Замислите два столара. И један и други почињу да праве сто који желе да продају. Први столар почиње са напорним радом, пажљиво обрађује дрво, лепо припрема и спаја све делове. Онда додаје фиоке испод стола, урезује украсе у дрво, учвршћује делове и на крају, после много труда добија прелеп и велики сто. Други столар бира лошије дрво, не труди се да га добро припреми, безвољно саставља делове... Не труди се да украси сто само како би што пре завршио и на брзину продао сто. Обојица оду на пијацу да продају своје столове. Први прода свој сто и заради доста на њему. Други тешком муком и уз доста ценкања прода сто и заради много мање него што је очекивао.
Ова прича заправо представља целу једну филозофију живота, борбу између лакшег и тежег пута.
Заиста, ова борба је присутна током целог нашег живота, и она заправо и представља наш живот. Сваким својим поступком ми бирамо: хоћемо ли кренути лакшим путем - који води у пропаст, или тежим - који води у вечност. Да је све заиста тако лако бирање, да ли би онда ико био луд и изабрао пропаст? Ипак, несрећа је у томе што већина људи заиста и бира пропаст. Кривац томе управо је лакши пут, коме се површни људи врло брзо одају. Свака пропаст једног појединца или читавог народа заправо је заслуга - лакшег пута! Од најситнијих свакодневних дилема, до нејкрупнијих и пресудних животних одлука увек стајемо пред исти избор. И исход је увек исти. Увек је лакши пут онај примамљив, пут којим крене већина, али пут који се врло брзо и несрећно завршава. Увек је тежи пут онај неизвеснији, препун муке и страдања, пут који мало људи препозна и пут који на крају донесе победу. Заиста тако је од најситнијих детаља, који се завршавају најситнијим победама, па све до одлуке којим ће путем ићи наш живот, хоћемо ли ништавно животарити, или се борити и победити.
Где ми то бирамо између лакшег и тежег пута? Кад се нама поставља тај избор! Већ вам се поставио пре неколико минута! Размишљали сте да ли да прочитате овај озбиљан текст, или да једноставно пребаците на фејсбук или укључите игрицу. Да сте кренули лакшим путем и укључили игрицу, краткотрајно би сте се забавили, а овако већ почињете да размишљате о важнијим животним стварима. Када човек има велики и тежак проблем, он има избор. Хоће ли бежати од њега или се суочити с њим. Ако жели да побегне, узеће алкохол или дрогу. Заиста, цело то вече биће му лакше. Али то неће мислити сутра када се пробуди са мучнином и боловима, и са проблемом који је остао и још постао већи. Ако жели да му се супротстави кренуће тежим путем. Ипак, на крају ће се изборити и уз мање или више муке решити проблем. Када се ова дилема чешће понавља, и сам пут се продубљује. Човек кјоји је мањи проблем ''решио'' заобилажењем тек ће се намучити када му наиђу нови проблеми. Стално ново кретање лакшим путем заправо само продубљује тај пут и све више приближава пропасти. Та пропаст оличена је у депресији, наркоманији и алкохолизму. Тако завршавају људи који су више пута кретали лакшим путем. Њима повратак изгледа немогућ, и свој пут све више продубљују. Они који су кренули тежим путем заправо су свесни свега, свесни муке и страдања које доноси тај пут али су свесни да као што напоран рад доноси велику зараду, тако и страдање на крају доноси награду. Они знају да ће се све исплатити и само још више продубљују свој пут. Њима сада изгледа немогуће да крену лакшим путем! Али има ли тог преломног тренутка у животу? Има! То су они тешки тренуци који свима нама једном наиђу. Тренуци очајања и немоћи. У таквим тренуцима видимо испред себе пример некога коме све иде ''лако'' у животу. Слаби људи тада ''схвате'': зашто не би и они тако, кад се већ то исплати. Зашто би се мучио да радим и муком зарађујем, или да се школујем, када онај дилер тамо и без рада и без школе, без икакве муке у животу, ипак ужива и има све. Тешко је заиста када се види њихов несрећан и тужан крај. А можете их видети свуда. То су они о чијој смрти пише у новинама, то су они који су од најбољих ученика и узорне деце постали ситни криминалци како би нашли новац за дрогу или алкохол. То су они који у годинама када треба да стварају породицу пропадају по градским улицама или затворима. То је, када се дубље сагледа, донео тај лакши пут. А тежи пут? Донео је подсмехе оних који су кренули лакшим. Људи који су кренули тежим путем препознали су стварност и пронашли смисао свог живота. Тежи пут донео је борбу и одрицање. Човек који је кренуо тежим путем препознао је свог непријатеља, а то је све оно што га води у лакши пут. Препознао је да проблем неће решити у алкохолу, да знање неће доћи играјући игрицу, да се само страдањем и напорним радом може стићи до вишег циља. Такав човек пронашао је своје спасење!
