Постоји једна прича о човеку који се давио у води. Био је побожан и очекивао да ће га Бог спасити. Појави се пред њим спасилачки чамац, а он одби помоћ, рекавши како ће га Бог спасити. Још два чамца прођоше, а он одби и њихову помоћ из истог разлога. На крају се удави и изађе пред Бога. Упитао га је зашто му није помогао кад је веровао у њега и чекао његову помоћ. ''Како нисам, јесам ти три пута слао чамац а ти си га одбио?''
Србија је годинама дављеник. Годинама тај дављеник очекује Божију помоћ и избављење. Али, да ли ће она доћи сама од себе, или један Србин мора да се покрене и уради нешто за спас своје земље?
Годинама су Срби у апатији. Ужасно стање у земљи, велика социјална и национална понижења, духовно и морално пропадање нације, довели су до тога да су многи дигли руке од борбе. Десет година по улицама и демонстрацијама биле су узалудне, и многи немају вољу за промене, јер их искуства подучавају другачије. Омладину више занима фејсбук него опстанак земље у којој живе. Већина и планира да је напусти, и оде што даље.
Сви већ годинама понављају исту излизану причу о политици. Сви пљују политичке партије, али сви кад дођу избори поново гласају за њих. Сви су против тога да партије запошљавају људе, али се онда учлане у партију да би добили посао. Сви причају како треба да се изађе на улице, али нико не предузима ништа да се то и деси!
На крају, сви годинама причају да у политику треба да уђу нови, поштени људи.
Е, то се десило!
Двери Српске, покрет који успешно делује више од деценије, одлучио је да изађе на изборе. То је онај чамац са почетка приче! Хоће ли Срби заиста одбити од себе оно што траже и прижељкују читавог живота?
Захваљујући нашим слободним и независним медијима, Двери су идаље медијски маргинализовани. Већина људи и не зна за Двери или мисли да су то неки неонацисти и хулигани. Већина народа мисли исто као и људи из Двери. Многи људи заступају њивове ставове, подржавају њихове идеје, говоре оно што се чује на трибинама Двери, а не знају ни да тај покрет уопште постоји. Многи часни и поштени људи дигли су руке од политике. Многе је политика одвела у пропаст деведесетих. Неслагање са властима одвело их је у затворе или на ратишта. Зато им је данас лакше да ћуте. Многи прихватају ситуацију овакву каква је. Полазе од тога да не могу ништа да промене и губе веру у боље сутра.
И сам већ годинама слушам ''добронамерне'' савете да дигнем руке од борбе, да треба да гледам себе, да до промена неће дођи и да ћу само себи да уништим живот. Све је мање нас који смо спремни да се боримо даље, да се боримо иако немамо никакав лични интерес, иако нам нико не плаћа за нашу борбу, иако је ситуација тешка а изгелди за победу мали. Ипак, ми морамо да дамо све од себе! Ми који верујемо у боље сутра, који не желимо да прихватимо реалност онакву каква је, који не чекамо да нам све падне с неба, већ знамо да морамо сами да се изборимо, ми морамо да покренемо оне успаване, који су се предали, изгубили наду. Није све изгубљено, и не смемо тако да размишљамо! Вера у успех је пола успеха, а вера у неуспех је већ неуспех. Ако не желимо да се покренемо, како да очекујемо промене? Ако прихватамо да нам странке и страначки интереси воде земљу иако знамо да су оне скуп највећег шљама, ако гласамо за оне које не подносимо, учлањујемо се у странке чије програме и не знамо, придружујемо се онима за које знамо да су лопови, и кличемо онима који су нам државу одвели у пропаст, може ли се то онда променити?
Знам да се већина плаши да се подигне у борбу против система. Многи се плаше да не изгубе и оно мало што имају. Како окривити мајку троје деце што је ушла у странку да нађе посао, јер у супротном нема чиме да прехрани децу? Тешко је када завршиш школовање а немаш посао. Ако се одупреш странкама, не учлниш се у неку од њих због посла, прогласе те за неодговорног, јер не бринеш о породици. Погледај свог друга, прошлог месеца се учланио у странку, а сад већ ради! Тако сви одобравају нешто, за шта знају да је негативно. Тешко је донети праву одлуку у ово трешко време, тешко је остати нормалан у свеопштем лудилу, и тешко је веровати у боље када је око тебе само пропаст.
Управо због те успаваности и апатије у народу, задатак нас који верујемо у борбу јесте да их пробудимо и покренемо. Да им отворимо очи и покажемо да има наде. Да им покажемо да постоји неко ко говори оно што они мисле, ко ради оно што они говоре да треба да се ради. Да им својим примером пробудимо веру у боље дане. Да им покажемо да је могуће да се бориш против система, против странака, против лажи, неправде, пљачке... Да им покажемо да идаље постоје људи који су спремни да се жртвују зарад неког вишег циља, који нешто раде без икаквог личног интереса.
Није довољно само дати глас Дверима. ''Нама су потребни борци, а не гласачи, јер само борци остају верни до краја''. Потребни су они који ће по минусу делити по поштанским сандучићима летке који су сами штампали. Који ће из свог џепа организовати акције, којима нико не плаћа да машу заставицама на скуповима, већ сами предузимају акције. Потребни су они који раде због идеала, а не због неке личне користи. Они који ће дати све од себе да придобију још један, десет или педесет гласова за Двери. Они који неће штедити себе да би упознали људе са искреном идејом Двери. Такви људи могу да пробуде овај народ из вишегодишље апатије и незаинтересованости, да им покажу да има наде!
Немамо право да престанемо са борбом и да изгубимо наду! Када нам сутра држава пропадне, када постанемо мањина у сопственој земљи, хоћемо ли моћи да кажемо својој деци да смо дали све од себе? Хоћемо ли смети да погледамо своју децу у очи, да погледамо гробове својих предака, иконе мученика који су дали животе за нас, Светог Саву који је оставио пустињски и монашки живот да би помогао свом народу? Имамо ли ми онда право да одустанемо и мирно гледамо пропаст своје земље?
