Срби на духовној лествици човечанства

Кажу ми како мој народ ништа није допринео Европској култури!? Не, не причам о тренутној материјалистичкој квази-култури Запада, причам о духовном стваралаштву, ономе што остаје у вечности и после нас. Ако смо по бројчано, економски и слично мали народ (а јесмо) ја сам убеђен да смо духовно јаки, да имамо праве великане духа у својој историји и да смо доста допринели европској култури. А зашто се онда сад чини да није тако? То је због нашег односа према таквим људима! Уметност, религија и филозофија. Зар је могуће да су Срби баш толико јадни у тим областима? Не бих рекао! Народ који је дао једног нобеловца и хиљаде песника, који има вероватно више народних песама у својој историји него многи ''славни'' народи, који има опевану целу своју историју, има песме као што су Тамо далеко или Марш на Дрину којима су нама, њиховим прецима, омогућили да осетимо њихову бол, патњу и херојство, народ кроз чије духовно стваралаштво видите његову историју, који данас има светски признате величине у музици које наступају свуда по Европи, тај народ није остварио ништа у уметности? А шта је с религијом? Земља коју је Владика Николај назвао бедемом Хришћанства, чије темеље духовности поставља Свети Сава, земља где не можете неколико километара да прођете а да не видите неки манастир или цркву, која је Православљу дала Немањиће, Светог Кнеза Лазара, Василија Острошког, Петра Цетињског, Аву Јустина, Владику Николаја, Патријарха Павла, такав народ није ништа остварио у религији? А филозофија? Његош, човек који је на поетичан начин разоткривао највеће тајне човечанства, Димитрије Љотић, Драгош Калајић... Свако може да каже да немамо неког класичног филозфа са својим системом, али професори од којих сам научио већину ствари о филозофији мени значе колико и Хегел Европи!

Ето, дакле није тачно да ништа нисмо остварили, али зашто ми онда професор чије мишљење изузетно поштујем каже управо супротно? Због нашег данашњег односа према духовним вредностима! Заборавили смо своје уметнике, ко још чита када деца још у школама стичу навику да читају само оно што је обавезно, а нема професора који би им показао лепоту читања, важнија им је плата од будућих генерација. Под културом данас подразумевамо кич, зато и не схватамо какви уметници живе поред нас! Да, баш ти који причаш како је култура у Србији дотакла дно не знаш кад си задњи пут отишао на концерт, а у твом граду су свирали људи које цени цела Европа! Много ти је 300 динара да даш за карту? Знаш да пљујеш Пинк и понављаш празне приче, а због твоје неактивности пропада култура у твом граду? Кад си задњи пут ушао у позориште, музеј, библиотеку? Ацу Селтика, Николу Врањковића, Којота цени цела Европа, а у нашим градовима не могу да продају сто карата, истим оним људима који су те паре данас оставили у кафићу у центру! Колико квалитетних бендова, али нема за кога. Погледај шта су момци из Београдског Синдиката преко музике учинили за омладину ове земље, колико је клинаца због њихових песама пошло правим путем! Причаш о религији, а колико си манастира обишао? Ту су, свуда око тебе, тврдим да нема града где у пречнику од педесет километра нема неког великог манастира, а колико си их обишао? Не само да ми нећемо оставити ништа после себе, него запуштамо и оно што су нам преци оставили! Знаш ли шта је на тим споменицима које затрпава ђубре? Прошле године је било 200 година од рођења Његоша, колико људи је знало за то? Шта сте урадили поводом тога? Гарантујем да вам је било тешко једну слику да поставите у то име на фејсбуку, не дај Боже нешто више! Осим неких налепница које су ''клеро-фашистичке'' групе лепиле и пар емисија, нисам приметио да је посвећена пажња томе! Онај Горски Вијенац пола средњошколаца није ни прочитало, а и они који јесу не би да им од тога не зависи оцена, срећа па све има у интерпретацијама, не морају да се муче.

Треба да нас је срамота, све нас, све! Ово је само пресек онога што је србски народ оставио током вековног бивствовања на позорници светске историје! А то је и оно што ми својом немарношћу запуштамо и деградирамо! И кад једног дана Хегеоваљ дијалектика стварно прогура србски народ из европске и светске духовне баштине, кад буде могло с правом да се каже да ничиме не доприносимо човечанству, ви ћете бити криви за то, јер сте били довољно лењи да се покренете и урадите нешто од својих живота!

Деца Апокалипсе - Ера папирних гробова

Истинска Побуна манифестује се на разне начине. Много је за овај свет изгубљених, оних који се боре са свим искушењима које он носи, који су одбачени и неприлагођени преварама и лицемерству које влада у њему. Нажалост, бес и побуна који сви ти људи имају често се не усмери у праву страну, па су се многи такви људи одали алкохолизму, дрогама, насиљу, а све у искреној потрази за смислом, у потрази за Богом. Ипак, неки су пронашли прави смисао своје побуне, и своју побуну остварили на разне начине. Монаси Јован и Андреј тако нешто су покренули својом књигом ''Деца Апокалипсе'' и фанзином ''Смрт Свету''. Као бивши панкери, који су спознали смисао побуне коју панк култура носи са собом, они су своју енергију усмерили на побуну против материјалистичког света, против лажних вредности и против свега што уништава људску душу. У младим и изгубљеним људима, који нису имали мотива нити жеља у овом свету, видели су циљ свог деловања. Успели су да велики број панкера и осталих људи из ''андерграунд'' света, које је материјалистички дух САД-а одбацио, приведу познавању Истине. Вратили су веру и смисао тим људима. 

Таквих људи нема само у Америци. Утицај САД-а и њихов лажни систем вредности пребачен је на све делове света. Помодарство, лицемерје, извештаченост, похлепа, овакве особине данас красе људе-роботе модерног света. Под већином таквих људи имате мали број непролагођених, којима се згадио овакав систем и које на свој начин покушавају да остваре побуну. Нешто слично монасима из САД-а, али у складу са духом који влада у нашем народу и са овдашњом ситуацијом, урадили су момци из бенда ''Деца Апокалипсе''. Крајем 2013. избацили су свој први албум ''Ера папирних гробова'', на коме се налази седам песама. Тематика ових песама управо је трагање за смислом, представљање лутања и путева којим хода један млад човек у данашњој Србији. Не задржавају ћи се само на социолошку критику ситуације у земљи, ови момци својим текстовима проникли су у саму суштину погубљености данашње омладине. Иако не директним порукама, ове песме су објасниле духовно стање једног младог човека, сва искушења која му живот носи са собом и све борбе које води. Није ово критика политичког стања, милион пута испричана прича о политичарима, лоповима, тајкунима. Ово је прича о нама! О момцима са улице, о пропалим студентима, о некада добрим девојкама а данас распалим наркоманкама, о навијачима у возовима, о панкерима испред драгстора, о утученим младићима са џоинтом у руци који покушавају да се издигну изнад лоших сфера, о момку који са слушалицама у ушима црта графит, о усамљеној девојци на кеју, о изгубљеним погледима, утученим лицима, о сузама које проливамо сваког дана, о нама! О људима који су око вас, о свим тим добрим људима који су отишли у погрешну страну, који више нису могли да издрже све ово. То је прича о њима! О људима који трагају за својим смислом у свету који носи само лажни сјај!

Стил песама варира. Од директнијих и лако разумљивих, до оних мистериозних који носе тешке филозофске поруке и размишљања о духовној борби унутар сваког човека. У песмама које се тичу трагања за смислом не назире се осуда оних који греше. Уместо тога постоји покушај да се њихова побуна преорјентише, да се укаже на бесмисао онога што раде и да се окрену на праву страну. Ту се тежиште песама пребацује на духовни рат са Ђаволом, о коме се говори јако директно, практично се описују човекове борбе и падаови, што у текстовима лако може да препозна свако ко их је некад проживео. Борба са оковима води до оног који на крају побеђује - до праве Истине! Ту се погађа суштина, она права сврха наше борбе. 

Дуго времена се није појавило у целокупној србској култури нешто овако вредно, и овако потребно за данашње време. Момцима из групе треба одати признање на неизмерном доприносу који су својом музиком дали целокупном мисионарском покрету ''Деца апокалипсе'', који је трнутно на овом простору раван ономе што су у САД-у урадили монаси Јован и Андреј. Овај њихов албум само је почетак приче коју ћемо пробати да тек развијемо међу нашим народом, јер је потреба за тиме превелика.

Фејсбук страница бенда:

https://www.facebook.com/pages/Деца-Апокалипсе/467840226574955?ref=hl

Скидање албума: http://nocturnemagazine.net/download/64/deca-apokalipse-era-papirnih-grobova

Цео албум на ЈуТубу:

https://www.youtube.com/watch?v=zY4ztoHGOQw

https://www.youtube.com/channel/UCI8LzuLMsv3EUyBlwCZonTg

Манастири Лелић и Ћелије, Храм Светог Саве и Светог Марка

Претходни викенд искористио сам на најбољи могући начин, обишавши четири можда и највећа и најзначајнија србска православна Храма. Прва два били су Црква Светог Марка и Храм Светог Саве у Београду, а после тога недалеко од Ваљева манастире Лелић и Ћелије.

