Једног зимског поподнева био сам у шуми изнад града. Стајао сам тако на једном видиковцу, испод кога је био аутопут. Био је хладан дан, падао је снег, тако да нигде у шуми није било ничега осим снегом прекривених стаза и дрвећа. Гледајући призоре око себе, осетио сам се као да се налазим на граници. На граници два света. Један свет био је у шуми, други доле на аутопуту. Замисло сам себе као усамљеног монаха који шета по снегом прекривеној шуми. Шетао сам тим стазама гледајући у савршенство испред себе. Мир и тишина! Призор и осећај тешки за описивање... Осетио сам се слободним!
Погледао сам испод себе. Каква супротност! Довољно је било да направим неколико корака ка видиковцу и већ сам се осетио као на прелазу из раја у пакао. Стотине аутомобила, аутобуса, камиона јурили су аутопутем. Журба, јурњава, свирају једни другима, претичу се... Замисло сам се у њиховој кожи, како журим да одвезем неку робу, причам телефоном, касним на састанак, бројим новац, рачунам... Схватио сам колика је супротност између монаха који слободно корача стазама по шуму, и пословног човека са ташном или лаптопом у руци како жури на састанак. Схватио сам колико је монах који је одбацио сва лажна задовољства овог света срећнији од директора неке фирме. Схватио сам да је једино што људе чини несрећним заправо - брз живот!
Ех, да су и остали могли да буду у прилици као ја, да замисле и виде ову разлику. Да осете срећу на једној и несрећу на другој страни. Када би само могли да у тренуцима највеће журбе, бриге и оптерећености помисле на монаха у шуми, како безбрижно доноси воду из бунара... Кад би само могли да осете слободу! Праву слободу! Размишљао сам шта их у томе спречава. Зашто себе уништавају брзим животом, зашто се трују нездравом храном, цигаретама, енергетским пићима и лековима за смирење? Шта их то вуче да брзо живе, шта им то доноси стресове и патњу. То су наметнути материјални циљеви овога света. Јурњава за новцем, положајима, славом и успехом. Стално размишљање о заради, о куповини, о материјалним стварима. Губитак или недостатак тога доноси патњу. Колико само стресова када се изгуби скупи мобилни телефон! Због комада пластике неко је данима у депресији! Везују се за ствари, за пропадљиво и ломљиво. Успех и положаји наметнути су деци још од најранијих година. Стресови због оцена, брига око уписа на факутете, брига око запослења. Све би урадили само да буду на некој листи. Гутају се лекови за смирење уместо да се смири и размисли, пију се енергетска пића уместо да се одмори. Свет је постао стална јурњава, сви журе, брину и страхују. Зашто? Због пара, одговориће сваки човек. Мора од нечега да се живи, мора да се купи ово или оно. Зашто? На крајње ''зашто'' нико неће наћи одговор. Одговор је да су људи сами тако изабрали. Изабрали су као циљ - материју, предали се њој у службу. Имају сада и новац и положаје и храну, али немају срећу. Живот им пролази у јурњави, у гледању на сат, у састанцима, у вештачком смиривању и буђењу. А онај монах идаље слободно шета својом стазом... Он нема пицу за вечеру, или хамбургер за доручак, није попио виски, не вози се најновијим колима и нема брз интернет, нити тач-скрин телефон... Али он је срећан! А онај човек и поред свега тога не може ни да размисли о томе, јер опет негде касни...
Срећа је у слободи, а слобода у одбацивању материјалних ствари!
Нема коментара:
Постави коментар