РУЖА

 Неки је човек с љубављу узгајао ружу. Пазио је и бринуо се о њој, заливао је, окопавао и плевио. Пре него што је ружа процветала, док је још била диван пупољак, човек виде да је на стабљици израсло трње. Непријатно се изненади и помисли:
 „Не може предиван цвет да настане из биљке која је оптерећена с тако много оштрог трња?"
 Озловољен том мишљу, човек занемари ружу. Није је више заливао, плевио и чувао од гусеница, па је ружа увела пре него што је процветала.
 Тако је и с многим људима.
 У души сваког човека налази се ружа.
 Бог је усађује у нас приликом рођења међу трње недостатака.
 Многи људи гледајући друге, виде само трње - недостатке.
 Други, свесни својих недостатака очајавају, мислећи да ништа ваљано не могу да ураде или пруже и никада не остварују таленте којима их је Бог обдарио. Они сами не могу да виде ружу у својој души. Неко им други мора помоћи да је пронађу.
 Помозимо људима око себе да надјачају недостатке.
 Ако помогнемо некоме да пронађе ружу у својој души, он ће победити трње.
 И цветаће увек... изнова...


Jутрос док сам се враћао из Цркве размишљао сам о овој причи. Апсолутно је тачна када се гледа према појединцу, али и када се пребаци на читаву нацију.
Нека србски народ буде та ружа. Бог је у њу усадио светосавски дух, али је временом он зарастао у трње, па се та ружа све мање видела. Они који су и хтели да поливају ружу видели су само трње, па се већини чини као узалудан посао да се против њега боре. И тако цвет пропада, окружен све већим трњем.
На нама који знамо да постоји тај цвет је да га негујемо и да се изборимо са трњем које га окружује. То ћемо урадити тако што људима око нас, чије су душе и саме зарасле у трње, помогнемо да се са њим изборе. Тако ћемо скинути трње са ове руже, и светосавски дух ће поново заблистати.