Први по реду, Храм Светог Марка оставио је јак утисак на мене мање као Храм а више због моштију Цара Душана које се у њему налазе. Споља прелеп, изнутра још лепши, одлично осликан и уређен. Наравно, најјачи утисак на мене оставила је фреска изад Душанових моштију, на којој се налазе Цар Душан на престолу, а поред њега царица Јелена и Патријарх Јоаникије, а испод њега млади Урош. Перфектно приказано средњевековно јединство царске породице, као и јединство државе и Цркве. Цар Душан је више него заслужан за то, јер је прогласио србску Цркву Патријаршијом и поставио Јоаникија на њено чело. Био је стварно неописив осећај стајати испред моштију Цара који је био највећи србски владар, који је створио најснажнију србску државу, уређену изнутра и јаку споља, од које су се плашиле многе данас јаче силе. Његове мошти су ту, и гледају у нас, поготово нас националисте, који се данас заклињемо у његово име, гледа на наше поступке и нашу борбу, да ли ће бити достојна његове. Имамо дужност пред његовим моштима да се не предамо у борби за очување србског народа.

Храм Светог Саве сам обишао први пут у животу, јер сам претходно мало долазио у Београд и овај пут сам решио да то исправим. Сигурно да је Свети Сава најважнија личност у историји србског народа, и да заслужује да баш њему у захвалност србски народ подигне овакав прелеп Храм. Као симбол читавог града, вечно ће подсећати Србе на свог духовног Оца, према чијем путу би цео наш народ и требао да се управља. Остаје нада да ће овај Храм када се изгради постати прави симбол нашег народа, где ћемо се убудуће окупљати и славити неке будуће победе, а да ће нам Свети Сава вратити веру да ће њих поново бити.

Обилазак ваљевског краја остаће ми увек у најлепшем сећању. Прелеп крај, занимљиво место за занимљивом историјом, одлично Ваљевско пиво, два манастира у раздаљини од свега неколико километара, значај који манастир Лелић, тј, Владика Николај има за мене...

Као неки туристички водич, дочекао ме је на железничкој другар из локалне навијачке групе (Дивља Телад), па смо колима кренули ка манастирима. Прво смо отишли до Лелића. Споља прелеп манастир са малом црквом. Црква изнутра прелепо осликана, не знам да ли сам довљно реалан или исувише под утиском, али мени сигурно најлепше осликана црква у којој сам био. Сигурно најупадљивија фреска преко целог левог зиде, на којој је насликан Страшни суд, небеска хијерархија окупљена око Бога, и испод змија која вуче са собом грешнике. Добрих пет минута сам са дивљењем гледао ову фреску. Наравно, мошти Владике Николаја налазе се у Храму. Невероватна енергија обузела ме је када сам стао испред мошти човека који је највише утицао на моје размишљање, моје ставове, на цео мој живот. Владика Николај је без икакве конкуренције личност од које сам највише научио, чије су мисли одредиле ток мога живота, утицале на моје философске и религијске погледе. Он ми је давао снагу у најтежим тренуцима, у најдубљим очајањима стајала ми је пред лицем његова слика, пример његове храбрости и пожртвовања а пре свега Љубави према србском народу и Православљу. Осећај који ме је обузимао у тим тренуцима, који нисам сигуран ни колико су трајали, неописив је речима! По изласку из цркве отишли смо до музеја у коме се налазе слике, рукописи, ствари које је Владика Николај оставио иза себе. Јак утисак употпунила је песма остављена будућим генерацијама Срба, и стих који је стајаао изнад његових слика:

„Прогоњен под крстом од града до града,
на издају тешку он никад не приста.
И кад би му срце отворили сада,
нашли би у њему Србију и Христа.”

Из манастира Лелић понео сам прејаке утиске и велику духовну снагу.

(слике из манастира Лелић нису моје, скинуте су са интернета, пошто ја не волим да сликам, а и лоше би слике испалеле мојим телефоном)

Следећи је био манастир Ћелије. Да ми је неко рекао да му опишем Рај, вероватно бих га описао као предео у коме су Ћелије! Опкољен брдима и шумама, реком и пругом, манастир се налази око један километар низбрдо од главног пута. Обишли смо гроб Јустина Ћелијског, који се налази иза цркве. У цркву нисмо могли да уђемо, јер смо закаснили пет минута и ухватили период кад је закључана. Ипак, мени јачи утисак од цркве оставила је прелепа околина  у коме се налази овај манастир. Место где би би растрзани у ужурбани људи данашњице могли да пронађу мир и врате се познању себе и Бога. 

Неописива испуњеност и духовна снага држи ме идаље после посете овим светињама. Поента ове приче јесте да живимо у пребогатој земљи, а да то често уопште не видимо. Ако већ не можемо да оставимо ништа за собом, можемо барем да не запустимо оно што су нам преци оставили!

Молитва за повратак Вере

Ја мислим, Боже, да си ти створио овај свет и све што је створено с њим подарио људима, да то користе, да уживају у плодовима овог света, да уживају у Љубави. Подарио си нам толике лепоте којима требамо током овоземаљског живота да се служимо и толику благодат што ћемо после њега вечно бити с тобом. Ја веројем у Тебе, као Бога Доброте, да ти овај свет ниси створио за патњу, за бол, за мржњу, да овај свети ниси видео као тамницу, већ као дар људима. Шта се то десило у људима па су овај твој дар упропастили, па су од места на коме би требали да живимо створили тамницу, патњу за душе праведника, уместо Радости и Лепоте створили грамзивост, похлепу, разузданост, уместо Љубави створили сујету. Зар је ово Твој дар? Није, сигуран сам! И не кривим тебе! Верујем да ни ти ово ниси желео! Дао си људима слободу, јер праве Љубави нема без Слободе, та узвишена Слобода свему даје смисао, и хвала Ти на њој. Али људи су је злоупотребили, прекројили Твоју вољу и одбацили Твоје дарове. Они су од света који си нам подарио створили пакао, они који Тебе оптужују да нас горе на небу чекаш са паклом створили су га овде на земљи! Има ли већег пакла од света огрезлом у гресима, у људима који су спознали новац пре него што су спознали себе, света где се лицемерје и лаж проглашавају пословним подухватима, где се лоповлук назива политиком и патриотизмом, гсе се праведност сматра глупошћу, где су милиони гладни, где теку сузе родитеља док гледају беду из које не могу да извуку своју децу, где иста та деца од стварности беже у алкохол, наркоманију, криминал, где на сваком кораку влада опасност, где морате ићи наоружани храброшћу или оружјем, где су милиони погрешних путева а онај један исрпаван камуфлиран и сакривен? Шта је пакао ако не сва та патња, сви уздаси, све сузе, сви погубљени, ужаснути, немоћни погледи. Па овим светом потече више људских суза него река које си створио! Где се окренеш свуда је патња, погрешне одлуке, пропаст... Нико више не верује, нико се више не нада... Живе своју патњу, саживели су се са њом. Праведност и жртву заменише за сујету, поштење претворише у преваре, а не својом злом намером, већ из своје немоћи и слабости. Убила их је патња, убио их је овај свет! Верујем, Боже, да га ти ниси створио као тамницу, али људи су га у то претворили.

И много пута ми дође мисао да побегнем од њега. Желим да будем ближе Теби, а даље од људске сујете. Да ли је у праву Светац из Ничеовог ''Заратустре'', што је побегао од људи, и заволео Тебе? Зар мора тако? Зар је исправан његов одговор на Заратустрино ''Ја волим људе'', зар је исправно рећи да баш због тога и треба побећи од њих? Не желим да верујем да јесте, али ме они у то убеђују сваким даном! Хтео сам много пута да кренем, да побегнем од света, негде где ћеш бити само Ти, где ћу моћи у потпуности да Те спознам и заволим, да Ти се у потпуности посветим а да ме у томе не ометају обавезе наметнуте у овом свету. Желео сам да ти отворено тада кажем, поштујем твоју заповест о Љубави према Теби, а о Љубави према људима сам желео, али више не могу! Али то још нисам рекао! Нешто ме спречава у томе...

И у тренуцима највећег очајања и песимизма, када мислим да је више бесмислено покушавати, увек се нађе неко ко ме из тога извуче, неко ко ми да веру. У маси грамзивих, полуделих људи видим један благи поглед мале девојчице, невин и чист. Видим искреност у очима неког дечака на улици. Осетим искреност у загрљају пријатеља, погледу девојке, веру у њиховим речима. Тада ми се врати вера. Вера да ћемо ми сутра изградити наш свет, где неће бити сујете и завости, где нећемо једни друге поткрадати и оговарати, већ ћемо, као и сада стајати храбро један уз другог. Да наше породице неће бити дом свађе и насиља, већ слоге, да деца од њих неће морати да беже и тражити утеху на улици. Верујем да се моје дете неће будити са сузама у очима, већ да ће радосно чекати сваки нови дан. Да ћемо једног дана сви заједно славити нашу Победу, а то ће бити Победа над светом сујете и гразивости, лажи и лицемерја.

Молим те Боже само за то да у сваком таквом тренутку, када сагледам и превише овог света и паднем у очајање због тога, да увек имам бар један разлог да ми се вера врати. Молим те да увек буде ту неко ко ће ми само једним погледом вратити веру у Победу! А Победу ћемо сами изборити, само ако будемо имали довољно вере!

Да ли си ти шаргарепа, јаје или зрно кафе?

