Манастири Лелић и Ћелије, Храм Светог Саве и Светог Марка

Претходни викенд искористио сам на најбољи могући начин, обишавши четири можда и највећа и најзначајнија србска православна Храма. Прва два били су Црква Светог Марка и Храм Светог Саве у Београду, а после тога недалеко од Ваљева манастире Лелић и Ћелије.

Први по реду, Храм Светог Марка оставио је јак утисак на мене мање као Храм а више због моштију Цара Душана које се у њему налазе. Споља прелеп, изнутра још лепши, одлично осликан и уређен. Наравно, најјачи утисак на мене оставила је фреска изад Душанових моштију, на којој се налазе Цар Душан на престолу, а поред њега царица Јелена и Патријарх Јоаникије, а испод њега млади Урош. Перфектно приказано средњевековно јединство царске породице, као и јединство државе и Цркве. Цар Душан је више него заслужан за то, јер је прогласио србску Цркву Патријаршијом и поставио Јоаникија на њено чело. Био је стварно неописив осећај стајати испред моштију Цара који је био највећи србски владар, који је створио најснажнију србску државу, уређену изнутра и јаку споља, од које су се плашиле многе данас јаче силе. Његове мошти су ту, и гледају у нас, поготово нас националисте, који се данас заклињемо у његово име, гледа на наше поступке и нашу борбу, да ли ће бити достојна његове. Имамо дужност пред његовим моштима да се не предамо у борби за очување србског народа.

Храм Светог Саве сам обишао први пут у животу, јер сам претходно мало долазио у Београд и овај пут сам решио да то исправим. Сигурно да је Свети Сава најважнија личност у историји србског народа, и да заслужује да баш њему у захвалност србски народ подигне овакав прелеп Храм. Као симбол читавог града, вечно ће подсећати Србе на свог духовног Оца, према чијем путу би цео наш народ и требао да се управља. Остаје нада да ће овај Храм када се изгради постати прави симбол нашег народа, где ћемо се убудуће окупљати и славити неке будуће победе, а да ће нам Свети Сава вратити веру да ће њих поново бити.

Обилазак ваљевског краја остаће ми увек у најлепшем сећању. Прелеп крај, занимљиво место за занимљивом историјом, одлично Ваљевско пиво, два манастира у раздаљини од свега неколико километара, значај који манастир Лелић, тј, Владика Николај има за мене...

Као неки туристички водич, дочекао ме је на железничкој другар из локалне навијачке групе (Дивља Телад), па смо колима кренули ка манастирима. Прво смо отишли до Лелића. Споља прелеп манастир са малом црквом. Црква изнутра прелепо осликана, не знам да ли сам довљно реалан или исувише под утиском, али мени сигурно најлепше осликана црква у којој сам био. Сигурно најупадљивија фреска преко целог левог зиде, на којој је насликан Страшни суд, небеска хијерархија окупљена око Бога, и испод змија која вуче са собом грешнике. Добрих пет минута сам са дивљењем гледао ову фреску. Наравно, мошти Владике Николаја налазе се у Храму. Невероватна енергија обузела ме је када сам стао испред мошти човека који је највише утицао на моје размишљање, моје ставове, на цео мој живот. Владика Николај је без икакве конкуренције личност од које сам највише научио, чије су мисли одредиле ток мога живота, утицале на моје философске и религијске погледе. Он ми је давао снагу у најтежим тренуцима, у најдубљим очајањима стајала ми је пред лицем његова слика, пример његове храбрости и пожртвовања а пре свега Љубави према србском народу и Православљу. Осећај који ме је обузимао у тим тренуцима, који нисам сигуран ни колико су трајали, неописив је речима! По изласку из цркве отишли смо до музеја у коме се налазе слике, рукописи, ствари које је Владика Николај оставио иза себе. Јак утисак употпунила је песма остављена будућим генерацијама Срба, и стих који је стајаао изнад његових слика:

„Прогоњен под крстом од града до града,
на издају тешку он никад не приста.
И кад би му срце отворили сада,
нашли би у њему Србију и Христа.”

Из манастира Лелић понео сам прејаке утиске и велику духовну снагу.

(слике из манастира Лелић нису моје, скинуте су са интернета, пошто ја не волим да сликам, а и лоше би слике испалеле мојим телефоном)

Следећи је био манастир Ћелије. Да ми је неко рекао да му опишем Рај, вероватно бих га описао као предео у коме су Ћелије! Опкољен брдима и шумама, реком и пругом, манастир се налази око један километар низбрдо од главног пута. Обишли смо гроб Јустина Ћелијског, који се налази иза цркве. У цркву нисмо могли да уђемо, јер смо закаснили пет минута и ухватили период кад је закључана. Ипак, мени јачи утисак од цркве оставила је прелепа околина  у коме се налази овај манастир. Место где би би растрзани у ужурбани људи данашњице могли да пронађу мир и врате се познању себе и Бога. 