Али шта је са нацијом? Кад то нација креће лакшим путем? Када већина људи не крене у борбу за јачање свог народа, већ линијом мањег отпора, у кукавичлук и склањање од проблема. Како изгледа просечан човек који је кренуо лакшим путем? То је човек који ради за неку малу плату, ради без воље и без љубави. Мучи се на послу, а онда свој бес исказује према недужним укућанима уместо према онима који га муче. Да би заборавио све те проблеме, укључује се у шаренило ТВ програма, залуђује многобројним сервираним глупостима који му размишљање одвлаче далеко од црне свакодневнице. Тако затупљен, човек се клони ос сваког дубљег размишљања, и као такав постаје робот којим се служи Систем. Такви људи уместо да своју енергију пребаце на нешто креативно, троше је на бесмислене будалаштине, уместо да схвате узрок својих проблема траже ''вентиле'' у изласцима, цигарама, алкохолу... Велики је број таквих људи, безопасних за Систем, који лако управља њима. Одбијајући да размишљају о ''тешким темама'' заправо себе све дубље увлаче у нове проблеме и све више тону у пропаст, не видевши то, замаскирани серијама, ријалитијима, и фејсбуком. Такви људи своју несрећу замаскирају на весељима, лумпују уз народну музику желећи да се иживе бар једно вече, уваљујући себе још дубље у понор. Ипак, јак човек нема потребу да замаскира и побегне од проблема. Он се суочава са њима, своју енергију и знање не троши на оговарања, коментарисање туђих живота и поступака, или гледање телевизије, он своју енергију троши на рад и стицање знање, а свој револт уперује у праву страну, према Систему. Такав човек је права претња за Систем који влада изманипулисаним масама, али када су такви људи у мањини, онда цела нација пропада. Већина не жели борбу, склања се у страну и бежи од стварности. Тако једна нација постаје заведена од стране групе људи која влада масом људи која је изгубила сваку свест и вољу за борбом (мислим да се то зове демократија).
Које су кључне ствар за одлуку да се крене лакшим путем? Првенствено, лакши пут обећава бржи долазак до циља и уз мање мука. Тако се креће тим путем. То је тренутак када се човек први пут напије због проблема, запали цигару или проба дрогу. Други, неизоставни карактер лакшег пута је - оправдање. Тада оправдавамо себе за то што ррадимо, оног тренутка када схватимо да је то лоше. Тако од алкохоличара увек можете чути добре разлоге како пије због несрећне љубави, наркоман ће вам увек објаснити да трава није дрога, криминалац ће вам рећи да у оваквом друштву не може другачије да се успе... Свако има добар разлог зашто идаље пуши, пије, свако има оправдање зашто сате проводи гледајући у компјутер. Увек можемо да пронађемо неког другог, ко је много гори од анс, он је такав и такав, и то нас сигурно оправдава што ми пушимо само паклу дневно. Оправдање запараво јесте тај кључни корак ка забетонирању себе у несрећама лакшег пута. Убрзо оправдања постају све достижнија и схаватамо како постоје за баш све, и како се њима може стићи до свега. Трећа карактеристика, која у споју са другом доводи до коначне пропасти, јесте компромис. Компромисе праве слаби људи, како би тиме оправдали своју неспремност да дођу до крајњег циља. Компромис је онај тренутак када одлучимо да не престајемо са пушењем, него ћемо да пушимо само паклу дневно. Компромиси представљају печат на оправдању наших грешака. Тада наше оправдање постаје потпуно, и тада нам лакши пут постаје неизбежан, а са њиме и пропаст.
Дакле, увек имамо прилику да бирамо. Хоћемо ли се предавати без борбе, правити компромисе, ленчарити и склањати се у страну, или ћемо се суочити са проблемима, храбро носећи свој крст ка коначној победи. Почиње се од најмањих ствари, а борба између два пута постаје све шира, и на једној раскрсници морамо се одлучити којим ћемо путем кренути. Не одустајте лако од својих циљева. Ако сте решили да тренирате сваког дана, останите истрајни у томе. Немојте већ следећег дана решити да је боље да у то време играте игрицу. Ако сте одлучили да постите неки пост или део поста, немојте већ првом приликом купити пицу док пролазите поред пицерије. Ма колико наши циљеви у почетку били у мали, временом ће ова борба бити одлучујућа за наш живот. Ако се научимо да стално бирамо лакши пут, нећмо стићи далеко на путу ка циљу, али ако се одлучимо да увек бирамо тежи, постаћемо јаки, наоружани храброшћу и вером, спремни на свако искушење и препреку.