Ћерка се жалила свом оцу на тежак живот и рекла како не зна више како да се супротстави животним проблемима и тешкоћама, како нема више снаге за борбу; јер чим реши један проблем, већ је пред њом други и тежи од претходног.
Њен отац, који је био кувар по занимању, одвео ју је у кухињу. Узео је три лонца, напунио их водом и ставио их на ватру. За кратко време вода у посудама почела је да кључа. У први лонац је ставио шаргарепу, у други јаје, а у трећи неколико зрна кафе, затим их је оставио да се кувају неко време.
Ћерка се није могла стрпети, јер није знала шта њен отац тим поступком жели рећи и доказати.
Отац је искључио шпорет, па је извадио шаргарепу из воде и ставио је у посуду, а исто је урадио са јајетом и кафом. Погледао је ћерку и упитао: "Шта видиш?"
- "Видим шаргарепу, јаје и зрно кафе", одговорила је.
Затражио је од ње да опипа шаргарепу и осетила је да је шаргарепа јако мека и крхка. Онда је затражио да огули јаје и видела је да је оно тврдо и скувано. Рекао јој је да помирише кафу, а она се насмешила кад је осетила њен богати мирис.
-"Али шта све ово треба да значи"?, упитала је зачуђено.
-"Знај, кћери моја, да су и шаргарепа и јаје и кафа прошли кроз исто стање, борећи се са истим непријатељем -кључалом водом, али се сваки од њих супротставио на различит начин.
Шаргарепа је била тврда и јака, али је врло брзо омекшала и ослабила у кључалој води.
Јаје је чувала његова јака љуска, али не задуго и оно се скувало у врелој води и променило из течног у тврдо стање.
Док је кафа сасвим другачија. Њено зрно је остало исто, напротив - она је успела променити воду! А ти?
Да ли си шаргарепа која је наизглед јака, али, чим наиђеш на мање препреке и тешкоће, ослабиш и губиш снагу?
Или си јаје меког срца које, кад наиђе на проблеме, постаје јако. Твоја љуска (спољашњи изглед) се не мења, али се мења твоја унутрашњост тако да твоје срце постаје тврдо, јако и горко?
Или си зрно кафе које измени врелу воду (а она је извор бола) тако што је чини укусном и даје јој леп мирис. Ако си као зрно кафе, ти своју околину чиниш бољом, вреднијом, ти тешкоћу себи олакшаваш тако да она буде олакшица уместо тешкоће и проблема, бриге и туге.
Размисли, кћери моја, како ћеш се суочити са свим проблемима и тешкоћама овога света?"


Многи данас у невољама које са собом носи наше друштво траже себи изговор за своје лоше понашање. Тада постају или окрутни како би се прилагодили друштву, опстали у њему и тако се одбранили, или оградивши се љуском крију своје слабости. Храбри људи неће се претварати јаким да би прикрили слабост, нити ће се прилагођавати нормама које доноси друштво. Храбри људи постављају норме и њима поправљају своју околину, личним примером утичући на остале. Никад се не треба скривати и тражити изговоре у несрећама које нас сналазе. Никве несреће и проблеми не смеју да оправдају наше лоше понашање, већ су ту да нас ојачају и поправе.

Блез Паскал - заборављени херој духа

Као факултетску обавезу, почетком овог семестра добио сам задатак да прикажем етику француског филозофа Блеза Паскла. Нисам веровао да ће ме дела овог познатог научника, математичара и физичара толико заинтересовати, јер ко би уопште посумњао да чеовек попут њега може имати тако дубока и мистична размишљања. 

Рекох, Блез Паскал је код нас поптуна непознаница. Тачније, познат је по својим научним достигнућима, али врло мало је познат као велики мислилац, филозоф и теолог. Он је на неки начин предвидео пропаст западног Хришћанства, покушавајући да упозори на недопустиве компромисе и приближавање Цркве људима на потпуно погрешан начин. Уместо да се људи прилагођавају Цркви и њеним правилима, Црква се прилагођавала људима, тако губећи свој смисао. Директна последица тога јесте данашње време, у коме је све допуштено, у коме људи имају право на све. Оглушивши се о Паскалова упозорења, западна Црква је потпуно изгубила свој духовни смисао, поставши оно што је данас, обична световна и политичка институција. На нама је да добро протумачимо оно што је Паскал говорио, погледамо судбину западног Хришћанства и у шта се оно претворило, и да покушамо да спречимо да сутра и наша Православна Црква крене овим путем.

Својим животом, мученичком судбином и непрестаном борбом за Истину, Паскал је заслужио да се о њему говори много више него што је то данас случај.

Сам Паскалов живот јесте у великој повезаности са његовом филозофијом, па је тако да би смо у потпуности разумели неке његове ставове неопходно знати и ток Паскаловог живота.

Паскал је у себи имао две, наизглед противречне природе. Једну рационалистичку, математичку, истраживачку и другу, ирационалну и мистичну. С једне стране је био опседнут науком, егзактиним подацима, истраживањима и експериментима, а с друге стране је имао сањарску и филозофску, побожну и меланхоличну. Како је уопште ујединио у себи ове две природе? Паскал се бавио тим питањем и покушао себи да га објасни математичким и оштроумним духом, који се налазе у човеку, о којима прича у ''Мислима''. Да ли је на крају дошло до цепања у њему самом, и да ли се једној приклонио више него другој? У раном периоду свог живота Паскал је био приклоњен само науци и истраживању. Касније се у њему развила религијска свест, да би у последњој деценији његовог кратког живота она преовладала. Паскал и сам то каже у ''Мислима'', где отворено даје предност науци у моралу испред природних наука: ''Знање о спољним стварима неће ме утешити за незнање о моралу у часу потиштености; али знање о добрим наравима утешиће ме увек за незнање о спољним стварима.''

Паскалов унутрашњи преокрет десио се под притиском живтоних околности. Младост је провео посветивши се науци, иако је било назнака о почецима размишљања о мистичним стварима. После очеве смрти, сестра му се замонашила а он добио ццелокупно наследство. Паскал је тада живео богато, имао слуге а време проводио уз пиће, жене и коцку. Ипак, овакве ствари ни тада нису испуњавале Паскала. Преломан тренутак у његовом животу догодио се када је у једној несрећи умало изгубио живот. Кочије у којима је био пале су преко ивице моста. Паскал је преживео, али се онесвестио од страха. Тада, увидевши колико му је смрт била близу, Паскал се потпуно посветио религији. Тада су и настала два његова дела - Мисли и Писма провинцијалцу.

Паскал је уопштено био јако слабог здравља. Здравствене проблеме имао је од саме младости, рано је оболео од парализе, ходао је помоћу штака, имао тешке главобоље... Јако слабо здравље вероватно је утицало на то да се његов живот јако рано завршио. Пред крај живота се јако тешко разболео, Одбијао је помоћ лекара, тврдећи да је за Хришћанина патња нормално стање, те је зато нерекидно водио аскетски начин живота и поред таквог здравственог стања. Последње дане живота провео је у јаким боловима и примао огромне дозе лекова. После смрти установљено је да је имао и оштећења на мозгу, сматра се од превише јаких умних напрезања.

Његово учење о моралу повезано је са током његовог живота, а такође и неодвојиво од хришћанске религије. У свом делу ''Писма Провинцијалцу'' Паскал се обрачунава са Језуитима, у тада актуелној њиховој препирци са јасенистима. Паскалу је сметао морални релативизам који су Језуити заступали, па их је тако, под маском писама пријатељу из провинције, побијао и раскринкавао њихову истинску намеру. У делу ''Мисли'' после његове смрти састављени су одређени одломци и делови текстова које је Паскал бележио, желевши да од тога напише књигу ''Одбрана хришћанске религије''. Ова два дела показују Паскалов оштар став о моралним питањима.

Проживевши и сам одређени број година у овоземаљским задовољствима, Паскал је схватио да такав живот не може да испуни човека. Човеков живот на земљи неумитно представља патњу, јер се одвојиввши од Бога, човек осудио на патњу овога света. Какво је биће заправо човек? Паскал, чини се, превише песимистички гледа на живот. Човекова несавршеност је огромна и све на овом свету заправо само показује како смо несавршена и бедна бића. Пуно спуштања гордог човека може се пронаћи у Паскаловим ''Мислима''. Велики део ове књиге заправо је сам показатељ ништавности људске природе, који понекад прелази у мизантропију. Паскал је пун осуде према људској гордости. Паскал указује на беду, али у исто време и на величину човекову. Све у нама и око нас одаје нашу немоћ: наше трошно тело, ограниченост нашег разума и наших чула...Бескрајне по својој тежњи, наше способности су ограничене у свом домаку. Колико год тражимо истину, налазимо неизвесност, тражимо срећу, а у овом свету добијамо само патњу и смрт. Главни извор свих заблуда нашег живота је машта и навика. Две варљиве силе које стоје изнад сваког човека и онемогућавају му истину и срећу. Никаква земаљска добра, колико год их стекли, не могу задовољити човека ако не задовоље његову машту. А то се никад не дешава. Машта је незадржива у својим жељама и самим тим неиспуњива. Свој живот одређујемо по навици, а не по истини. По навици постајемо оно што јесмо, бирамо занимања и циљеве. Нико не покушава да сагледа истину, јер је сваки човек и превише охол да би могао да пред собом буде искрен. Чак и најправеднији човек не би сам себи могао да буде праведан судија. Људско самољубље је најјача и неуништива сила у сваком човеку и оно га наводи на свако деловање у овом животу.Одатле произилази лицемерје, једна од главних људских особина, о којој Паскал доста прича. Људи се непрекидно труде да обману друге о својој вредности, тежећи одликовањима и признањима. Једина ствар која спречава људе да спознају своју беду је разонода. Људи се плаше спознања своје беде, па зато и траже забаву, а Паскла то објашњава примерима да у лову на зеца није циљ уловити зеца, већ сам лов за њим. Тако када би неком краљу одмах дали тог зеца, он би био незадовољан. Исти би био и случај са коцкаром, коме би унапред понудили новац који би освојио, он би одмах одбио тај новац. Човек постаје несрећан када је принуђен да мисли о себи, и када му од тога ништа не одвлачи пажњу. Зато стално тражи забаву, јер се плаши спознаје сопствене беде.