Неописива испуњеност и духовна снага држи ме идаље после посете овим светињама. Поента ове приче јесте да живимо у пребогатој земљи, а да то често уопште не видимо. Ако већ не можемо да оставимо ништа за собом, можемо барем да не запустимо оно што су нам преци оставили!

Молитва за повратак Вере

Ја мислим, Боже, да си ти створио овај свет и све што је створено с њим подарио људима, да то користе, да уживају у плодовима овог света, да уживају у Љубави. Подарио си нам толике лепоте којима требамо током овоземаљског живота да се служимо и толику благодат што ћемо после њега вечно бити с тобом. Ја веројем у Тебе, као Бога Доброте, да ти овај свет ниси створио за патњу, за бол, за мржњу, да овај свети ниси видео као тамницу, већ као дар људима. Шта се то десило у људима па су овај твој дар упропастили, па су од места на коме би требали да живимо створили тамницу, патњу за душе праведника, уместо Радости и Лепоте створили грамзивост, похлепу, разузданост, уместо Љубави створили сујету. Зар је ово Твој дар? Није, сигуран сам! И не кривим тебе! Верујем да ни ти ово ниси желео! Дао си људима слободу, јер праве Љубави нема без Слободе, та узвишена Слобода свему даје смисао, и хвала Ти на њој. Али људи су је злоупотребили, прекројили Твоју вољу и одбацили Твоје дарове. Они су од света који си нам подарио створили пакао, они који Тебе оптужују да нас горе на небу чекаш са паклом створили су га овде на земљи! Има ли већег пакла од света огрезлом у гресима, у људима који су спознали новац пре него што су спознали себе, света где се лицемерје и лаж проглашавају пословним подухватима, где се лоповлук назива политиком и патриотизмом, гсе се праведност сматра глупошћу, где су милиони гладни, где теку сузе родитеља док гледају беду из које не могу да извуку своју децу, где иста та деца од стварности беже у алкохол, наркоманију, криминал, где на сваком кораку влада опасност, где морате ићи наоружани храброшћу или оружјем, где су милиони погрешних путева а онај један исрпаван камуфлиран и сакривен? Шта је пакао ако не сва та патња, сви уздаси, све сузе, сви погубљени, ужаснути, немоћни погледи. Па овим светом потече више људских суза него река које си створио! Где се окренеш свуда је патња, погрешне одлуке, пропаст... Нико више не верује, нико се више не нада... Живе своју патњу, саживели су се са њом. Праведност и жртву заменише за сујету, поштење претворише у преваре, а не својом злом намером, већ из своје немоћи и слабости. Убила их је патња, убио их је овај свет! Верујем, Боже, да га ти ниси створио као тамницу, али људи су га у то претворили.

И много пута ми дође мисао да побегнем од њега. Желим да будем ближе Теби, а даље од људске сујете. Да ли је у праву Светац из Ничеовог ''Заратустре'', што је побегао од људи, и заволео Тебе? Зар мора тако? Зар је исправан његов одговор на Заратустрино ''Ја волим људе'', зар је исправно рећи да баш због тога и треба побећи од њих? Не желим да верујем да јесте, али ме они у то убеђују сваким даном! Хтео сам много пута да кренем, да побегнем од света, негде где ћеш бити само Ти, где ћу моћи у потпуности да Те спознам и заволим, да Ти се у потпуности посветим а да ме у томе не ометају обавезе наметнуте у овом свету. Желео сам да ти отворено тада кажем, поштујем твоју заповест о Љубави према Теби, а о Љубави према људима сам желео, али више не могу! Али то још нисам рекао! Нешто ме спречава у томе...

И у тренуцима највећег очајања и песимизма, када мислим да је више бесмислено покушавати, увек се нађе неко ко ме из тога извуче, неко ко ми да веру. У маси грамзивих, полуделих људи видим један благи поглед мале девојчице, невин и чист. Видим искреност у очима неког дечака на улици. Осетим искреност у загрљају пријатеља, погледу девојке, веру у њиховим речима. Тада ми се врати вера. Вера да ћемо ми сутра изградити наш свет, где неће бити сујете и завости, где нећемо једни друге поткрадати и оговарати, већ ћемо, као и сада стајати храбро један уз другог. Да наше породице неће бити дом свађе и насиља, већ слоге, да деца од њих неће морати да беже и тражити утеху на улици. Верујем да се моје дете неће будити са сузама у очима, већ да ће радосно чекати сваки нови дан. Да ћемо једног дана сви заједно славити нашу Победу, а то ће бити Победа над светом сујете и гразивости, лажи и лицемерја.

Молим те Боже само за то да у сваком таквом тренутку, када сагледам и превише овог света и паднем у очајање због тога, да увек имам бар један разлог да ми се вера врати. Молим те да увек буде ту неко ко ће ми само једним погледом вратити веру у Победу! А Победу ћемо сами изборити, само ако будемо имали довољно вере!