ми то! Што кад могу да живим лепо, шта ми сад фали!

-Фали ти понос! – ударио сам директно.

-У па јел се од тога живи!? Кад имам сто педесет хиљада месечно, две куће и један стан у цвентру Београда, кад имам функцију у странци и у предузећу, јел мислиш да ми је де поноса? Ти бре, док се држиш тог измишљеног поноса, докле ћеш да стигнеш!? Док се инатиш свима и тераш своје? Мислиш да ћеш да постигнеш нешто? – већ је појачавао тон.

-Значи треба да пљунем на своје идеале, на оно у шта верујем и да прихватим нешто што мрзим!?

-Па него шта! Мислиш ти ћеш некад да се избориш за те идеале? Оћеш, мојега! Можеш само да прихватиш систем и да му се придружиш или да завршиш као пропалитет!

-Пре ћу да завршим као пропалитет!

-Јаооо, као себе да слушам! И ја сам тако причао! Све исто! Ал после схватиш...

-Ма дај више са тим схватањем! Све ја схватам и све видим! Само што нећу да прихватим то што мислим да је лоше!

-Па тако ћеш и да завршиш! И ја сам деведесетих мислио да ће да се изборимо! Е, бре, петог октобра сам и ја био тамо! Палио скупштину!

-Па си онда решио да тај труд наплатиш? – птао сам иронично...

-Чекај, полако... Свака власт је иста! Свима њима су битне само паре... Не можеш никад да их победиш, једноставно им се придружиш! Ето ти како сам ја, борио се ја против тога, терао своје, ал онда схватиш да не можеш ништа. Не може живот да ти прође тако што се дркаш на све! Мора од нечега да се живи! Отишо сам, учланио се у странку, преко оца сам имао везе и ето га посо, ето их кола... Отац ме до тад није хтео гледа, причао како га брукам свуда. А сад? Више и не живим с њим, своју кућу имам...

-Али онда си се одреко себе?

-И то ме заболе! Кад попијем виски, и променим две жене за вече, много ми и не падне тешко! То ти сад мислиш... Док те први пут не најебеш, тад схватиш неке ствари! Ја сам се извуко, ал мој другар и данас непокретан. Наватала нас полиција да шарамо графите на општину једно вече. Убили нас од батина. Тад сам ја почео да схватам... Тај другар што је остао непокретан, пошо петог октобра на полицију, да вади неког лика што су га пребијали. И ено га сад вози се у колицима. И ја би да сам пошо с њим, а овако возим БМВ – смејао се победнички. – Не иде све баш тако. Поштени увек најебу, мора да научиш да се провлачиш кроз живот. Мораш да гледаш себе, а не да исправљаш правду. Овој земљи неће да буде боље ни стобом ни без тебе. Срање је сад, тако ће и да остане. Паметан то покуша да искористи, а глуп да исправи!

-Значи треба да се одрекнем свега, и нације и вере и другара и породице, да прихватим да служим неки поквареним људима које мрзим из дна душе и који су криви за срање у земљи, да им се смешкам и угађам, само да би зарадио? Е па ја то нећу! Радије ћу цео живот да живим без пребијене паре, али нећу да се одрекнем ни мрвице својих идеала, па макар умро као клошар највећи. Мене ће то више да испуни него тебе кола, жене и зајебана пића...

-Еее, тако сам и ја мисли, ал проћиће те то... – рече утешно.

Већ је било 11 и 20, а аутобус није стизао.

-Изгледа да овај неће да долази?

-Јебем ли га...

-Поремети ми план... Јеби га, идем таксијем... А ти, размисли... Схватићеш једном...

-Нећу! – добацио сам, сасвим сигурно у то што причам... Сад сам само још сигурнији да нећу...

Лего сам на клупицу и гледао у небо... Још једна ноћ на отвореном... бар ћу да спавам на чистом ваздуху...

У близини није било никог, па је аутобуском одзвањала песма са мог моблног:

''...Ал не дам своје ја идеале,

Јешћу снове уместо хлеба,

Ја своју срећу носим са собом,

она је парче слободног неба...''