Ипак, парадокс човекове природе је што поред своје беде, он има и своју величину. Његова величина налази се у души. Паскал је спојио беду и величину људску као два крака на теразијама. Величина проистиче из беде, а беда из величине. Без једне нема ни друге; ако се један тас од теразија не спушта, други се не може уздићи. Једино оправдање те интелектуалне и моралне беде и величине даје хришћанска догма о праотачком греху - коју наука зове наслеђем. Потпуно решење овог проблема Паскал види у личности Богочовека, Исуса Христа. ''Познавање Бога без познавања своје беде ствара охолост;познавање своје беде без познавања Бога ствара очајање. Познавање Исуса Христа чини средину, јер у њему налазимо и Бога и своју беду.'' Паскал религијске истине објашњава и доказује на филозофски и рационалан начин. На крају, долази до тога да људи морају да направе избор да ли верују или не верују у Бога. Ту Паскал даје своју чувену опкладу зашто је добро веровати. Ако Бог постоји, ако смо веровали у њега добијамо вечну награду, ако не, вечну казну; док ако не постоји,а ко смо веровали у њега наш губитак је коначан, али коначан је и добитак ако у њега нисмо веровали. Тако Паскал доказује да је једино рационално решење да овоземаљски живот, који је пун несреће и патње, краткотрајних задовољстава која нам касније доносе још вечћу патњу, посветимо вери у Бога као једином решењу.

Паскал је, дакле, био јако строг према људским слабостима. Наравно, сваку критику слабости треба почети од себе. Зато Паскал даје јединствену формулу: ''Треба волети само Бога, а мрзети само себе.'' Мрзети себе, Паскалу значи мрзети све оне малопре наведене људске особине. Човек је грешан, а наш грех је Христос искупио својом крвљу. Баш због тога ми треба да мрзимо све оно што нас чини грешним и одваја од Бога. Бог је једини који нам доноси срећу, а овоземаљске ствари доносе патњу и нама и другима. Читајући Паскала, чини се да он према људима гаји мржњу. Заправо, једино што он мрзи јесте људски грех, и зато се његова филозофија чини јако критична, мрачна и песимистична. 

Овакав Паскалов етички став дубоко се косио са ставом тадашњих језуита, који су пропагирали јако блага морална учења. Критици језуита Паскал је посветио дело Писма провинцијалцу. У овом делу Паскал на ироничан и подсмехљив начин критикује њихова морална начела. Језуити су се водили ''теоријом вероватноће'' која је дозвољавала да нешто учинимо па макар било и најмање вероватно да је то исправно. Ако је прилично вероватно да је то неисправно, а постоји и најмања вероватноћа да је исправно, мирне савести можемо то да учинимо. Језуити су тако, под изговором да је то једини начин да људе привуку Цркви, били јако попустљиви према људском греху, и често оправдавали најгора дела, која Свето Писмо и црквени оци осуђују. Паскал тако износи мноштво смешних случајева и недопустивих оправдања грехова. Сви ови појединачни напади требало је да предоче општу климу распусности до које доводе језуитске максиме и да покажу њихову потпуну супротност са темељним хришћанским начелима. Иза ове невороватне и често противречне попустљивости према људским гресима, доказивао је Паскал, стајао је јединствени и сасвим светован план, један чисто политички циљ: жеља да се придобије што већи број присталица и да се помоћу људских слабости овлада светом. Касније, иронија и хуморни тон све више уступају место огорчењу. Почев од Једанаестог писма, пријатељ из провинције се не помиње, јер Паскал ступа у директну полемику са оцима језуитима. Језуити су Паскалу замерали да критикује и исмева хришћанску религију, и да један Хришћанин не би смео тако подругљиво да се односи према својој религији. На овакве замерке Паскал је доказивао да се он не руга хришћанским начелима, већ онима који их искривљују и лажно представљају, те да их он на тај начин брани. Својим списима Паскал је дао велики допринос борби против језуита у Француској. 

Овакви жестоки обрачуни са језуитима су логична последица Паскалове етике. Његово етичко учење заснива се на ржњи према људским слабостима и љубави према Богу и ономе што је у човеку божанско - души. Паскал је такву своју етику и оправдао личним животом, посвећености Хришћанству, аскетизмом и љубављу према Христу. Свој животни век посветио је сталном истраживању и борби за одбрану Хришћанства. Њему омражен овоземаљски живот напустио је јако рано, оставивиши иза себе достигнућа у науци, али пре свега велике мисли о религији и филозофији. 

Због целокупног његовог живота, учења и достигнућа, као и томе што је у филозофији и религији остао заборављен као неко незанимљив или непожељан, назвао сам Паскала у наслову заборављеним херојем духа. Јер све оно што је Паскал оставио човечанству и у науци и у филозофији јесте херојски и на томе би морали да будемо много захвалнији. Ипак, онај ко је схватио Паскала, наслутио би да он вероватно од људи ништа боље није ни очекивао. Он је свој крст успешно носио, па је сада далеко од овог света који му је донео само бол и патњу, на месту вечне среће!

Његошева религија и филозофија

''Откако су се појавили Његошеви списи, пре свега, „Горски Вијенац" и „Луча Микрокозма", пре више од 150 година, они не престају да изазивају дивљење и коментаре истраживача, теоретичара књижевности, песника, филозофа, богослова...

Написане су читаве библиотеке мудрих и учених књига међу којима се, по многим добрим познаваоцима Његошевог дела, издваја студија епископа Николаја Велимировића, „Религија Његошева", објављена пре више од једног века. Чак је и Јован Скерлић, водећи српски књижевни модерниста, био одушевљен Велимировићевим тумачењем Његошеве поетске, филозофске и религиозне визије, оценивши да оно не заостаје много за Његошевим стиховима.

Користећи делове студије епископа Николаја Велимировића „Религија Његошева", од коментара аутора студије и одабраних Његошевих стихова, настала је документарна емисија која показује особеност и снагу Његошеве поетско филозофске визије. „Његош је од своје душе, одређене судбином да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену на којој је репродуковао драму целе васионе".

Ауторска екипа документарног програма РТС, уредник Божидар Николић, редитељ Татјана Феро, музички уредник Ана Павловић, монтажер Марко Драгојевић и директор фотографије Васко Васовић, сачинила је својеврсни филмски есеј у којем се преплићу снага изговорене речи и слике дивљих и питомих предела Србије и Црне Горе, манастира и црква, као и традиционалне и модерне духовне музике.''


Емисија ''Његошева религија и филозофија'':

http://www.youtube.com/watch?v=XHlP9BQBmZE

Да ли је философија потребна данас?

Поводом дана философије

Да ли је проглашавање 20. новембра као светског дана философије само лицемерно доношење венца на споменик заборављеног хероја? Да ли ће пар речи на медијима о философију (ако их уопште буде било!) бити само лицемеран говор угојених политичара и налицканих сужбеница на том споменику? Да ли је данашњем свету прекривеном лажним сјајем, маркетингом, новцем, медијима, модом заиста потребна та мрачна философија? Зашто би поред свих тих апликација на андроиду, поред свих тих ријалитија и разних забавних емисија, поред свих тих бљештавих зграда, скупог накита, лудих излазака и провода, зашто би ико морао да размишља о неким тако глупим темама? Кога брига за некакву сврху, етику, Бога, бивствовања и сличне празне приче? ''Ово је век индивидуализма! Сви те гледају кроз паре, све се рачуна, кога брига за то што ти студираш?'' - рече ми једном један саговорник. ''У праву си'' - мирно сам одговорио!

Заиста, овом модерном и убрзаном свету, философија је само нека мрачна прошлост, нешто беспотребно и небитно. Наравно, имате свуда по неке замајане лудаке, који идаље студирају и маторе, излапеле професоре који им баљезгају глупости које им у животу више неће требати. И половина тих студената који су философију уписали јер бодове за друге ''популарне'' факултете нису имали, врло брзе ће се ''сморити'' на предавањима, схватити да су им професори луди, да треба да прочитају хиљаде страна које не разумеју, да је све уврнуто и побећи ће да се запосле у прву трафику, само да више не чују ни за какво бивствовање. А и шта ће има када сам тим факултетом, сви тако кажу, сутра неће моћи да се запосле, зашто би онда уопште и студирали?

Савременом човеку философија више није потребна! Ту је наука, она даје одговоре на сва питања, и она све може да разоткрије. Довољно је напредовала да ћемо ускоро моћи да схватимо да нема никаквог Духа, све је физика и биологија, све је механизам. Чак и они које мало размишљање вуче ка дубљим темама, врло лако ће се изгубити у јурњави по банкама, завршавајући своје послове и бринући о рачунима. Када се пребрину све те егзистенцијалне бриге, наш човек 21. века опустиће се уз неки занимљиви ријалити, или пак уз неку лаку књигу да би брзо заборавио на свој мизерни живот. Тако се људи губе у трци са временом и новцем, нестају и тону. Немају времена... Журе... А где? Немају кад себи да поставе то питање!

Схватили смо, дакле, да живимо у једном анти-философском лудилу, у веку маркетинга и новца у коме је битан изглед и тело, а Дух запостављен. Тако живимо међу себичним, грамзивим и похлепним људима, у суровом времену индивидуализма. Софисти обучени у угледна одела са лажним осмесима поново протерују Сократа из 21. века. Још двадесет пута да је дошао, сваки пут би га отровали.  Модерно доба сахранило је метафизику! Човек је постао мера свих ствари. Нема Истине и Правде, све то људи одређују онако како њима одговара. Имам утисак да нам се у лице смеју кад изговарају такве свете речи, исти они који их први газе. 