Ова прича заправо представља целу једну филозофију живота, борбу између лакшег и тежег пута.
Заиста, ова борба је присутна током целог нашег живота, и она заправо и представља наш живот. Сваким својим поступком ми бирамо: хоћемо ли кренути лакшим путем - који води у пропаст, или тежим - који води у вечност. Да је све заиста тако лако бирање, да ли би онда ико био луд и изабрао пропаст? Ипак, несрећа је у томе што већина људи заиста и бира пропаст. Кривац томе управо је лакши пут, коме се површни људи врло брзо одају. Свака пропаст једног појединца или читавог народа заправо је заслуга - лакшег пута! Од најситнијих свакодневних дилема, до нејкрупнијих и пресудних животних одлука увек стајемо пред исти избор. И исход је увек исти. Увек је лакши пут онај примамљив, пут којим крене већина, али пут који се врло брзо и несрећно завршава. Увек је тежи пут онај неизвеснији, препун муке и страдања, пут који мало људи препозна и пут који на крају донесе победу. Заиста тако је од најситнијих детаља, који се завршавају најситнијим победама, па све до одлуке којим ће путем ићи наш живот, хоћемо ли ништавно животарити, или се борити и победити.
Где ми то бирамо између лакшег и тежег пута? Кад се нама поставља тај избор! Већ вам се поставио пре неколико минута! Размишљали сте да ли да прочитате овај озбиљан текст, или да једноставно пребаците на фејсбук или укључите игрицу. Да сте кренули лакшим путем и укључили игрицу, краткотрајно би сте се забавили, а овако већ почињете да размишљате о важнијим животним стварима. Када човек има велики и тежак проблем, он има избор. Хоће ли бежати од њега или се суочити с њим. Ако жели да побегне, узеће алкохол или дрогу. Заиста, цело то вече биће му лакше. Али то неће мислити сутра када се пробуди са мучнином и боловима, и са проблемом који је остао и још постао већи. Ако жели да му се супротстави кренуће тежим путем. Ипак, на крају ће се изборити и уз мање или више муке решити проблем. Када се ова дилема чешће понавља, и сам пут се продубљује. Човек кјоји је мањи проблем ''решио'' заобилажењем тек ће се намучити када му наиђу нови проблеми. Стално ново кретање лакшим путем заправо само продубљује тај пут и све више приближава пропасти. Та пропаст оличена је у депресији, наркоманији и алкохолизму. Тако завршавају људи који су више пута кретали лакшим путем. Њима повратак изгледа немогућ, и свој пут све више продубљују. Они који су кренули тежим путем заправо су свесни свега, свесни муке и страдања које доноси тај пут али су свесни да као што напоран рад доноси велику зараду, тако и страдање на крају доноси награду. Они знају да ће се све исплатити и само још више продубљују свој пут. Њима сада изгледа немогуће да крену лакшим путем! Али има ли тог преломног тренутка у животу? Има! То су они тешки тренуци који свима нама једном наиђу. Тренуци очајања и немоћи. У таквим тренуцима видимо испред себе пример некога коме све иде ''лако'' у животу. Слаби људи тада ''схвате'': зашто не би и они тако, кад се већ то исплати. Зашто би се мучио да радим и муком зарађујем, или да се школујем, када онај дилер тамо и без рада и без школе, без икакве муке у животу, ипак ужива и има све. Тешко је заиста када се види њихов несрећан и тужан крај. А можете их видети свуда. То су они о чијој смрти пише у новинама, то су они који су од најбољих ученика и узорне деце постали ситни криминалци како би нашли новац за дрогу или алкохол. То су они који у годинама када треба да стварају породицу пропадају по градским улицама или затворима. То је, када се дубље сагледа, донео тај лакши пут. А тежи пут? Донео је подсмехе оних који су кренули лакшим. Људи који су кренули тежим путем препознали су стварност и пронашли смисао свог живота. Тежи пут донео је борбу и одрицање. Човек који је кренуо тежим путем препознао је свог непријатеља, а то је све оно што га води у лакши пут. Препознао је да проблем неће решити у алкохолу, да знање неће доћи играјући игрицу, да се само страдањем и напорним радом може стићи до вишег циља. Такав човек пронашао је своје спасење!