''Мрачни'' средњи век донео је човечанству највеће умове и најјаче мисли. Развитак људског духа достизао је максимуме, сви су свесно тежили једном вишем циљу. Модерно доба плаши се тог ''мрака''. Наука нас је просветлила. Човек је технолошки напредовао, а духовне се срозао испод самог дна. Модерном времену треба слепа маса, а не философски наастројени људи, који ће испитивати ''истине'' сервиране путем медија. Зато ми је и тако лицемеран овај ''светски дан философије''. Ко ће га обележити? Можда исти они који су философију из овеог света протерали...

Зато је овај свет тако тужан. Модерни, лепи, нахрањени и налицкани људи, изгубили су оно највредније. А једног дана, појавиће им се ''граничне ситуације'' у којима ће себи поставити истинска питања и у себи потражити одговоре. А шта ће наћи у себи осим бескрајне празнине? Спознали су све ријалитије и све трачеве из света славних, али... нису спознали себе! Ето, зато је ово и век депресије. Људи су почели да се губе у времену пре него што су сазнали сврху свог живота, а онда се надају да ће им помоћи психологија, која је данас немоћна, па се своди на прописивање лекова за смирење. Ето порекла данашњег изгубљеног човека!

Није човечанство изашло из Платонове пећине. Не, само се још дубље установило у њој. Мало је још оних који су се отргли окова и изашли из ње. А када су пожелели да се врате и пренесу осталима да су у заблуди? Вековима се дешава исто! По томе се овај век и не разликује много од прошлих, довољно је само мало боље се загледати у људску историју и схватићемо како пролазе они који су хтели да објасне вечне истине, који су ''бацали бисере пред свиње''. Прогнани, затворени, отровани, убијани, разапињани на крст... Такло су се затвореници кроз целу историју односили према онима који су желели да их ослободе окова и покажу излаз из пећине. Тако повратници у пећину живе живот пун неразумевања, и тако одбачени, живе у пећини, али су им очи уместо за сенке приковане за Светлост која долази са излаза. За њих заиста ништа не значе све сенке на зидовима којима се остали затвореници клањају, Њих не погађају приче затвореника, нити величање онога што виде на сенкама. Они су свој живот уместо ка сенкама окренули вечној Светлости.

Људи који су остали у пећини никад неће моћи да разумеју философе. То су они људи који у уметности виде само песму уз коју ће се провеселити, у религији само скуп обичаја, а у филозофији само празно и бесмислено брбљање. Ипак, философија ће вечно живети.

Превише је оних који су своје животе посветили философији, који су трпели прогоне и кажњавања, који су својим херојским примерима философију уздигли много изнад осталих наука. Философија је заправо много више од науке, којој ће формално припасти један дан у години или се установити неке формалне и лицемерне награде, философија представља читав живот за оне који је разујеми и који знају шта значи имати истинску Љубав према Мудрости! Зато ће философија трајати вечно, а све остало је panta rei, настаје и нестаје. Зато, без икакве везаности за материјални и пропадљиви свет, подучени примерима хероја Духа, храбро изађите из пећине и пригрлите најлепши Божији дар људима – философију!

Будите храбри - чините добро!

Истинска храброст заправо је она упорност у чињењу добрих дела. Колико је само упорности потребно да истрајете у чињењу добра! 

Врло често ствари не крену како треба, поставите себи сувише далеке и нереалне циљеве. Не бојте се, ако су они исправни, успећете, ако будете дали све од себе. Нека вас не узнемире потешкоће на том путу, док год сте сигурни да чините добро, нема разлога за бригу. На крају увек успете у својој намери, па макар у најчуднијем и најнеобичнијем сплету околности. Деси се много пута да се помисли о одустајању од циља или проналажењу лакшег начина, али не дајте да вас било шта одстрани од ваше намере. Само треба да верујете да ћете успети и успех сигурно неће изостати. Говорим ово као неко коме се све то потврдило безброј пута. Кад год сам тежио томе да учиним добро дело, увек сам уз упорност успевао на необјашњиве начине. Некако се увек све поклопи и среди, све што је потребно је добра воља и вера. Добра воља као предуслов чињења добрих дела мора да постоји јер нас она и покреће да чинимо добро. Вера је неопходна јер је баш то тај мистични део нашег успеха, људском разуму необјашњив. Зато вам ово што сад причам и не могу доказати. Потребно је да поверујете и видећете и сами. Увек успе! Сетите се тога следећи пут када хоћете да учините макар и најситније добро дело!

Две стране медаље

Замислите како треба да намотате траку око нечега, правећи круг сличан точку. Мотајући тако, круг постаје све већи што више мотате. Упалимо свећу са једне стране круга. Видећемо да што је веће светло на светлој страни, то је већа и површина коју прекрива тама са друге стране.

Сваки човек рођен је са различитим способностима. Током историје, постојало је безброј људи који су дошли и прошли кроз овај свет некако мирно и нечујно, одживели су свој животни век не задуживши човечанство ничим. Неки су стварно били добри, поштени и честити, али се једноставно нису истакли ничим посебно великим. Неки су били најобичнији паразити, живели на туђ рачун, поткрадали, лагали, и на крају нестали као да их никад није ни било... Али постојали су и људи чија имена се понављају и много година после смрти. Људи који су запамћени у историји, чији је живот оставио неизбрисив траг за човечанство. То су били људи који су се истакли невероватном храброшћу и витештвом, које није задовољило сакривање и чување главе, већ су чинили велика и херојска дела. Исто тако и људи који су оставили неизбрисиве трагове у било којој области науке. Али има ту и оних других, који су своје име у вечности обезбедили најгорим суровостима и злоделима. Њих нису задовољиле ситне крађе, лажи и преваре, већ су досегли саме врхунце људскога зла.

Ако између двоје људи влада љубав, која траје доста дуго и постане заиста велика, можете ли да замислите шта би било да нешто ''пукне'' између њих двоје? Могу ли они да се врате на ону почетну равнодушност? Може ли момак са истим осећањем да посматра девојку коју је много волео, сада, након растанка? Наравно да ће се тај однос из велике љубави претворити у фанатичну мржњу. Неће више никад ту бити равнодушности. Тај круг који су они заједно намотали моћиће да буде или велика љубав, или оно супротно. Велика љубав или остаје вечно велика, или се претвара у велику мржњу.

Често се чудимо како неки људи доживе наглу промену. Како је неко од највећег олоша и злочинца, човека за избегавање, постао добар и племенит човек, бољи од свих у околини. А са друге стране, имамо неког кога су сви хвалили као ретко доброг човека, а он одједном пропадне и постане гори од оних за које сте до сада мислили да су нагори. Како то да их нешто толико преломи, да одједном пређу у ону другу крајност? Све је то последица тог круга, који сваки човек целог живота мота. Неки људи су рођени способни за мала дела. Њихов круг је мали. Они нису способни да нанесу велику штету, али нису способни ни за велику врлину. А постоје и они други, рођени за велика дела, чији круг је много већи од осталих. Разлика је само у странама круга. Могу они цео живот да мотају гледајући светлу страну круга, али да их једна ситуација преломи да пређу на другу, тамну страну. И њихова тамна страна је, без њиховог знања, већ намотана, било је само питање одлуке да ли ће прећи на њу.

Сваки човек у себи има обе стране. Питање је човекових могућности колико ће допринети човечанству, а питање одлуке на који начин. Велика љубав рађа велику мржњу. Што више волите неког, више мрзите све што може по њега да буде опасно. Ако сте равнодушни према неком човеку, нећете се много нервирати ако га видите како срља у грешке. Али ако волите тог човека, ваш бес због тога биће велики колико и ваша љубав. Велико знање рађа велико незнање. Они који имају мали круг знања, мали је и круг њиховог незнања. Али што више ширите ваше знање, схватаћете колико је још ствари које не знате. Није ли онда јасно зашто најмудрији Сократ тврди како ништа не зна?

Кроз ову причу о странама круга, сагледајмо сво трагедију неких људи око нас. Погледајте све те људе који чине велика зла себи (наркоманија, алкохолизам) и другима (крађе, убиства, злочини). Један наркоман, који себи тренутно убризгава хероин, заправо је могао да буде велики уметник, коме би се многи дивили, само да му је неко пружио подршку и разумевање. Један алкохоличар који се тренутно ваља испред продавнице заправо је био пун љубави према некој жени, која није желела да му љубав узврати. Можда момак који у три ујутру упада у продавницу и износи ствари из ње или криминалац који се јури са полицијом по напуштеној згради, имају храброст достојну неких хероја из великих ратова? Шта је то што њих тера да је користе на погрешан начин? Неке околности одлучиле су да у преломним животним тренуцима, који се кад-тад десе код сваког човека, ови људи пређу на тамну страну круга. Можда је то била једна једина погрешна реч, један сплет несрећних околности или погрешно предвиђање. А онда погледајте колико је таквих људи око нас, и замислите шта би било да је бар већи део њих одабрао светлију страну! А онда се потрудите, прво да ваш круг буде што већи, да своје способности што више развијете, али друго, још битније, да одаберете праву страну са које ћете тај ваш круг мотати.

Душу нам краду!

Позната је већини људи прича о Христовом уласку у Храм и избацивању трговаца из ''дома свог оца''. Овај вандалистички и недемократски чин Спаситеља заправо је прича о нечему што се, као и већина прича из Библије, и данас дешава. Осим трговине стварима, материјалним добрима, у овом материјалистичком времену на продају је стављено све! Не тргује се више само кромпиром, јабукама, телевизорима или компјутерима. Данас своју цену имају Љубав, Поверење, Истина, Правда, Слобода, Отаџбина, Верност, Част... Како је то могуће? Како смо уопште дошли до тога?

Сигурно највеће зло које нам је донело модерно време нису ни ратови, ни глад, ни медијска пропаганда, чак ни материјализам и индивидуализам, већ корен свих тих појава - убијање вредности! У трци за бољим животом, материјалним обезбеђивањем и уживањима, људи више не бирају средства. Тако је врховна вредност по којој се све мери постао - новац. Празне су приче како ипак није тако, јер већина људи себи не жели да призна да људе процењује управо на тај начин. За кога ћете пре рећи да је успешан човек, за директора фирме, или уличара који скупља картон? Тако је дошло до тога да су и све остале вредности срозане и постале само средство да се дође до оне врховне.

Да ли је баш тако? Наравно да јесте! Пођимо од Љубави. Љубав једноставно мора да искључује сваку промишљеност и трговину, Љубав мора да буде ''луда'', да не види било какве препреке и проблеме, она мора да буде изнад свега. А какво је размишљање данас? Прво да се материјално обезбедимо, школа, посао, каријера, па онда може о Љубави да се размишља... Окренут је редослед, уместо да се све остало ради из Љубави, она је на последњем месту. Брак, као круна Љубави, постао је само један грађански уговор. Колико их је само склопљено из неког ''вишег'' интереса, за добијање пасоша, имања, из освете, љубоморе, зависти... Љубав је добровољна жртва зарад неког кога волите, а колико се само бракова распало због ''изневерених очекивања''. Најлепше могуће осећање сада смета људима, кочи их да постигну успех у школи, на послу, не могу да се посвете себи.... Колико је само глупих изговора! И вођење љубави је толико банализовано и искомпромитовано да ту више нема ни трунке љубави, већ само перверзије, ваљда је зато и смишљено хиљаду глупих термина за тај чин. На крају имате разочарану и изневерену омладину, која са свијих двадесетак година одавно више не верује у љубав, јер је имала много лоших искуства. ''Волим те'' је сада само средство да девојку одвучете у кревет, да би се сутра неком хвалили због тога.  А колико је мало људи који би заиста могли да стану иза тих речи, јер код већине би одговор на то могао да буде једноставан: ''И шта сад хоћеш од мене''? И како онда да верујете неком? Како да верујете да неко заиста има искрене намере када је око вас хиљаде примера који све те намере демантују. Преваре, лажи, сплетке... Тога је одувек било, али чини ми се да је све то сада некако легализовано. Не законом или уставом, већ неким неписаним правилима. И да причате некоме о поштењу, и да вам поверује да то заиста искрено мислите, ипак ће уследити одговор: ''Схватићеш једном да не може тако... '' Изневерени људи постају неповерљиви. Реците човеку кога је жена оставила јер су кола кренула низбрдо коју реч о Љубави, видећете како ће да вам одговори. Реците човеку који се вратио са ратишта без руке коју реч о Србству... Обратите пажњу на његов поглед. Причајте о Србству гладним људима пуним брига, и једино што ће вам рећи је: ''Шта још хоћете од мене. Знам ја те приче...''? Мислиће да тражите да гласају за вас или прилог за гладне на Косову који ће отићи ко зна где. Неће веровати да искрено мислите то што причате. Много су пута до сада изневерени. Ништа им неће значити ни слике светаца и мученика, ни косовски мит... Виде само кућу неког ратног профитера са Косова. Узалуд ћете ви причати о Православљу. Само ће вам показати на кола неког свештеника. Причајте човеку поломљеном од пендрека деведесетих о револуцији. Насмејаће вам се у лице. Не зато што вас мрзи, већ зато што је изневерен. Све оно што је било вредно борбе и жртве, други су продали. Све оно лепо и вредно донело је зараду. Све оно што је некоме свето, некоме је само био начин да се обогати. Тако су све вредности деградиране, својим ништавним и поквареним животима на њих су бацили љагу. То је основа једног страшног нихилизма који је захватио модерну Европу. Украли су нам душу! Све је стављено на цену! Ништа више није свето, све је на продају!

Како то да променимо, како да се изборимо са тим? Ако вас заиста ужасава то уништавање вредности, ако вас мучи што више нико не гледа човекову душу већ само стање на рачуну, онда не смете да се предате и кажете да не можете ништа и да је такво време дошло! Дошло је, али дошли смо и ми да га променимо. Морамо да покажемо својим животом да нам је оно у шта верујемо прече од свега. Да када причамо о Љубави, причамо јер то заиста мислимо. Да не волимо народ само у предизборној кампањи, веч стално, да се за њега сваки дан боримо и да нећемо продати своје идеале за радно место и ли чланску карту неке странке. Дакле, не боримо се причом, већ личним примером! Само тако можемо учинити да нам људи поново верују, али не да би веровали нама као људима, већ да би им вратили веру у вечне вредности.

Есхатон - Трубе Јерихона

Eсхатон - ТРУБЕ ЈЕРИХОНА

Шта су те научили?
Мало живота и смрт?!
Зар све је прах нема вечности?!

'Тај' не спава,
Јер време кратко је...
Он само жели да му верујеш!

И ко је сада слободан? У вери или невери?
То срце које није твоје чека да га освојиш!

Трубе Јерихона чују се !
Крај му се пиближава -- назире...
Седми дан - време близу је...
...кад трубе Јерихона руше зидине!

Губиш се у трци
простора и времена.
Градиш куле невидљиве...

Све што очи виде,
те лажне слике,
кад руке загрле,
у прах претворе!

Отвори срце Истини! Одувек чека...
Кад уђе, ко има ухо нека чује како руше...

...трубе Јерихона зла зидине.
Када дође време чуће се
седам громова који говоре!
Блажени су који спашће се...

Ипак су те одвели у топлу, крваву реку,
обукли као лутку, ставили жиг на руку...
Да ли знаш ко си и зашто то 'уже' носиш?
М о ж е ш њ и м е д а с е о б е с и ш !

Јеси рођен слободан, не и имун на грех.
Није на корист све што пожелиш...
А н е к а д н и с м е х . . .

Трубе Јерихона, већ чују се...

...речи седам громова изговорише!!!

Д о л а з и Д а н !
В р е м е ј е ! В е р у ј е м .
Н е б о ј и м с е ј е р в е р у ј е м !


http://www.youtube.com/watch?v=SkU5--CkuZM

''Имам право''

Стална прича о људским правима и заштити истих, заправо је један од извора трагедије данашњег човечанства. Бројна права, могућности да будеш овакакв или онакав заправо су маска која одводи човека у безнађе и зло. Тако у 21. веку сви инсистирају на својим правима и сви имају право да буду шта год хоће, не питајући се ни на тренутак да ли је то што бирају увек добро, већ хистерично насрћу на сваког ко им гуши та силна права да је заостао, ограничен, затупљен... 

Човек је сам по својој природи слободан. За сваки поступак који учини сигурно ће касније одговарати и све што му се дешава последица је његовог ранијег слободног избора. Дакле, само постојање човека значи сталне одабире, човек током читавог живота бира између добра и зла. Постоје људи који зраче врлином, који су до савршенства довели своју спознају добра и зла, и који једноставно и лако препознају све што је зло за човекову душу. Исто тако постоје и они мање искусни, које је увак лако преварити и обманути, који леко наседају на сва зла. Постојала су времена у којима се знало шта значи часно и поштено живети, времена у којима се врлина ценила изнад свега, и свако се трудио да је достигне. Век у коме живимо заправо постао је век толеранције према злу. Стално инсистирање на толеранцији води управо према толеранцији свега што није нормално и природно, према одступању од правих вредности и према оправдавању девијација и болести. Све оно што није нормално постаје друштвено прихватљиво у име прогреса и напретка човечанствва, а свако ко би се супротставио томе етикетира се као ограничен и заостао, као неко ко жели да се врати у мрачно доба у коме нема никаквих права. А управо је реченица ''Имам право'', која је постала обележје модерног времена, заправо погубна по људске душе. На свако ''Грешиш'', млад човек увек може, као робот, изговорити догматско ''Имам право'' и тако се заувек закопати у својим грешкама. Онај ко упозорава на грешке постаће бездушни тиранин који ти не даје никаква права на било шта у животу, који те спречава да живиш како ти желиш, али зато онај ко ти каже да имаш право на све постаје твој велики пријатељ који ти је отворио очи. Тако се помоћу те кобне реченице милиони и милиони деце широм света одлучују да крену лошим путем и оправдавају себе тиме да им модерно време даје сва могућа права. А онај ко те упозорава, ко хоће да те извуче из грешке, њега је већ модерно време окарактерисало као заосталог злочинца који кочи и твој прогрес и прогрес целог човечанства.

Када би се и сваки појединац као и цело човечанство колективно, запитали да ли им баш сва та силна права која су им дата иду на корист, када би се запитали да ли је заправо све што је модерно и прогресивно нужно добро и корисно за човека, можда би схватили да је реченица ''Имам право'' само шарени чамац који те неповратно одвози у реку која завршава водопадом. Да сте само послушали оног досадног старца са обале који вам је говорио да не улазите у тај чамац, можда се и не би тако страшно кајали док вас водопад неповратно баца на дно.

Против модерног фудбала

 ''Бијемо битку за себе, и за фудбал - битку за праве вредности, за традицију, за понос и верност - битку против новца.''