Али шта је са нацијом? Кад то нација креће лакшим путем? Када већина људи не крене у борбу за јачање свог народа, већ линијом мањег отпора, у кукавичлук и склањање од проблема. Како изгледа просечан човек који је кренуо лакшим путем? То је човек који ради за неку малу плату, ради без воље и без љубави. Мучи се на послу, а онда свој бес исказује према недужним укућанима уместо према онима који га муче. Да би заборавио све те проблеме, укључује се у шаренило ТВ програма, залуђује многобројним сервираним глупостима који му размишљање одвлаче далеко од црне свакодневнице. Тако затупљен, човек се клони ос сваког дубљег размишљања, и као такав постаје робот којим се служи Систем. Такви људи уместо да своју енергију пребаце на нешто креативно, троше је на бесмислене будалаштине, уместо да схвате узрок својих проблема траже ''вентиле'' у изласцима, цигарама, алкохолу... Велики је број таквих људи, безопасних за Систем, који лако управља њима. Одбијајући да размишљају о ''тешким темама'' заправо себе све дубље увлаче у нове проблеме и све више тону у пропаст, не видевши то, замаскирани серијама, ријалитијима, и фејсбуком. Такви људи своју несрећу замаскирају на весељима, лумпују уз народну музику желећи да се иживе бар једно вече, уваљујући себе још дубље у понор. Ипак, јак човек нема потребу да замаскира и побегне од проблема. Он се суочава са њима, своју енергију и знање не троши на оговарања, коментарисање туђих живота и поступака, или гледање телевизије, он своју енергију троши на рад и стицање знање, а свој револт уперује у праву страну, према Систему. Такав човек је права претња за Систем који влада изманипулисаним масама, али када су такви људи у мањини, онда цела нација пропада. Већина не жели борбу, склања се у страну и бежи од стварности. Тако једна нација постаје заведена од стране групе људи која влада масом људи која је изгубила сваку свест и вољу за борбом (мислим да се то зове демократија).
Које су кључне ствар за одлуку да се крене лакшим путем? Првенствено, лакши пут обећава бржи долазак до циља и уз мање мука. Тако се креће тим путем. То је тренутак када се човек први пут напије због проблема, запали цигару или проба дрогу. Други, неизоставни карактер лакшег пута је - оправдање. Тада оправдавамо себе за то што ррадимо, оног тренутка када схватимо да је то лоше. Тако од алкохоличара увек можете чути добре разлоге како пије због несрећне љубави, наркоман ће вам увек објаснити да трава није дрога, криминалац ће вам рећи да у оваквом друштву не може другачије да се успе... Свако има добар разлог зашто идаље пуши, пије, свако има оправдање зашто сате проводи гледајући у компјутер. Увек можемо да пронађемо неког другог, ко је много гори од анс, он је такав и такав, и то нас сигурно оправдава што ми пушимо само паклу дневно. Оправдање запараво јесте тај кључни корак ка забетонирању себе у несрећама лакшег пута. Убрзо оправдања постају све достижнија и схаватамо како постоје за баш све, и како се њима може стићи до свега. Трећа карактеристика, која у споју са другом доводи до коначне пропасти, јесте компромис. Компромисе праве слаби људи, како би тиме оправдали своју неспремност да дођу до крајњег циља. Компромис је онај тренутак када одлучимо да не престајемо са пушењем, него ћемо да пушимо само паклу дневно. Компромиси представљају печат на оправдању наших грешака. Тада наше оправдање постаје потпуно, и тада нам лакши пут постаје неизбежан, а са њиме и пропаст.
Дакле, увек имамо прилику да бирамо. Хоћемо ли се предавати без борбе, правити компромисе, ленчарити и склањати се у страну, или ћемо се суочити са проблемима, храбро носећи свој крст ка коначној победи. Почиње се од најмањих ствари, а борба између два пута постаје све шира, и на једној раскрсници морамо се одлучити којим ћемо путем кренути. Не одустајте лако од својих циљева. Ако сте решили да тренирате сваког дана, останите истрајни у томе. Немојте већ следећег дана решити да је боље да у то време играте игрицу. Ако сте одлучили да постите неки пост или део поста, немојте већ првом приликом купити пицу док пролазите поред пицерије. Ма колико наши циљеви у почетку били у мали, временом ће ова борба бити одлучујућа за наш живот. Ако се научимо да стално бирамо лакши пут, нећмо стићи далеко на путу ка циљу, али ако се одлучимо да увек бирамо тежи, постаћемо јаки, наоружани храброшћу и вером, спремни на свако искушење и препреку.
Следи лепота порока,
на линији мањег отпора,
то је све што знамо ти и ја,
пропасти наше потпора!
Нема коментара:
Постави коментар