Зашто ''Против модерног фудбала''!?

Сви сте сигурно слушали приче старијих o фудбалу некад и сад. ''Е, то је био фудбал, не ово сад'', ''Некад се играо прави фудбал, играло се из љубави...''. Наравно, све је то тачно. Комерцијализација је учинила своје. Игра се за новац, не за лепоту! Кад сте задњи пут видели дриблинг на који цео стадион одушевљено скаче!? Када сте последњи пут видели волеј!? Да ли сте осим на старим снимцима видели како играч прелази цео терен одједном и дрибла десет играча!? Нисте!? Тешко да ћете видети. Нема више лепоте у фудбалу. Губи се све што је лепо, а преовладава тактика, затварање у казнени простор, игра да се не прими гол. Да ли сте видели децу како јуре по ливадама за лоптом!? Ретко! Погледајте у играонице? Сви седе загледани у компјутере и играју најновији ПЕС. Да ли ФИФА мисли да ускоро прави Светско првенство у игрању игрице!? Хоће ли се фудбал играти, на ''Д', ''С'', стрелице или ногама. Хоће ли уопште постојати трибине на стадионима или ће се утакмице гледати само на ТВ-у!? Изгледа да ФИФА ради на томе!

Некад се заиста играо фудбал... Играо се за раднике, они који раде целе недеље а онда одмор користе да се забаве уз фудбал. Касније се све претворило у једну велику игру, која је окупирала планету. Нема човека који је равнодушан према фудбалу. И наравно, као и у све остало, и у фудбал се уплео новац. Фудбал је данас све мање игра, а све више посао. Милионски трансфери, намештање утакмица, кладионице, трговина играчима, ТВ права, стадиони... Видевши фудбал као одличну шансу да зараде или оперу новац, богаташи почињу са куповином клубова, уплитањем у рад фудбалских савеза, контролом кладионица и фудбаслког тржишта. Око једне предивне игре, сада је настао цео систем послова, у коме се губи сама суштина игре. Губи се спортски дух, поштено и икрено надметање, борба за свој град, крај или државу, и на крају свега, губи се - љубав. Част, понос, традиција, верност, борба, све то нестаје под налетом новца неког азијског милијардера, који је неки вештачки клуб направио на шампиона државе. Уколико се настави овим путем, фудбал ће се потпуно удаљити од своје суштине. Ипак, постоје они који фудбалску игру бране од насртаја новца и модернизације, они који се супротстављају корумпираним управама, манекенима од играча, статичној и позерској публици на трибинамаа, лоповима у фудбалским савезима, они који су трн у оку Система, власти и медија. То су они који живе за свој клуб, који тешко трпе поразе, који скачу и певају деведесет минута, који прелазе километре и километре због једне утакмице, који често више желе победу од самих играча, који остају уз клуб и када прођу сви тренери, чланови управе или играчи. Они су ту и када је добро и када је лоше. То су навијачи. Они се боре против модернизације фудбала, против зла који та модернизација доноси. Они воде последњу битку за опстанак фудбала, навијања, традиције и љубави. Баш због тог отпора они су обележни као највећи непријатељи савеза и управа, против њих се дижу медији и полиција. Лоповима у управама не одговарају навијачи које ће искрено потресати пропаст, распадање и пљачка њиховог клуба. Они не желе инциденте ако виде да њихов тима лоше игра. Не треба им хорда дивљака која ће утрчати у терен после утакмице. Зато све чине да такве отерају, под изговором како због таквих ''нормални људи не могу да иду на утакмице''. Управо такве ''нормалне људе'' они и желе, оне којима је то само поподневна забава, или убијање времена, који због тог клуба неће бити спремни да жртвују ништа, нити ће желети да се буне ако виде да је клуб у распаду. Такву ''цивилизовану публику'', на својим комфорним стадионима имају по Западној Европи. Фудбал више није забава радничке класе, већ привилегија оних који дају стотине евра на карте. На Западу су богати власници већ успели да са својих трибина уклоне навијаче и доведу циркузанте и размажене богаташе. На Истоку то идаље није случај, што због јачег отпора источноевропских нација, што због лошијег социјалног стања.

Светска првенства су већ постали циркуси! На трибинама више не можете видети праве навијаче који ће певати, бодрити репрезентације, већ разне циркузанте који везе са фудбалом немају, са офарбаним лицима, шеширима као цела глава, често и у купаћим костимима. Дошли су ''да се забаве, стекну нова пријатељства...'' Њихов тим је изгубио они се кезе, загрљени са противничким ''навијачима'', одушевљено скачу и машу само када их прикажу на видео биму... Таква публика, не бих да кажем навијачи, одговара ФИФИ, и свим осталим организацијама. Такви ''навијачи'' се неће бунити кад тим пропада, кад лопови праве хаос у њему, неће бити туча, инцидената.

Непрекидни су покушаји да се фудбал отргне из руку навијача. У неким земљама је то успело, надајмо се да у Србији никад неће! Надајмо се да ће увек постојати они који ће се одупирати модернизацији, новцу, корупцији а које ће водити искрена љубав према клупским бојама!

Разум и емоције

Ако боље сагледамо наш душевни живот, видећемо да се он састоји од деловања две ствари - разума и емоција. Да ли су разум и емоције у вечитом сукобу, да ли искуључују један другог? Ко води срећнији живот, онај кога воде само емоције, или само разум?

Много сам пута (самосажаљење је део људске природе, наравно) чуо од људи причу како је њима много тешко јер су осећајни. Одговорно ти људи тврде да би им било много лакше у животу кад не би тако размишљали, кад их не би све погађало, него као ''тај и тај'' да их баш брига за све. С друге стране, имате људе којима живот може у дигитрон да се претвори. За њих је све прорачун, стално извлачење неке користи, увек рационално размишљање. А онда такви људи у једеном тренутку схвате да нису имали за шта да живе и да их ништа не испуњава у животу.

Има ли онда решења? Да ли је боље да нам живот води разум или емоције, и има ли смисла, када су у сваком случају, и једни и други на крају несрећни?

Није проблем ни у разуму ни у емоцијама. Не треба одстрањивати разум нити емоције из живота, нити је и једно од та два зло само по себи.  Само је неопходно, као и у другим стварима, пронаћи средину. Наравно, овако речено делује лако, али када се мало боље сагледамо у свој живот видећемо да и није тако.

Да прво сагледамо обе крајности. Какав је живот човека кога кроз живот воде само емоције? То је, као што напоменух на почетку, осећајан човек, који или јако воли неког, или јако мрзи. Осећања су тада врло оштра и неконтролисана. Такав човек се врло лако радује, али и врло лако тугује и пада у депресију. Јако мале ствари могу му донети огромну радост, али исто тако и јако мали животни потреси, разочарења, могу га одвести у тешку, безизлазну депресију. Такве људе погађа свака реч и лако плану. Пошто их воде емоције, често могу да буду непромишљени и фанатични у љубави или мржњи. Свако осећање код оваквих људи доживљава своју крајњу форму. Од највеће радости до најдубље депресије, од највећег беса до потпуне среће. Поступци таквих људи често су у афекту и обично се могу објаснити само - тренутним осећањем. Живе ли овакви људи испуњен и срећан живот? Тешко. Њих јесте лако усрећити, али их је исто тако лако и разочарати. Емоције итекако умеју да заслепе људе па тако и оне попут љубави не умеју да ''ќонкретизују''. Својим непромишљеним поступцима, такви људи често, несвесно, наносе штету онима које воле. Дакле, живот у коме вас воде само емоције није користан за друге, ни за саму ту особу која тако живи. Та особа жели да усрећи људе које воли и жели да подели своја осећања, али не само да најчешће то и не успе, већ неретко то преокрене и у супроност.

С друге стране, какав је живот особе коју кроз живот води искључиво разум? Таква особа спремна је на жртвовање свега и свих да би стигла до користи за себе. Она је потпуна супротност првом примеру, итекако је промишљена и рационална у свим својим поступцима. Емоције су потпуно искључене да је не би спутавале на том путу. Таква особа, без емоција, може жртвовати све око себе да направи комбинацију за остварење личног успеха и засићења својих прохтева и жеља. Може ли таква особа да опстане у животу? Наравно, и то се итекако добро бори са свим проблемима који јој стају на пут. Али, где се јавља проблем? Та особа не може да живи срећан и испуњен живот! Можда у почетку тог ''пута'' има привид среће, али та срећа је пролазна. Због изостанка емоција, такву особу нема шта да испуни у животу. Оно што људе покреће да раде и стварају јесте Љубав, а ако ту емоцију одстранимо из живота, ако нам срећу не причињава брак, породица, дечији осмех, радост пријатеља, шта ће нас онда испунити? То је оно што недостаје рационалној особи.

Несрећно се завршавају оба оваква живота, јер кратки привиди среће и успеха, не представљају један испуњен живот. Зато је потребно пронаћи средину, ускладити емоције и разум. Емоција је наша покретачка снага, оно што нам даје вољу за живот, за било какво деловање, а разум је тај који треба да усмери те емоције, да промисли шта би у ком тренутку било најбоље урадити и како најбоље и по околину најкорисније деловати. Дакле, ни једна од крајности, већ склад разума и емоција води ка испуњеном, праведном и корисном животу.

Маскенбал

Замислите један велики максенбал. Огромна сала, препуна људи, и велико такмичење за што бољу маску. Тај скуп је толико велики да је готово цело човечанство ту. И сви су се маскирали.

Зграда је огромна, са доста спратова. Свуда су столови са послужењем, пије се, једе и прича о маскама. За једним столом десет средњовечних жена попреко гледају према другом, мало скромнијем столу и причају о томе како се само не уклапају боје на маскама тих људи преко пута. За столом у ћошку седи старији човек, убеђен да је његова маска толико лепа да друге не треба ни да погледа. И стално прилазе другим столовима, заглеђују једни друге, и разматрају шта би требало да поправе на тим својим маскама. На неколико места је чак и избила свађа и неки су се потукли око тих маски. 

Колико само брину о тим својим маскама! Препуни су тоалети, стално неко упада са шминком, поправља боје, намешта маску да лепше стоји, упија приче других и према њиховим мишљењима обликује маску што боље, да би био прихваћен за њихов сто. Ено једне девојке која плаче јер јој је маска била сувише лоша за једно друштво на другом спрату. Један момак се малопре бацио с прозора јер су му нека два другара цело вече исмевала маску. Малопре је настала гужва око последњег огледала у тоалету, јер једна госпођа већ пола сата појачава шминку на својој масци, док неколико њих у реду нестрпљиво чека да поправи своју.

Замислите сада шок који настаје, када на маскенбал уђе неколико људи без маске! Какви ужаснути погледи према њима! Како су се само усудили да дођу такви!? Како их само није срамота да такви шетају около? Зашто их неко не избаци? Ређају се осуђујући погледи према људима без маски који слободно шетају по сали. Ретко ко се усуђује да им приђе. Ипак, за скоро сваким столом постају једна од тема. Негде их сажаљевају, негде осуђују и прете, а негде их исмејавају. Један старији човек са најугледнијом маском управо је рекао тако смешну фору на њихов рачун, цео спрат се тресе од смеха. Две госпође презриво проклињу те лудаке, док већ петнаест минута седе пред огледалом и муче се са неком шминком. 

Сви они јавно осуђују и исмевају те лудаке без маске. Ипак, у себи, сви они им завиде. Завиде им, јер могу тако слободно да шетају, не бринући шта ће им неко рећи за њихову маску, да ли ће их неко осудити или исмејати јер је ставио погрешне боје. Њима њихове маске представљају нужан терет, а ови људи не морају да брину о томе. Колико год их јавно исмевали, потајно многи би желели да се прошетају без маске, али страх их кочи и поново везује за своју маску.

''Истинска Побуна'' на фејсбуку

''Истинска Побуна'' је блог који је настао као идеја да све своје текстове саберем на једно место и тако их сачувам од заборава. Временом, блог је постао све посећенији а текстови добијали све боље критике.

Текстови су различитих тема, од филозофских, православних, до друштвене критике, али заједнички је циљ, критика духа времена и наметнутог система вредности, и повратак правим вредностима, попут Истине, Правде, Слободе и Љубави.

Овај блог не треба да представља догматско, идеолошко или религијско ''испирање мозга'', већ треба људе да наведе на размишљање о поменутим темама, а одвоји их од свакодневних будалаштина... Као што Сократ каже: ''Нико од мене ништа није научио'' тако и циљ овог блога није да вас научи нешто или вам усади неко знање, већ натера да размислите својом главом. Ако и један човек у томе успе, ја сам свој циљ остварио!

Линк на фејсбуку:
www.facebook.com/pages/Истинска-Побуна/149884948528054 

Грех

Грех је као рана на телу. Када почнеш да је чешеш, осећаш се лепо, а лоше кад прекинеш са чешањем. Временом те све више вуче да је чешеш. све је мањи ужитак током чешања, а све већи бол кад престанеш.

Питајте неког алкохоличара, да ли он ужива у алкохолу? Нема ту више уживања у чаши ракије, пије је зато што мора. Другачије не уме. Претеривање у било којој страсти доводи до губљења у њој. Тада не можемо без ње. Зато се треба чувати неумерености, јер она води у ропство телесним страстима. Нема ништа лоше у томе што понекад попијемо коју чашу алкохола, што волимо да поједемо мало више хране, али је опасно када не можемо без тога. Оно што се мора, не причињава задовољство, тако и оно што је некад било задоољство, сада престаје то да буде.

Робовање стварима

(наставак на: ''Духовна или материјална задовољства'')

Живимо у веку технологије. Стална напредовања на том пољу довела су до тога да данас огроман проценат људске популације користи мобилне телефоне, компјутере, интернет, а телевизор већ има готово свака кућа. У основи, циљ свих ових апарата јесте да људима олакшају живот и свакодневне посове. Заиста, лакше је чути се и договорити када имате мобилни телфон, лакше је доћи до информација када имате интернет. Ипак, свуда где има употребе има и - злоупотребе. Тако се дошло до тога да велики део човечанства данас - робује стварима!

Како је дошло до тога да уместо да ствари служе нама, ми служимо њима? Да ли је то заиста тако? 

Колико сте пута чекали у реду да платите телефон? Колико сте пута ишли од шалтера до шалтера да пријавите неки квар? Колико сте времена изгубили јурећи да поправите компјутер? Колико вам тешко падне то да је нестао сигнал за интернет и да га неће бити целог дана? Да ли заиста имате шта да радите без тач-скрин телефона и игрица на њему?

Оног тренутка када осетите да не можете да функционишете без неке од свих овох ствари, знајте, постали сте њихов роб! Гледајући људе колико брину о свом тач-скрин телефону, колико се плаше да га не изгубе и колико би се потресли кад би се то десило, постаје ми их жао! Толика брига око једног комада пластике! Да ли је он толико вредан, вреднији од човека? Многи не желе да признају, али заиста јесу везани за све те ствари. Ту не говорим о сентиметалној повезаности, када се на пример, неко веже за предмет који му је поклонила драга особа, јер је то везаност за то особу, а не ствар. Ово је конкретно везаност за баш те комаде пластике, који одређују наше расположење, наше време, наше животе. Телефон који је ту да нам уштеди време, сада заправо чини да сате проводимо у реду да би стигли до шалтера да пријавимо квар. Компјутер и интернет, који је ту да нас орасположи, сада нам је нанео целодневну нервозу јер јуримо да га поправимо. Ко ће провести цело вече без фејсбука?

Тако су ствари које у основи треба да служе нама, успеле да загосподаре човечанством. Како сада некоме објаснити да може да изађе са друштвом и без слике на фејсбуку, да може да се забави и без игрице на тач-скрину, да може да прича са људима и без интернета. Није неопходно (а ни пожељно) одрећи се свега што нам је напредак технологије донео. Али потребно је наћи границу измешу тога када ствари служе нама, а када ми њима.

Духовна или материјална задовољства

Када момак својој девојци купи омиљену чоколадицу, она осећа велику срећу. Ипак, да ли је та срећа због тога што ће појести чоколадицу, или због тога што јој је драга особа поклонила? Када вас током неке добре вечери друг части још једно пиво, јер сте остали без пара, да ли ће те бити срећни само због пола литра течности или збoг тога што ћете још неко време провести у лепој причи и расположењу? Замислите момка који седи кући и ждере парче пице, колаче и сок, и замислите с друге стране како два другара деле један скромни сендвич. Ко је од њих срећнији?

Јесу ли духовна задовољства већа од материјалних? Којима од њих човек треба да тежи, и да ли једна искључују друге?

Духовна задовољства заиста јесу већа од материјалних. Она девојка сигурно воли да поједе ту чоколадицу, али њој срећу причињава не сама чоколадица, већ што се њен момак сетио да јој је баш та омиљена. Колико се пута деси да имате пиво, новац и све што треба, али опет вам атмосфера не буде добра и раније одете кући? Није дакле, ствар у томе колико има пива, хране, већ са ким сте. Деца док су мала воле играчке. Али ипак, њима више значи то што ћете им поклонити мало пажње, што ћете се играти с њима, причати им приче, него да им купите пуна колица најквалитетнијих играчака. Не вреде им, ако немају са ким да их поделе.

Трчећи за материјалним задовољствима, све више гудимо она духовна. Што више размишљамо о томе колико имамо, грабимо за себе, бринемо шта ћемо да једемо, и кријемо сваки динар, то ћемо мање бити испњенији и срећнији. Сигурно свако зна пример неке особе која има све што пожели, има и храну, новац, најновију технику, најјачи компјутер, најбржи интернет, најбољи телефон, али опет је несрећна! А с друге стране имате сиромашне породице, које једва састављају крај с крајем, али ипак су сви насмејани, јер живе у љубави и слози. Њима причињава задовољство то што су заједно, што воле једни друге. Тако је и за ораво другарство. Не можете осетити право другарство док год бринете о сваком динару који понесете са собом, рачунате и прерачунавате се. Када научите да делите то што имате, имаћете мање за себе, али бићете истински испуњени. Нема тих речи које могу да опишу задовољство и испуњеност када некоме помогнете у невољи. Осећај који имате када видите осмех сиромашног детета коме сте помогли не може да се упореди ни са каквом храном, одећом или мобилним телефоном који ћете купити. Осмех другара коме сте купили још једно пиво не може да замени ни гајба коју би попили сами. Сећам се како ми је једном другарица причала шта сам за све ове паре које сам ''бацио'' на пиво испред продавнице могао да купим. Она би каже, те паре штедела, па би купила мобилни. Тај исти мобилни она ће сутра да заборави у аутобусу, а ја ћу заувек да имам друаре са којима сам попио те силне литре пива, сећања на приче и доживаљаје са њима.

Материјална задовољства су, дакле, на нижем нивоу од духовних. Она су само средство којима ми можемо постићи духовно задовољство. Чоколадица, пиво, или сендвич не вреде ништа док некога њима не усрећимо.